Позната песма Боб Марлија која је уједно прерасла у својеврсну игру за варење у западњачким земљама. Игра не може да почне без да сви имају своју буксну. Учесници се удоме у фотељама, столицама, упале џоинте и пусти се песма. Кад Марли пропева и каже ''Jammin'!'', увлачи се дим у плућа. И све би то било лагано и сви би били још увек нормални(стрејт) док не наиђе други део песме где се ''Jammin'!'' изговара интензивно по десетак пута за 5 секнуди и све више и више до краја. Свака та реч повлачи нови димчић. После су сви урађени до даске за 3 минута колико траје песма. У растафаријанском језику, ''Jammin'' значи пушење траве заједно, у друштву.

Ситна киша се лагано претварала у суснежицу док сам журним кораком већ залазио са кеја у Лењинову улицу. Била је то јануарска зима у престоници давне године. На улицама одавно већ нема људи а покоји путник намерник који се нашао на поплочаном покислом шеталишту, брзо је оборене главе наставио свој пут. Невреме и северац је штипао свуда по лицу, а на мојим наочарима су се промаљале прве капље. Нико није могао да види разочарење које ме је све више обузимало. Изгубио сам све, задњи чек студентског кредита отишао је заједно са два пара жандара. Изневерен од самог себе, дошло ми је да спакујем целу своју изнајмљену собу у Македонској улици у Земуну и заувек напустим то своје, сада већ лепо студирање права са само једним положеним испитом у јануарском року и одем далеко одавде, да побегнем некуд, ни сам не знам где. А моји доле мисле да сам положио сва три и да имам новца до средине фебруара када би најраније могли да ми пошаљу нешто пара. 300 џепних динара и ја. Сами на овом свету.

''Да ли човек може да падне овако ниско'', помислио сам. Картања никад краја све до данас, када немам чак ни да се вадим. А и не бих се вадио, нема изласка. Није добро ни кад се добија, увек остане та слатка помама ''Ајмо још једну, дупло улазим''. Шта сам све прокоцкао, нисам могао себе да погледам у очи. И тако, негде дубоко у својим мислима, у том ништавилу, до свести ми је допрло цвиљење неког пса, скоро као тихо завијање. Био сам управо пролазио поред пијаце када сам између опустелих металних тезги, с којих се слива кишница и добује у ритму марша, на уском пролазу кроз средину пијаце, угледао неки други живот како јадикује над својом судбином. Или можда дозива у помоћ овде где никог нема.

Застао сам на трен, у жељи да му видим очи и главу. Био је окренут леђима, видео сам му само распрхнут, полупоквашен реп и пола тела. Глава је била негде између прљавих тезги. Као да је осетио да га посматрам, тело му је сада отишло тамо где је малопре била глава и њушка му је провиривала на ћошку. Црне псеће очи су држале поглед на мени. Није више завијао, само је гледао, као и ја. Изгледало је као да га море исте муке, да су на овој пустој прокислој улици остала само два сапатника, он и ја.

Авлијанер. Мали па жут, свуда, осим на шапама, које су биле одвећ црне од прљавштине и помешаног блата са кишницом, и на самој глави, између очију све до почетка њушке. Једино је то било бело, све остало светло жуто, као сунце када излази зором. Уши клемпаве али су стајале високо подигнуте, као у вука. Чељусти затворене а из носа излази врућ ваздух који издише. Само ћути и гледа. Није био ни премшрав ни угојен, некако складан али тужан. Држао се уздигнуто у том сивилу, међу остацима од промрзлог кромпира и плеснавог јужног воћа, предњим ногама стајавши на одводу у који се слива надошла вода. Неми, нисмо знали шта да кажемо један другом. А нико да прекине тишину.

''Жућо!'' Нисам знао како да га дозовем, како назвати жутог кера друкчије? Стајао је и даље, непомеривши се. Решио сам да га још једном дозовем пре него што одем, нешто ме је вукло да га бар упознам. Гледајући њега, заборавио сам на своје проблеме. Мислио сам да је мени најтеже са својојм савешћу али није. Њему је било, без дома, без хране, без својих. ''Жућо'', узвикнуо сам ка њему, као да му заповедам да дође. Уздигао је главу горе и после пар секунди, када сам већ почео да окрећем главу, лаганим кораком је дошао до мене. Сагао сам се, Жућа ми је лизнуо длан, погледао ме сетним очима и нечујно цвилео, као да ми се јада и осећа патњу.

Упалиле су се прве светиљке. Остали смо више од 10 минута на тада већ снегу, који је замрзавао палу кишу за поплочано шеталиште. Као да сам срео старог пријатеља. Све смо се разумели. Жуто крзно му је било на неким местима мокро и скорело све до коже и на леђима се претерано лињао. Шака ми је била пуна жуте длаке али нисам марио. Упознао сам неког малог са малим срцем и душом заоденут псећим изгледом. Загрлио сам га и осетио сам керећи врат и главу на себи. Он је подивљао на кратко и ставио шапе негде на мој капут. и стао да ме лиже по лицу. Пали смо на мокар под и ваљали као највећи умоболници на том кијамету. Морао сам, нешто ме је терало да се лудирамо. Играо сам се с Жућом као што никад нисам, ни са једним псом. Било ме је брига шта ће рећи неки пролазник или неко с прозора али таквих није било. Само пас и ја.

Усправио сам се касније, Жућа ме значајно и с надом погледа. Пођосмо. Он поред мене или ја поред њега. Као на корицама руских бајки где ловац или путник иде а прати га његов верни друг. Изашли смо из Лењинове, па код цркве, преко парка, до прилаза, па узбрдо до Македонске. НИједног трена ме није погледао, ишли смо ћутке, у миру, где речи не би могле да дочарају доживљај. Стигли смо пред кућу, имао сам мало мука док га нисам утерао у улаз. Он прво леже на отирач испред стрехе, па неће да се помери, ваљда је тако научио, изгледа да није имао никад неког свог, неког човека. Само пси и улица. Хладан као да је у Дунав упао, унео сам га и запалио пећ. Он само једном залаја и умири се, држећи главу на поду, очију широм отворених, као да је уморан од овог живота, иако у пуној радној снази.

Опрао сам руке и сео у столицу поред њега. Осећао сам се растерећено и ослобођено од ланаца коцке. На свету има много оних којима треба помоћи, који заслужују то. Замало да га никад не упознам, а био би грех. Жућа ми је то показао кроз све ове године колико сам га имао. Нисам се више коцкао. Не би имао ко да ме извуче из тог пакла. А Жућа је то успео а да није рекао ниједну једину реч. Учинио је то само својим погледом. Тим његовим црним псећим очима.

Распикуће, алави, незасити људи, који само износе и троше новац а ништа не доносе нити улажу. Колико год пара да се заради, такви би то растурили за пар дана до задње паре, па би и богатство једног индустријског магната и милионера, Рокфелера, довели у стање да човек моли људе на улицама да му уделе за кафу и хлеб.
Израз је скован у породичној радиности и углавном се односи на супруге (куповина скупих одевних крпених срања и ординирање по тржним центрима) и размажене наследнике (клабинзи, матурске екскурзије, кладионице, Хонде, летовања, цигаре, курце, пичке, палце). У оптицају је и српски пандан, госн М. Мишковић.

Каже се за семафор који предуго држи црвено светло. Уједно и појава која повезује књижевност и саобраћај (нпр. Ана Карењина претпоследња глава, обједињује оба у себи). С обзиром на то да руске књижурине имају свега седамсто страна најмање, пецањем на црвено на неком семафору који води улево на некој прометној престоничкој раскрсници, постаје могуће прочитати класик и у глави, у наставку путешествија, анализирати ликове и доћи до праве поруке коју књига носи. Не чуди онда што ђаци кампањски уче и у стању су да прочитају ''Рат и мир'' на путу од куће до школе.

Највеће срање у новинама. Горе од сваке колумне Биљане Србљановић(изрод), интервјуа Вука Драшковића(будала) и политичких памфлета и кењања на првим странама. Иначе, налази се у одељку ''Звезде'', ''Џет свет'' или ''Естрада''. Иако се такве бљувотине прескачу, разводи заузимају много места, отприлике стају на две стране, тако да нема места да видим како сева пичка Ане Николић у екс-ју клубу у Швајцарској или Наташу Беквалац усликану у спа центру. Једино зато и отварам тај део новина.

Новинским разводима се остварује симбиоза. И новинарима и ''бившим супружницима'' лепо. Када падне популарност, тј, када публици колективно почне бол у курцу, актери развода позивају редакцију, која иначе не зна како да попуни те стране и уз договор за слику на насловници, љути брачни пар им плати одређену своту. Сутрадан се већ нађу у новинама, доле у ћошку. И доконе и бркате бабе се упецају. Али не може да се промаши, иако се не чита, бомбардује се на све стране и једноставно хтео-не хтео, мораш да знаш ко се разводи у датом тренутку.

''ДАЧА ПРЕВАРИО НАТАШУ, ОНА ОДВЕЛА ДЕТЕ!''--------''МИЛАН УХВАТИО СЕВЕРИНУ СА ЊЕНИМ ПЛЕСАЧЕМ''-------''КЕЖМАН: ЖЕНА МИ СЕ Ј*БЕ СА ТУРСКИМ ЋЕВАБЏИЈОМ, ХОЋУ РАЗВОД''-------''СТОЈКЕ: БОЈАНА, КУРВО, ВРАТИ МИ ЈЕЕПА''

Испирање мозга. Најчешће се нико ту не разводи, него само једноставно, не могу ни да утрапе цд уз прашак за веш. И све то траје једно месец дана, докле имају кинте да дају новинарима. Мало се заинтересују читаоци и одједном, ништа. Као суд мора да размотри и рочиште се одлаже. Јесте курац.

Исто важи и за та дупета и усликане пичкице. Намерно плаћају да би добили мало на популарности када сви забораве на њихове силиконе. Али слике нико више на памти, тражи се права прича која ће остати у сећању. Поред развода, пролазе и добра пљувања. Народ тражи нешто жестоко сад кад нема ријалитија. А када га има, довољно је писати о свињаријама из Фарме. Јебем им матер новинарску, сви изгледају као Пинк на папиру. Осим Политике која је вечно режимска.

Није да ове стране и новине немају ама баш никакву функцију и добро страну. Раније, када људи нису знали да је олово штетно, па су биле добре за говно. Слично се сличном радује! Али сада, више не може. Ипак постоји нешто за шта су добре. У ложењу. Ватра у пећи не препознаје разводе, фудбал, тв програм и срања по трећем свету. Али џет сет најбоље гори. Пламен га хоће скоро исто као и политику.

Највећа глумчина какву земља још не памти са ових постора. Такав таленат се не рађа двапут. Ако је Зоран Радмиловић и Данило Бата Стојковић темељ, Лаушевић је кров модерне југословенске кинематографије. А без крова кућа не може.
Глумац који је своју најпознатију улогу одиграо у једном подгоричком кафићу. Био је врло убедљив. Убитачан. И по томе је познатији народу него по свим својим осталим улогама.

Гњида. Ето шта је. Глумио је Обилића а на крају испао Бранковић. Ајде да је то све стоички прихватио, убијеш двоје људи на чистака, случајно како је сам тврдио, и после одеш у затвор и одрадиш те године, покајеш се и више не сереш ништа по медијима о себи од срамоте и стида. Али не, мора цео свет да зна кроз шта је и он прошао. Не би то био Жарко да није тако, та глумачка стена, ''Официр с ружом'', да не мора касније да се хвали по медијима како је њему тешко, те силне 4 године проведене по тим проклетим ћузама.

Пизда. Наиме, тог 31. јула, Жарко није ни знао да је понео пиштољ са собом. Неки душмани су почели да га зајебавају и он се изнервирао, његов сензибилитет то није поднео, извадио тај ЦЗ-99 и раставио двојицу са душом а трећег тешко ранио. И то све са 13 хитаца. Случајно је л? Он то није прихватио. Као нека пичкица и задњи Циган, правдао се како се само мало занео и како није имао сочива, те није гледао где пуца. Његове жртве су на месту биле мртве, који ће ти курац сочива Жаре кад ти немаш проблема са диоптријом.

Сиса. Када се покајеш, довољно је да само искрено урадиш то и само ти знаш за то, није фора да свима причаш и хвалиш се тиме, да истичеш стално своју ненаклоњену судбину. Побегао је у Њу Јорк и одатле наставио да сере. Жарко је оборио неколико рекорада по броју продатих књига у Новостима. Много њих је чуло његову причу и поверовали су му. То срање намерно не треба објављивати, није поштено ни одлежао, а увелико популише и плаче над собом. Е па није то, него је жељан пажње. Хоћеш опет да глумиш а? Е па нећеш пичка ти материна.

Али највише ми се кења од ових његових колега глумаца када се сете Жарка. ''Највећи човек, најбољи друг, просто, то је морало да се деси, али он је изашао јачи него што је био. Има моју пуну подршку, Жарко волимо те, врати се да глумимо опет као некад''... Није ми добро када чујем та срања по вестима и новинама. Он је једно обично срање које је себи дало много за право, и сада му је жао. Хоће поново да буде главни шмекер. Не иде то више.

Убица. Исти као и сви други. Само што је јавна личност. И само што је написао ту накарадну књигу. И одма у старту, његов положај је повлашћен. Јебени Тадић га је помиловао. Зашто? Да није можда зато што је у тучи песницама и флашама, он фино извадио пиштољ и започео крвави пир и одиграо Риголето успут? '' Случајно, нисам хтео. Убили би они нас.'' Море мурш!

Илити ''Александар Вучић је најбољи политичар на свету''. Познатији као Неша Д Слина. Једна тужна младост. Пола човек-пола пијавица. Једини баја којем наочаре не дају на интелигенцији. Небојша је човек који је докторирао увлачење у дупе. Одавно му се не виде пертле у Ацином чмару, све у свему, далеко је догурао. То је једино што зна. ''Бити послушан. И добро му иде, за сад је без конкуренције.

Као студент није могао да заврши прву годину на економији и прешао је на Мегаблеју, где је постао доктор економских наука. Ментор му је био власник високе установе, Мића. На истом факултету почасни доктори су Наташа Беквалац и Ђура Фризура.

После преласка Александра Вучића, свог идола, бога, свега и свја, из СРС у СНС, Неша је то наравно одмах следио и полако се уздигао код Вучића као најбољи пушач курца. Било је ту још истакнутих буљсона као Марко Ђурић, али Неша их је све оставио далеко иза себе(Наиме, Ђурић је прешао у Николићев чмар). Постављен је за председника скупштине где је свако узимање у уста бога Аце било кажњавано искључивањем микрофона и игнорисањем за реплику. Ко зна колико је непроспавних сати Неша провео мислећи на све те грозоте упућене Аци.

У Обреновачким поплавама, као министар унутрашњих дела, возио се у гуменом чамцу(без капуљаче) и показивао прстом на људе које треба евакуисати. Јадни Стефке, прозебао, сам у поплави, без Аце, који је у хеликоптеру и дали хлебове народу. Свилене наочари су му се поквасиле што од кише, што од бола зато што Александар није поред њега.

Када се све завршило, одједном су се појавиле неке зле продане душе које су хтеле да напакосте Неши. Наиме, његов докторат је плагијат! ''Шмрц, Ацо, реци им, нека ми врате мој домаћи!''. И пошто је једном дошао ред и да Аца мало заштити своју ''слиницу малу'', сваки напад на Шонета јесте напад на Владу. И Шоне беше срећан и задовољан.

Небојша Стефановић је тренутно заузет, не може да одговори. Не стиже, не може ни да удахне од посла. Има неодложна посла. Да да, у кабинету премијера. Ма јесте, не излази по 25 сати дневно колико траје радни дан Вучку. Секретарица не сме да одговара на питања. Али све се види, те ствари не могу да се сакрију.
Управо сафта дебелу џамутку својој првој великој љубави из младости.

Изгубити, бити поражен. Неко ко полаже своје оружје на очи непријатеља и супарника је побеђен. Означава и предају. Следи наплаћивање данка који неће бити тако мали.

Мрежа светлећих разнобојних сијаличица које су направљене да би се поквариле после једне радне ноћи трептања. Као и све из домаће кинеске радиности, ове сијалице представљају уједно и врхунац малопродајне источњачке масовне индустрије, поред мобилних телефона на преклапање за децу и кученцета који скакуће и говори енглески. У овим сијалицама су задржана сва знања из електронике и машинства кинеског радника који на баржама прекоокенаског брода справљају ове светлеће враголије.

Због цене од 200 динара се једино и продају. Али и то је превише за овако напредну технологију. Радост и еуфорија нестају са лица већ после другог укључивања у штекер. Обавезно се неколико стакленца око сијалица разбије приликом качења на јелку. Жичице су толико танке да могу да их прободу и иглице четинара. Ту је и мењач светлосних ефеката, који обавезно испада из пластике, губи контакт, а неретко и електризира. Проблеми настају. Крећу одшрафљање мењача шрафцигером, лепљење селотејпом, лемљење унакажених жица...

Једноставније је отићи до комшијске кинеске радње и купити нову мрежу или некуповати уопште ова азијска хаулицногена светла која узимају паре из новачника. Куповином ових малих светлуцајућих предмета је потпуно исто као и бацање пара. Нешто као и куповина мрака. На крају дође на исто...

Каже се за другара који ескплоатише, цеди или исисава нешто до крајњих граница, од родитељског новчаника до ношења већ изанђалих панталона које само што не прогледају на дупету. Употребљава се за нечије силовито прождирање хране, слично Романовом прождирању нафте на нафтним платформама у Сибиру.
Постоји и још једно значење. Односи се на другара који разбија од курца девојку или локалну пријатељицу ноћи.

Музички сленг. Израз за свирање мутираних акорада на гитари. Преласком преко њих, они не производе одређену тон и хармонију, него специфичан звук, сличан стругању гранчице о метално окно. Духови су сви они покрети слободне руке по жицама горе-доле који највише служе давању ритма. Свирају се и приликом мењања акорда, да не би било празнине, али такви су врло кратки и обичан слушалац их готово и не примећује.

Жена змај.
Она мора да сачува своју женственост између редова енглеске Премијер лиге, НБА и Лиге Европе на тикетима разних маргиналаца, пензионера и брзих момака који верују да ће им Моцарт искомпоновати астрономске квоте са реалношћу и срећом

Иако је не занимају спорт и остала спортска такмичења широм света, она ће на крају и сама бити у дубоком знању у натијецању и статистикама које могу да промене живот. Знаће колико је просечан број голова дао Кристијано Роналдо по мечу и да ли ће Напредак из Крушевца да забије гол на полувремену и поведе, а на крају изгуби са више од два гола разлике. Професионална оријентација учинила је своје.

Она мора да плени лепотом и да увек изгледа као млада без вела и венчанице у униформи кладионице. Мора да буде као Мерлин Монро док је нису открили филмаџије, мора да пуца и да вештим покретима док сипа кока-коле и пиво, изазива маште оних који су дошли да одиграју своје. Мора све оне клинце и оцвале мужеве, да наведе да се врате у кладионицу ако ни због чег другог, онда због ње.

Не сме имати држање барске даме и лаке женске, него паметне банкарке и Светлане Бојковић, која нема мислости према онима који кваре дневни параз кладионицама. Она остаје хладна и загонетна када све коцкице сложе. За већи добитак ће префињено честитати и мушки стегнути руку и пожелети даљу срећу и обавезно веће улоге следећи пут ради већег добитка. Само не знамо чијег, Моцартовог или вашег џепа?

Мора да пуца брже по тастатури него партизанска хаубица по немачким положајима на Сутјесци. Има вештије прсте него пијаниста у џез оркестру или соло виолиниста на концерту на Коларцу. Док трепнете, тикет је рођен. Брзина светлости је превише спора за њене руке. Мора да трпи све комплименте пијаних коцкара и молбе клинаца из петог разреда да их пусти да одиграју нешто и зараде паре за излет на Фрушку гору.

Мора да умирује и запрети свим оним који су изгубили плату на синглић сигурицу који није прошао. Такви се куну у све што имају да никад неће ући у кладионицу и бацају хемијске, приручнике и књижице са комбинација, пљују по телевизорима, шутирају столице и бацају празне чаше од пива. Мора да буде и мушко кад се то од ње тражи. Да подвикне, да зна кунг-фу ударце, да барата мотком у случајевима када пљачкаш дође да отме од кладионице оно што је његово.

Мора да чека крај радног времена за цигару, да буде имуна на све позиве деце и да с њима одради домаћи кад дође уморна после посла. Мора да ради до 12 увече, да се сусретне са свим оним одрпаним шљамом и манијацима који бацају последње паре на сигурицу. Мора да гледа сурову реалност и слуша све тужне животне приче оних, које држава и ветар нису никад штитили, којима је све отишло предалеко.

Она је жена змај. Та обична шалтерска службеница у кладионици!

Лагане и опуштајуће мелодије које бацају човека и његов ум у космичку сферу без икаквих мисли, осећања и идеја. То су све оне песме у којима се сакрију мисли када их пустимо. Одједном зуримо у празнину без свакодневних и оних других, дубоких размишљања. Спољни свет постаје изван наше тачке дотицања. Очи гледају у једну ствар, нерегиструјући визуелну стварност. Речи нисмо у стању да чујемо. Једино та музичка целина држи свесно стање тела. Остатак себе побегне негде далеко.

Не, то нису љубавне баладе, нису грмљиви рокерски рифови, нису еуфоричне ДнБ или хаус нумере, нису класичне композиције класицизма, романтизма или бравуре из опере које сви добро познају и воле....

Мени лично, то су све оне песме које су као створене за ноћне вожње по празним улицама великих градова или аутопутевима на којима лије киша или се спушта снежна и маглена завеса. Cars, 442...

Човек уз такве мелодије може вечно да крстари, да не прими ниједну вест из реалног света, да не види никога из околине. То је оно, гледати а не видети, слушати а не чути, мислити а не препознавати и не знати. Ове песме залеђују ум и граниче се са самом ивицом модерне медицинске анестезије.

Неуништиви и најзајебанији коров. Може да преживи радијацију и атомску катастрофу. Мој највећи непријатељ када чизмама гацам и радим у башти. Мрзим га из дна душе.

Сирак најбоље успева у Србији од свих биљака. Не треба му вода, Сунце. Не треба му ништа. Сам себе издржава. И када се осуши и ишчупа из земље, његов склупчани корен може остати и до 9 година тако бачен, може ако се закопа, поново да израсте. И то само за месец дана. Разноси се ветром као падобранци са маслачка. Старији земљорадници су ми причали да га није било врло мало до Нато агресије. Отада се утростручио. Ђавоља биљка.

Свако може посути тону отрова на своје парче баште и затровати и што ваља и што не ваља. Уметност је сачувати биљку и убрати плодове који не могу да се мере са оним са пијаце.

Сирак ме сваке године намучи. Сече ми дланове, ствара ми жуљеве, криви ми кичму, увек један мали коренак остане у земљи који не приметим. И када напокон све завршим, вратим се следећег викенда, он поново завладао у башти. Узима воду парадајзу, паприци, кромпиру, свему корисном. Када се ухватим у рат с њим, голим рукама са војним ашвочићем и без икаквог просипања хербицида, то је нешто као борба Давида и Голијата. Само што је овде много Голијата, рађају се док се поново не вратим у башту.
Морал је спао. Време ради за њега. Победио сам увек до сада, али не знам како ћу следеће лето.

Шутирати прејако и непрецизно, тако да лопта заврши далеко горе изнад пречке. Стиче се утисак да се фудбалер окомио на аероплане и нишани их лоптама са терена. Исто што и небу под облаке.

Шутирати тако траљаво и непрецизно да лопта заврши ближе кронер застави него стативама. Овакви појектили су особеност и заштитни знак Јелен супер лиге и нижих фудбалских такмичења као бетон и трамвај лиге у нашој земљи.

Доживети убитачно велику трауму или изненађење у негативном контексту тако да све длаке на глави изгубе свој пигмент.

Данас је ћата постао историзам. Може се срести једнно на ретким сеоско-шаторским свадбама. Сада је таквих весеља све мање.
Ћата је човек задужен за пописивање коверти и поклона које младенци добију на свадби. Он мора бити поверљив породици младенаца, проверен човек.Када се гости изљубе са родитељима младенаца и кумом, долазе до једног стола и књижурине над којом ћата пише. Онда гости извуку коверту или неки поклон, а он запише колики су износ донели и који је предмет у питању ако није новац. Поред њега увек стоји један млад дечко који све то уноси у собицу преко пута.

И тако све док гости долазе. Ништа се не оставља случају, коверте се одмах отварају и прегледају, поверење не постоји. У Босни се дешавало да гости доносе празне коверте а кажу да унутра има петсто марака. У Шумадији то не пролази. Некад поред ћате стоји микрофон и директно у шатор се саопштава ''А од Јове Јанковића, блендер и триста марака за драге младенце!''

После свадбе се врше анализе добијених ствари. Гледа се која породица је колико дала и враћа се истом мером на њиховим свадбама. Ћата је био далеко уважен али се дешавало да неки неколико коверата смота за себе. Зато с времена на време, одрасли пошаљу неког клинца који се стално мота около док гости дају коверте и поклоне, да би се уверили да ћата не присваја новац у своју корист.

Архаична титула из времена Првог светског рата. Ордонанс је нека врста личног слуге надређеног у војсци. Није исто што и посилни. Разлика је у томе што ордонанс има одређена армијска знања и носи неку од мањих чинова у војсци, док посилни може бити најобичнији редов, негде чак и сељак.

Што је калфа код мајстора, то је ордонанас код мajora и нижих у служби. Он преноси важне поруке, пише записник, штити надређеног, разврстава нове трупе, врши распоред стражарења у војној јединици. Брине се о редовном устајању војске, броји преосталу муницију, застави, јавља се на телефоне и одговара на телеграме. Морају да трпе кишу метака и свог господара, а бес искаљују на посилног.

У случају да мајор падне у боју, ордонанс мора својим телом бранити и спашавати тело свог мајора и начинити му достојну сахрану. Ако пак, мајор доживи унапређење, ордонанс му остаје у пратњи и обично он постане виши чин, али примарно остаје ордонанс. У најбољем случају, може постати ађутант, слуга највиших у војсци, генерала и војвода.
Тежак је живот ордонанса. Нису превише доле за посилног, нити превише горе за наредника, увек негде у средини, у сенци оних високих...

Увод у песмама. Мелодија као увертира пред добро познату лавину речи у строфи. Обично гитарски риф или клавирска бравура. Дешава се да се форшпил понавља у песми између строфе и рефрена као главна инструментална линија. На препознатљиве форшпиле, публика пада у транс на концертима. Довољно је само одсвирати првих неколико нота и маса је запаљена.