Poznata pesma Bob Marlija koja je ujedno prerasla u svojevrsnu igru za varenje u zapadnjačkim zemljama. Igra ne može da počne bez da svi imaju svoju buksnu. Učesnici se udome u foteljama, stolicama, upale džointe i pusti se pesma. Kad Marli propeva i kaže ''Jammin'!'', uvlači se dim u pluća. I sve bi to bilo lagano i svi bi bili još uvek normalni(strejt) dok ne naiđe drugi deo pesme gde se ''Jammin'!'' izgovara intenzivno po desetak puta za 5 seknudi i sve više i više do kraja. Svaka ta reč povlači novi dimčić. Posle su svi urađeni do daske za 3 minuta koliko traje pesma. U rastafarijanskom jeziku, ''Jammin'' znači pušenje trave zajedno, u društvu.
We're jammin'
I wanna jam it with you.
We're jammin', jammin',
And I hope you like jammin', too!
Sitna kiša se lagano pretvarala u susnežicu dok sam žurnim korakom već zalazio sa keja u Lenjinovu ulicu. Bila je to januarska zima u prestonici davne godine. Na ulicama odavno već nema ljudi a pokoji putnik namernik koji se našao na popločanom pokislom šetalištu, brzo je oborene glave nastavio svoj put. Nevreme i severac je štipao svuda po licu, a na mojim naočarima su se promaljale prve kaplje. Niko nije mogao da vidi razočarenje koje me je sve više obuzimalo. Izgubio sam sve, zadnji ček studentskog kredita otišao je zajedno sa dva para žandara. Izneveren od samog sebe, došlo mi je da spakujem celu svoju iznajmljenu sobu u Makedonskoj ulici u Zemunu i zauvek napustim to svoje, sada već lepo studiranje prava sa samo jednim položenim ispitom u januarskom roku i odem daleko odavde, da pobegnem nekud, ni sam ne znam gde. A moji dole misle da sam položio sva tri i da imam novca do sredine februara kada bi najranije mogli da mi pošalju nešto para. 300 džepnih dinara i ja. Sami na ovom svetu.
''Da li čovek može da padne ovako nisko'', pomislio sam. Kartanja nikad kraja sve do danas, kada nemam čak ni da se vadim. A i ne bih se vadio, nema izlaska. Nije dobro ni kad se dobija, uvek ostane ta slatka pomama ''Ajmo još jednu, duplo ulazim''. Šta sam sve prokockao, nisam mogao sebe da pogledam u oči. I tako, negde duboko u svojim mislima, u tom ništavilu, do svesti mi je doprlo cviljenje nekog psa, skoro kao tiho zavijanje. Bio sam upravo prolazio pored pijace kada sam između opustelih metalnih tezgi, s kojih se sliva kišnica i dobuje u ritmu marša, na uskom prolazu kroz sredinu pijace, ugledao neki drugi život kako jadikuje nad svojom sudbinom. Ili možda doziva u pomoć ovde gde nikog nema.
Zastao sam na tren, u želji da mu vidim oči i glavu. Bio je okrenut leđima, video sam mu samo rasprhnut, polupokvašen rep i pola tela. Glava je bila negde između prljavih tezgi. Kao da je osetio da ga posmatram, telo mu je sada otišlo tamo gde je malopre bila glava i njuška mu je provirivala na ćošku. Crne pseće oči su držale pogled na meni. Nije više zavijao, samo je gledao, kao i ja. Izgledalo je kao da ga more iste muke, da su na ovoj pustoj prokisloj ulici ostala samo dva sapatnika, on i ja.
Avlijaner. Mali pa žut, svuda, osim na šapama, koje su bile odveć crne od prljavštine i pomešanog blata sa kišnicom, i na samoj glavi, između očiju sve do početka njuške. Jedino je to bilo belo, sve ostalo svetlo žuto, kao sunce kada izlazi zorom. Uši klempave ali su stajale visoko podignute, kao u vuka. Čeljusti zatvorene a iz nosa izlazi vruć vazduh koji izdiše. Samo ćuti i gleda. Nije bio ni premšrav ni ugojen, nekako skladan ali tužan. Držao se uzdignuto u tom sivilu, među ostacima od promrzlog krompira i plesnavog južnog voća, prednjim nogama stajavši na odvodu u koji se sliva nadošla voda. Nemi, nismo znali šta da kažemo jedan drugom. A niko da prekine tišinu.
''Žućo!'' Nisam znao kako da ga dozovem, kako nazvati žutog kera drukčije? Stajao je i dalje, nepomerivši se. Rešio sam da ga još jednom dozovem pre nego što odem, nešto me je vuklo da ga bar upoznam. Gledajući njega, zaboravio sam na svoje probleme. Mislio sam da je meni najteže sa svojojm savešću ali nije. Njemu je bilo, bez doma, bez hrane, bez svojih. ''Žućo'', uzviknuo sam ka njemu, kao da mu zapovedam da dođe. Uzdigao je glavu gore i posle par sekundi, kada sam već počeo da okrećem glavu, laganim korakom je došao do mene. Sagao sam se, Žuća mi je liznuo dlan, pogledao me setnim očima i nečujno cvileo, kao da mi se jada i oseća patnju.
Upalile su se prve svetiljke. Ostali smo više od 10 minuta na tada već snegu, koji je zamrzavao palu kišu za popločano šetalište. Kao da sam sreo starog prijatelja. Sve smo se razumeli. Žuto krzno mu je bilo na nekim mestima mokro i skorelo sve do kože i na leđima se preterano linjao. Šaka mi je bila puna žute dlake ali nisam mario. Upoznao sam nekog malog sa malim srcem i dušom zaodenut psećim izgledom. Zagrlio sam ga i osetio sam kereći vrat i glavu na sebi. On je podivljao na kratko i stavio šape negde na moj kaput. i stao da me liže po licu. Pali smo na mokar pod i valjali kao najveći umobolnici na tom kijametu. Morao sam, nešto me je teralo da se ludiramo. Igrao sam se s Žućom kao što nikad nisam, ni sa jednim psom. Bilo me je briga šta će reći neki prolaznik ili neko s prozora ali takvih nije bilo. Samo pas i ja.
Uspravio sam se kasnije, Žuća me značajno i s nadom pogleda. Pođosmo. On pored mene ili ja pored njega. Kao na koricama ruskih bajki gde lovac ili putnik ide a prati ga njegov verni drug. Izašli smo iz Lenjinove, pa kod crkve, preko parka, do prilaza, pa uzbrdo do Makedonske. NIjednog trena me nije pogledao, išli smo ćutke, u miru, gde reči ne bi mogle da dočaraju doživljaj. Stigli smo pred kuću, imao sam malo muka dok ga nisam uterao u ulaz. On prvo leže na otirač ispred strehe, pa neće da se pomeri, valjda je tako naučio, izgleda da nije imao nikad nekog svog, nekog čoveka. Samo psi i ulica. Hladan kao da je u Dunav upao, uneo sam ga i zapalio peć. On samo jednom zalaja i umiri se, držeći glavu na podu, očiju širom otvorenih, kao da je umoran od ovog života, iako u punoj radnoj snazi.
Oprao sam ruke i seo u stolicu pored njega. Osećao sam se rasterećeno i oslobođeno od lanaca kocke. Na svetu ima mnogo onih kojima treba pomoći, koji zaslužuju to. Zamalo da ga nikad ne upoznam, a bio bi greh. Žuća mi je to pokazao kroz sve ove godine koliko sam ga imao. Nisam se više kockao. Ne bi imao ko da me izvuče iz tog pakla. A Žuća je to uspeo a da nije rekao nijednu jedinu reč. Učinio je to samo svojim pogledom. Tim njegovim crnim psećim očima.
Raspikuće, alavi, nezasiti ljudi, koji samo iznose i troše novac a ništa ne donose niti ulažu. Koliko god para da se zaradi, takvi bi to rasturili za par dana do zadnje pare, pa bi i bogatstvo jednog industrijskog magnata i milionera, Rokfelera, doveli u stanje da čovek moli ljude na ulicama da mu udele za kafu i hleb.
Izraz je skovan u porodičnoj radinosti i uglavnom se odnosi na supruge (kupovina skupih odevnih krpenih sranja i ordiniranje po tržnim centrima) i razmažene naslednike (klabinzi, maturske ekskurzije, kladionice, Honde, letovanja, cigare, kurce, pičke, palce). U opticaju je i srpski pandan, gosn M. Mišković.
1: E ljubavice, vidi šta sam kupila!! (pokazuje haljinu na sebi)
2: Baš je govno.
1: Jebi se, neće biti večeras nevaljalče... Vidi kako mi stoji, pogledaj kako mi sise dolaze do izražaja u ovome!
2: U jebote, nije tako loše, malo levo molim, ne vidim teletekst... Ček malo, kuda si pošla, daj da overim račun na sekund.
1: Nema potrebe, nije skupo, ljubavice. Dođi na krevet na partiju kočijanja hehe!
2: Pa majku ti jebem, 20 iljada, ko da je od zlata! Rokfelera bi doterala na prosjački štap, sunce ti kurvinjsko. Saću ti se prošetam po pički al zapravo pizda ti materina.
Kaže se za semafor koji predugo drži crveno svetlo. Ujedno i pojava koja povezuje književnost i saobraćaj (npr. Ana Karenjina pretposlednja glava, objedinjuje oba u sebi). S obzirom na to da ruske knjižurine imaju svega sedamsto strana najmanje, pecanjem na crveno na nekom semaforu koji vodi ulevo na nekoj prometnoj prestoničkoj raskrsnici, postaje moguće pročitati klasik i u glavi, u nastavku putešestvija, analizirati likove i doći do prave poruke koju knjiga nosi. Ne čudi onda što đaci kampanjski uče i u stanju su da pročitaju ''Rat i mir'' na putu od kuće do škole.
1: Gde si do sad?
2: Ma evo tebra, uhvatilo me crveno kod Ušća.
1: Čitala se ruska književnost malo a?
2: ''Braća Karamazovi 1,2,3,4,5,6''.
Najveće sranje u novinama. Gore od svake kolumne Biljane Srbljanović(izrod), intervjua Vuka Draškovića(budala) i političkih pamfleta i kenjanja na prvim stranama. Inače, nalazi se u odeljku ''Zvezde'', ''Džet svet'' ili ''Estrada''. Iako se takve bljuvotine preskaču, razvodi zauzimaju mnogo mesta, otprilike staju na dve strane, tako da nema mesta da vidim kako seva pička Ane Nikolić u eks-ju klubu u Švajcarskoj ili Natašu Bekvalac uslikanu u spa centru. Jedino zato i otvaram taj deo novina.
Novinskim razvodima se ostvaruje simbioza. I novinarima i ''bivšim supružnicima'' lepo. Kada padne popularnost, tj, kada publici kolektivno počne bol u kurcu, akteri razvoda pozivaju redakciju, koja inače ne zna kako da popuni te strane i uz dogovor za sliku na naslovnici, ljuti bračni par im plati određenu svotu. Sutradan se već nađu u novinama, dole u ćošku. I dokone i brkate babe se upecaju. Ali ne može da se promaši, iako se ne čita, bombarduje se na sve strane i jednostavno hteo-ne hteo, moraš da znaš ko se razvodi u datom trenutku.
''DAČA PREVARIO NATAŠU, ONA ODVELA DETE!''--------''MILAN UHVATIO SEVERINU SA NjENIM PLESAČEM''-------''KEŽMAN: ŽENA MI SE J*BE SA TURSKIM ĆEVABDžIJOM, HOĆU RAZVOD''-------''STOJKE: BOJANA, KURVO, VRATI MI JEEPA''
Ispiranje mozga. Najčešće se niko tu ne razvodi, nego samo jednostavno, ne mogu ni da utrape cd uz prašak za veš. I sve to traje jedno mesec dana, dokle imaju kinte da daju novinarima. Malo se zainteresuju čitaoci i odjednom, ništa. Kao sud mora da razmotri i ročište se odlaže. Jeste kurac.
Isto važi i za ta dupeta i uslikane pičkice. Namerno plaćaju da bi dobili malo na popularnosti kada svi zaborave na njihove silikone. Ali slike niko više na pamti, traži se prava priča koja će ostati u sećanju. Pored razvoda, prolaze i dobra pljuvanja. Narod traži nešto žestoko sad kad nema rijalitija. A kada ga ima, dovoljno je pisati o svinjarijama iz Farme. Jebem im mater novinarsku, svi izgledaju kao Pink na papiru. Osim Politike koja je večno režimska.
Nije da ove strane i novine nemaju ama baš nikakvu funkciju i dobro stranu. Ranije, kada ljudi nisu znali da je olovo štetno, pa su bile dobre za govno. Slično se sličnom raduje! Ali sada, više ne može. Ipak postoji nešto za šta su dobre. U loženju. Vatra u peći ne prepoznaje razvode, fudbal, tv program i sranja po trećem svetu. Ali džet set najbolje gori. Plamen ga hoće skoro isto kao i politiku.
Definicija napisana za Mizantrophi kup
Najveća glumčina kakvu zemlja još ne pamti sa ovih postora. Takav talenat se ne rađa dvaput. Ako je Zoran Radmilović i Danilo Bata Stojković temelj, Laušević je krov moderne jugoslovenske kinematografije. A bez krova kuća ne može.
Glumac koji je svoju najpoznatiju ulogu odigrao u jednom podgoričkom kafiću. Bio je vrlo ubedljiv. Ubitačan. I po tome je poznatiji narodu nego po svim svojim ostalim ulogama.
Gnjida. Eto šta je. Glumio je Obilića a na kraju ispao Branković. Ajde da je to sve stoički prihvatio, ubiješ dvoje ljudi na čistaka, slučajno kako je sam tvrdio, i posle odeš u zatvor i odradiš te godine, pokaješ se i više ne sereš ništa po medijima o sebi od sramote i stida. Ali ne, mora ceo svet da zna kroz šta je i on prošao. Ne bi to bio Žarko da nije tako, ta glumačka stena, ''Oficir s ružom'', da ne mora kasnije da se hvali po medijima kako je njemu teško, te silne 4 godine provedene po tim prokletim ćuzama.
Pizda. Naime, tog 31. jula, Žarko nije ni znao da je poneo pištolj sa sobom. Neki dušmani su počeli da ga zajebavaju i on se iznervirao, njegov senzibilitet to nije podneo, izvadio taj CZ-99 i rastavio dvojicu sa dušom a trećeg teško ranio. I to sve sa 13 hitaca. Slučajno je l? On to nije prihvatio. Kao neka pičkica i zadnji Cigan, pravdao se kako se samo malo zaneo i kako nije imao sočiva, te nije gledao gde puca. Njegove žrtve su na mestu bile mrtve, koji će ti kurac sočiva Žare kad ti nemaš problema sa dioptrijom.
Sisa. Kada se pokaješ, dovoljno je da samo iskreno uradiš to i samo ti znaš za to, nije fora da svima pričaš i hvališ se time, da ističeš stalno svoju nenaklonjenu sudbinu. Pobegao je u Nju Jork i odatle nastavio da sere. Žarko je oborio nekoliko rekorada po broju prodatih knjiga u Novostima. Mnogo njih je čulo njegovu priču i poverovali su mu. To sranje namerno ne treba objavljivati, nije pošteno ni odležao, a uveliko populiše i plače nad sobom. E pa nije to, nego je željan pažnje. Hoćeš opet da glumiš a? E pa nećeš pička ti materina.
Ali najviše mi se kenja od ovih njegovih kolega glumaca kada se sete Žarka. ''Najveći čovek, najbolji drug, prosto, to je moralo da se desi, ali on je izašao jači nego što je bio. Ima moju punu podršku, Žarko volimo te, vrati se da glumimo opet kao nekad''... Nije mi dobro kada čujem ta sranja po vestima i novinama. On je jedno obično sranje koje je sebi dalo mnogo za pravo, i sada mu je žao. Hoće ponovo da bude glavni šmeker. Ne ide to više.
Ubica. Isti kao i svi drugi. Samo što je javna ličnost. I samo što je napisao tu nakaradnu knjigu. I odma u startu, njegov položaj je povlašćen. Jebeni Tadić ga je pomilovao. Zašto? Da nije možda zato što je u tuči pesnicama i flašama, on fino izvadio pištolj i započeo krvavi pir i odigrao Rigoleto usput? '' Slučajno, nisam hteo. Ubili bi oni nas.'' More murš!
Definicija pisana za Mizantrophi kup
Iliti ''Aleksandar Vučić je najbolji političar na svetu''. Poznatiji kao Neša D Slina. Jedna tužna mladost. Pola čovek-pola pijavica. Jedini baja kojem naočare ne daju na inteligenciji. Nebojša je čovek koji je doktorirao uvlačenje u dupe. Odavno mu se ne vide pertle u Acinom čmaru, sve u svemu, daleko je dogurao. To je jedino što zna. ''Biti poslušan. I dobro mu ide, za sad je bez konkurencije.
Kao student nije mogao da završi prvu godinu na ekonomiji i prešao je na Megableju, gde je postao doktor ekonomskih nauka. Mentor mu je bio vlasnik visoke ustanove, Mića. Na istom fakultetu počasni doktori su Nataša Bekvalac i Đura Frizura.
Posle prelaska Aleksandra Vučića, svog idola, boga, svega i svja, iz SRS u SNS, Neša je to naravno odmah sledio i polako se uzdigao kod Vučića kao najbolji pušač kurca. Bilo je tu još istaknutih buljsona kao Marko Đurić, ali Neša ih je sve ostavio daleko iza sebe(Naime, Đurić je prešao u Nikolićev čmar). Postavljen je za predsednika skupštine gde je svako uzimanje u usta boga Ace bilo kažnjavano isključivanjem mikrofona i ignorisanjem za repliku. Ko zna koliko je neprospavnih sati Neša proveo misleći na sve te grozote upućene Aci.
U Obrenovačkim poplavama, kao ministar unutrašnjih dela, vozio se u gumenom čamcu(bez kapuljače) i pokazivao prstom na ljude koje treba evakuisati. Jadni Stefke, prozebao, sam u poplavi, bez Ace, koji je u helikopteru i dali hlebove narodu. Svilene naočari su mu se pokvasile što od kiše, što od bola zato što Aleksandar nije pored njega.
Kada se sve završilo, odjednom su se pojavile neke zle prodane duše koje su htele da napakoste Neši. Naime, njegov doktorat je plagijat! ''Šmrc, Aco, reci im, neka mi vrate moj domaći!''. I pošto je jednom došao red i da Aca malo zaštiti svoju ''slinicu malu'', svaki napad na Šoneta jeste napad na Vladu. I Šone beše srećan i zadovoljan.
Nebojša Stefanović je trenutno zauzet, ne može da odgovori. Ne stiže, ne može ni da udahne od posla. Ima neodložna posla. Da da, u kabinetu premijera. Ma jeste, ne izlazi po 25 sati dnevno koliko traje radni dan Vučku. Sekretarica ne sme da odgovara na pitanja. Ali sve se vidi, te stvari ne mogu da se sakriju.
Upravo safta debelu džamutku svojoj prvoj velikoj ljubavi iz mladosti.
Napisano za Mizantrophi kup
Izgubiti, biti poražen. Neko ko polaže svoje oružje na oči neprijatelja i suparnika je pobeđen. Označava i predaju. Sledi naplaćivanje danka koji neće biti tako mali.
1: Matori, šta s' uradio? Si smuvo?? Govori bre, preznoji se.
2: Pusti me bre, neću više da čujem za nju, aaaaaaa, kalaštura jedna!
1: Daj koji ti je! Ne polaži oružje pred noge, nije još gotovo...Znam nešto što provereno uspeva. Gledaj oglase, traži špansku mušicu. Ne okreći se sine!
________________________________________
1: Mladi Radnik iz Takova je porazio lidera na tabeli, veliku kraljevačku Slogu! Kraljevčani su položili oružje pred noge takovskih mladih ustanika u ovom epskom duelu na Krašićevim poljanama kod Kraljeva.
Mreža svetlećih raznobojnih sijaličica koje su napravljene da bi se pokvarile posle jedne radne noći treptanja. Kao i sve iz domaće kineske radinosti, ove sijalice predstavljaju ujedno i vrhunac maloprodajne istočnjačke masovne industrije, pored mobilnih telefona na preklapanje za decu i kučenceta koji skakuće i govori engleski. U ovim sijalicama su zadržana sva znanja iz elektronike i mašinstva kineskog radnika koji na baržama prekookenaskog broda spravljaju ove svetleće vragolije.
Zbog cene od 200 dinara se jedino i prodaju. Ali i to je previše za ovako naprednu tehnologiju. Radost i euforija nestaju sa lica već posle drugog uključivanja u šteker. Obavezno se nekoliko staklenca oko sijalica razbije prilikom kačenja na jelku. Žičice su toliko tanke da mogu da ih probodu i iglice četinara. Tu je i menjač svetlosnih efekata, koji obavezno ispada iz plastike, gubi kontakt, a neretko i elektrizira. Problemi nastaju. Kreću odšrafljanje menjača šrafcigerom, lepljenje selotejpom, lemljenje unakaženih žica...
Jednostavnije je otići do komšijske kineske radnje i kupiti novu mrežu ili nekupovati uopšte ova azijska haulicnogena svetla koja uzimaju pare iz novačnika. Kupovinom ovih malih svetlucajućih predmeta je potpuno isto kao i bacanje para. Nešto kao i kupovina mraka. Na kraju dođe na isto...
1: Dragi, skokni do Šuk Min Đia i kupi one sijalice za Novu godinu! Baš su slatke. Staviću ih na jelku u dvorištu, deca ima da odlepe!
2: Hoću!!Evo, pada mrak, tu sam za pet minuta. Sjajno će se uklopiti u zimski mrak. Nećeš ni primetiti razliku!
Kaže se za drugara koji eskploatiše, cedi ili isisava nešto do krajnjih granica, od roditeljskog novčanika do nošenja već izanđalih pantalona koje samo što ne progledaju na dupetu. Upotrebljava se za nečije silovito proždiranje hrane, slično Romanovom proždiranju nafte na naftnim platformama u Sibiru.
Postoji i još jedno značenje. Odnosi se na drugara koji razbija od kurca devojku ili lokalnu prijateljicu noći.
1: Sine, jebem mu mater, sledeći put kad ti poznajmim kola, svrati na pumpu. Iscedio si rezervoar ko Abramovič naftno polje! Dve flaše u ruke i sikter po dizel!
Muzički sleng. Izraz za sviranje mutiranih akorada na gitari. Prelaskom preko njih, oni ne proizvode određenu ton i harmoniju, nego specifičan zvuk, sličan struganju grančice o metalno okno. Duhovi su svi oni pokreti slobodne ruke po žicama gore-dole koji najviše služe davanju ritma. Sviraju se i prilikom menjanja akorda, da ne bi bilo praznine, ali takvi su vrlo kratki i običan slušalac ih gotovo i ne primećuje.
1: Šta radiš ti, je l sviraš ti ritam uopšte?
2: Veruj mi, bolje je da sviram duhove, jedan pravi pa tri duha. Pojačava se tenzija do refrena, ma videćeš kakvo će gruvanje biti! Biće šutke i pre refrena, obećavam ti!
1: Šutka na finoj baladi o uveloj ljubavi?
2: Pa napiši onda nešto muško jebem te, a ne ta pederska sranja...
Žena zmaj.
Ona mora da sačuva svoju ženstvenost između redova engleske Premijer lige, NBA i Lige Evrope na tiketima raznih marginalaca, penzionera i brzih momaka koji veruju da će im Mocart iskomponovati astronomske kvote sa realnošću i srećom
Iako je ne zanimaju sport i ostala sportska takmičenja širom sveta, ona će na kraju i sama biti u dubokom znanju u natijecanju i statistikama koje mogu da promene život. Znaće koliko je prosečan broj golova dao Kristijano Ronaldo po meču i da li će Napredak iz Kruševca da zabije gol na poluvremenu i povede, a na kraju izgubi sa više od dva gola razlike. Profesionalna orijentacija učinila je svoje.
Ona mora da pleni lepotom i da uvek izgleda kao mlada bez vela i venčanice u uniformi kladionice. Mora da bude kao Merlin Monro dok je nisu otkrili filmadžije, mora da puca i da veštim pokretima dok sipa koka-kole i pivo, izaziva mašte onih koji su došli da odigraju svoje. Mora sve one klince i ocvale muževe, da navede da se vrate u kladionicu ako ni zbog čeg drugog, onda zbog nje.
Ne sme imati držanje barske dame i lake ženske, nego pametne bankarke i Svetlane Bojković, koja nema mislosti prema onima koji kvare dnevni paraz kladionicama. Ona ostaje hladna i zagonetna kada sve kockice slože. Za veći dobitak će prefinjeno čestitati i muški stegnuti ruku i poželeti dalju sreću i obavezno veće uloge sledeći put radi većeg dobitka. Samo ne znamo čijeg, Mocartovog ili vašeg džepa?
Mora da puca brže po tastaturi nego partizanska haubica po nemačkim položajima na Sutjesci. Ima veštije prste nego pijanista u džez orkestru ili solo violinista na koncertu na Kolarcu. Dok trepnete, tiket je rođen. Brzina svetlosti je previše spora za njene ruke. Mora da trpi sve komplimente pijanih kockara i molbe klinaca iz petog razreda da ih pusti da odigraju nešto i zarade pare za izlet na Frušku goru.
Mora da umiruje i zapreti svim onim koji su izgubili platu na singlić siguricu koji nije prošao. Takvi se kunu u sve što imaju da nikad neće ući u kladionicu i bacaju hemijske, priručnike i knjižice sa kombinacija, pljuju po televizorima, šutiraju stolice i bacaju prazne čaše od piva. Mora da bude i muško kad se to od nje traži. Da podvikne, da zna kung-fu udarce, da barata motkom u slučajevima kada pljačkaš dođe da otme od kladionice ono što je njegovo.
Mora da čeka kraj radnog vremena za cigaru, da bude imuna na sve pozive dece i da s njima odradi domaći kad dođe umorna posle posla. Mora da radi do 12 uveče, da se susretne sa svim onim odrpanim šljamom i manijacima koji bacaju poslednje pare na siguricu. Mora da gleda surovu realnost i sluša sve tužne životne priče onih, koje država i vetar nisu nikad štitili, kojima je sve otišlo predaleko.
Ona je žena zmaj. Ta obična šalterska službenica u kladionici!
