-Господине, Стојане, врло сте болесни...
-Па 'оћу да мајкам?
-Не плашите се, нећете умрети. Да Вам се стање не би погоршавало, узимаћете сваки дан лекове које ћу Вам сада преписа...
-А не, докторе! Аааа не! Па добро бре, др. Теофилове, Ви мислите да је Стојан сис'о весла, а?
-Молим?
-Не мо' се молиш, докторе, лепо си чуо. Нећу ја те ваше бомбоне за децу да ми дајете, нисам ја бре наиван! Зна бре Стојан шта ваља а шта не. Мислите "сељак чо'ек па ће узми шта му се да ки стоци". Не буди смешан, славе ти...
-Хмммм...а шта ћемо онда да радимо са Вашим здрављем?
-Не брини ти ништа, са' ће дође моја комшинка, Смиљка, она је видарка.
-'Ајде?
-Јес'...ево неко звони, мора је она...
Долази баба-врачара и крене да баца пасуљ по соби, поставља Стојана на кревет, даје му да попије мокраћу зелембаћа и препеличино јаје а онда креће да нариче и на крају фарба крв непрцане овце на прозоре и поставља кост лисице испод огледала.