Блејиш пред ТВ-ом и једеш пицу. Никог не очекујеш али изненада неко звони. Трчиш да отвориш у нади да су они што продају хуманитарне честитке или омладинци неке странке који јуре сигурне гласове. Већ се спремаш да им опсујеш све живо и мртво и залупиш врата таквим интензитетом да те чује и комшија на дванаестом.

Отвараш врата. Сусрећеш се, очи у очи, са бабиним млађим братом из Угриноваца и његовим ментално заосталим усвојеним сином.
- Ми дошли!
- Охо, откуд ви? Уђите, баш ми је драго што вас видим! (а у себи им псујеш све по списку, целу ближу и даљу родбину, укључујући и сопствену бабу).