То ти је онај осјећај када упишеш економију, а хтио си да студираш енглески (дакле, тотално различито једно од другог), али ниси могао да приуштиш ово друго; када свако јутро устајеш на лијеву ногу, јер мораш на јебена предавања која те не занимају ни 1%; када мораш да стојиш на предавањима, јер је амфитеатар препун; када свакодневно проклињеш све професоре и асистенте са факултета и псујеш им мртве родитеље у гробовима; када од ујутру до навече учиш јебено градиво, јер просто не можеш да се организујеш у учењу нечега што мрзиш из дна душе; када ти је потребно да педесет пута пређеш једну лекцију, јер немаш благе везе о чему се ту ради; када мораш да учиш неке глупе графиконе који немају везе са мозгом; када мораш да пишеш на испиту латиницом, јер ти је професор балија, а ти окорели српски ултранационалиста, који нема живот, али зато има српство; када те мрзи да се сусрећеш са колегама са факултета, јер те подсјећају на исти; када преврћеш очима на сваки спомен дотичног факултета; када мјесец дана припремаш испит, а онда изађеш потпуно неспреман, јер си све набубао напамет; када молиш Бога да професор откаже испит, сломи ногу или умре; када, након што положиш испит, не осјетиш скоро никакво олакшање, јер знаш да те чега још гомила сличних испита; када си четири године провео на факултету, а положио тек пола од укупног броја испита, тако да не можеш ни да се испишеш, а ако наставиш веома је вјероватно да ћеш пукнути; када једном, неким чудом, и припремиш добро неки испит, а онда аутобус закасни и ти не стигнеш на њега; када сваки пут кад купујеш испитну свеску мораш да се сусретнеш за надрнданом климактерушом из рачуноводства која има веће бркове од Вука Караџића и Филипа Вишњића заједно и која не може како треба ни уста да отвори и изговори нормално "Добар дан"; када псујеш свог покојног дједа, јер ти није оставио никакву њиву или шуму, коју би могао да продаш, па да упишеш оно што волиш; када псујеш свог локалног српског православног свештеника, јер његова дјеца студирају на занимљивим факултетима у престоници, а ти економију у некој усраној вукојебини; када ти иду на живце сви они који су у року и без по муке завршили факултете трипут лакше од твог и брзо добили посао; када у сну покушаваш да се сјетиш неке дефиниције која уопште и не постоји; када ноћ пред испит проведеш понављајући градиво и таман мислиш да ћеш положити, а онда ти мозак потпуно стане на испиту; када у себи јебеш матер свим оним који те питају кад ћеш дипломирати; када, након што си догурао скоро до самог краја, са преостала два-три испита и дипломским, немаш ни најмање воље да учиш, јер схваташ да ћеш, ако и будеш имао среће да нађеш неки посао, радити за неких пишљивих 600-700 марака, што ни приближно није довољно да надокнади све фрустрације и трауме које су се годинама накупљале у теби док си студирао на јебеном и шугавом факсу који мрзиш свом снагом својим и свим умом својим.
Ко све ово горе наведено није прошао, значи да не мрзи свој факултет.

P.S. Економију, курво једна појебљива, јебем ти мајку! Ти си ми узела младост, пичко једна смрдљива!