Чим је завршио средњу школу, учланио се у подмладак странке. Брзо се ушупао локалним главоњама јер је ишао од једног до другог и преносио им шта ко о њима прича, ласкајући им у исто време.

Уписао је приватни факултет, чисто да има папир који ће му помоћи да добије боље радно место. Марљиво је газио по странци и све време иза леђа радио онима којима се у лице смешкао и причао им како су супер.

Прошло је четири године и добио је и диплому. Снимио је локално јавно предузеће које је већ било крцато страначким кадровима. Рекли су му да се јави на конкурс.

Послао је ЦВ и звали су га на разговор. Председник комисије, чичица пред пензијом, рекао му је да нема шансе да се запосли на том месту, јер благе везе нема о послу који би требало да ради. Насмејао му се у фацу и учтиво се захвалио на прилици за разговор. Отишао је после подне у филијалу своје странке, где су му само рекли да спреми књижицу и да у понедељак дође на посао.

Ушао је у своју нову канцеларију. Тамо је, гле ироније, радио исти онај чичица који му је рекао да нема појма о послу који треба да ради, који је стао као скамењен кад га је видео.

Не скидајући научени кез са лица, пружио му је руку и рекао:

***Оливер Недељковић, драго ми је.***