Novembar, negde u Srbiji. Iz svakog dvorišta se prema nebu vija veseo dimčić koji je nekada bio šljiva. Sezona je pečenja rakije, godina, 2012.

Mikajlo (vidno pijan od konzumacije čistog etil alkohola od prve džibre): E pa dragi Dragoljubče, pošto smo obišli svaku kuću i svaki kazan našeg prelepog sela dođosmo do kraja našeg putešestvija! Tuga mi obuzima srce i dušu, a taman veo čistog etil alkohola mi zamračuje poglede na svet, čak sumnjam da sam se napio!
Dragoljubče: Ah, zar je mogućno Mikajlo, ta tek smo obišli osamnajes kazana, i ostala je gazda Danijelovu kuću, dim koji pruža svoje ruke prema nebesima i prema kosmičkim visinama obećava minimum 20 kazana dobre rakije. Kraj našeg puta predviđam tek za dva do šest sati.
Mikajlo: Eh dragi kolega, živiš u neznanju!
Dragoljubče: Da li je to moguće! Prosvetli me o presvetli!
Mikajlo: Dim koji se diže iz njegova dvorišta jeste od šljive, samo što je žena založila vatru a stara mu majka spremila istu.
Dragoljubče: Ah te nepravde!
Mikajlo: On je najveći papučar u selu, dragi moj Dragoljube! Više će napraviti džema nego rakije.
Dragoljubče (vidno potresen): Daj pušku!