Kad pričas sa nekim, o bilo čemu, ako ti se za trenutak učini da taj sa kim razgovaraš počne da te poklapa argumentacijom, činjenicama, zdravim razumom generalno, pa ti se čak učini da možda i ima smisla to što priča... Kad ti se desi to da možda nešto i prihvataš, ti protresi glavom, kaži jbt, bolji sam ja od toga da vidim nešto novo i odmah se hvataj duše.

Ne razmišljaj, ne rezonuj, i slične gluposti. To te i dovelo u ovu nezgodnu situaciju, hvataj se za dušu i ne puštaj.

To ti je džoker svakog razgovora. Moraš da budeš svestan da nakon toga si napao nešto što je nemoguće odbraniti, što nema nikakvog smisla sagovorniku jer jelte, *nema duše*. Kapiraš kvaku?

Nakon što si bacio to i sad je razgovor o tome dal *to* ima ili nema dušu, sve što ti ostaje je da se držiš toga u nedogled. Ne skreći diskusiju u činjenice, to te i dovelo da moraš da vadiš dušu, završi to što pre, i samozadovoljno se vrati svom životu, koji *ima dušu*. Mogu samo da ti zavide.