Има много пара, недокучиво много за обичног смртника, и сви то знају.

Трагедија претворена у бесконачан и бесраман ријелити. О рату у Украјини причају шатро експерти, политичари, гутачи ватре, жене са брадом, и свако ко се икако појави на телевизији. Рат у Украјини продаје телевизоре, прашак за веш, улошке, Рубинов Вињак и Афричку шљиву...

Све може да се ували уз приче о имагинарним офанзивама или контраофанзивама, злочинима и мртвим људима, о којима ни гости ни гледаоци појма немају. Само да је емисија занимљива и да постоји по неко "са сваке стране", да раја која прати тај ријелити има за кога да навија, и да гледа рекламе.

Купа се једном у четири године.

OI

Дај бре човече, не зајебавај ме. Радим овде анкете за десет евра дневно да имам да уплатим за следећу годину и ти си сад нашо да ми паметујеш. Јесте, знам да нам саламе имају укус кучеће хране, да су нам чајне кобасице обојене ко зна каквим бојама. Да није оних емулгатора и појачавача укуса, осетио би колико једеш костију, кљунова и осталих прокуваних делова живуљке а да ниси ни свестан.

И ти стварно мислиш да ово што сад мене давиш иде некоме горе? Е, моја будало! Они ће ово да похране у компјутер, да сведу на статистику и да извуку нешто што им треба да наставе да вас трују. На крају их занима да им сам народ даје идеје како да зарађују паре - који нов производ да избаце, где да им храна стоји у продавницама и остало. Знају и они да им је храна срање и да је нездрава до бола, али исто тако знају и морају да размишљају да треба да направе нешто што ће да личи на месо за триста динара по килу да би ти могао да га купиш и да не правиш проблеме и не куцаш на врата онима који су те довели дотле да немаш за боље.

Јебе се њима за твоје мишљење, сељаче гољо.

Јебе се и осталима за твоје мишљење. И политичарима чим прођу избори, и жени и деци чим им даш паре, и оној што си је једном наватао на брзину да јој објашњаваш како НАТО агресија утиче на потенцију. Нико си и ништа, а овим те пецамо да будеш миран неко време, и да ти измамимо још коју пару из џепа. Јер си нам битан, наравно.

А ја ћу још мало да ти се смешкам док се не умориш, а онда ћу само овај папир да ставим на гомилу. А они из маркетинга ће да ти се смеју и да препричавају једни другима на пиву каквих кретена има по овој Србији.

Реч која у свом изворном значењу значи исто што и "којекуде", односно негде на неком неодређеном месту. Више се не користи нигде. Као ни "којекуде".

Сем у временским прогнозама. Ту је та реч превазишла своје првобитно значење, постала фетиш и сада означава било шта. Местимична облачност може да значи много облака, мало облака, облаци који иду по земљи, облаци из Цецине песме из којих киша пада на горе... Местимичне падавине могу да значе да не треба ни кишобран, а могу да значе и да се спрема барка са животињама.

Оно што испипаш у продавници пре него што одеш у парк да играш шах, возећи се бусом у ком кукаш што данас млади не устају ником а ти си устајао док си био млад а знаш да лажеш и да си стока и да си кад си био млад гледо на ове што су сад стари ко ти исто онако ко што ова млада стока данас гледа тебе ал суздржиш се и ту некако да не одлепиш јер знаш да ћеш после парка да гледаш Слагалицу и Дневник други и онда ће да ти се приспава негде око оне сцене кад Попара каже "Мммммм!" и ту ћеш да заспиш ал само до три по поноћи кад ћеш да кренеш да устајеш да би ишао у ВЦ јер ти је слаба простата и тераће те целу ноћ и ту ти се разбије сан и онда одеш ујутро поново у продавницу да пипаш леба шатро због тога да видиш који је мекан ал уствари и не знаш зашто га пипаш, само ти се тај нагон некако јавио пре десетак година кад си отишо у пензију.

Пије до изнемоглости у дужем временском периоду.

Роштиљџија на журкама.

За њега у порнографији не постоје непознанице. Орал, нормал, анал, генг бенг... Све је он видео. И исфолиране инцесте, и кад глумци нису превише расположени, а уме да препозна и кад се не фолирају.

И све му је досадило. Гледао је толико порњаве да га више ништа не узбуђује. Забринуо се за себе и своје здравље. Навикао је да чисти пушку по три пута дневно, али више нема на шта. Све му је постало досадно, уобичајено, неизазовно.

А онда је случајно наишао на свој први јапански порнић. Огромно ванземаљско чудовиште налик на хоботницу је гурало своје пипке у малу и једва пунолетну девојчицу која је прво стењала од болова, а онда се препустила и уживала. Испрва му је било мало непријатно, али мастурбаторски нагон се поново јавио, после толико времена. Осетио је поново ону стару ватру.

Од тад, гледа само јапанску порнографију. Не може степен отупелости његових чула да буде толики да га Јапанци из мрачних кутака Интернета не могу поново изненадити и надражити.

Јапанци - одабрана нација.

Судски сленг.

Приликом предавања суду било ког писменог поднеска, један примерак остаје подносиоцу, печатиран од стране суда, као доказ да је писмено примљено. Како би радници у суду одмах знали који је примерак предвиђен за подносиоца, поднесак на који они треба да лупе печат и врате као доказ да су примили писмено, се савије на пола уздуж - пресавије се.

Кад су видели овај обичај, у народ који се не бави судском професијом се увукла претња "пресавићу табак!".

Није се купала.

Све почиње у рано јутро, кад домаћин оде да посече бадњак. Наравно, то мора бити бадњак из шуме и стога домаћин, поред секире, носи и целу флашу ракије. Да се угреје, јелте.

Док исече бадњак и донесе га кући, домаћин је већ прописно трештен. Свакако, домаћин онда схвати да је права ствар за један од највећих хришћанских празника одврнути до даске ирански мелос у домаћој обради и пљескати рукама и певати на сав глас. Све зарад прославе хришћанског празника, наравно.

То домаћину не буде довољно хришћанства, па се сети да има оружје заостало из једног од многобројних ратова деведесетих, где се ратовало за православље. Сасвим случајно, ту се нашло и мало муниције (која стотина комада - чисто да се нађе), па домаћин опали рафал у ваздух из Калашњикова да би свима показао колики је хришћанин и колико му значе Бадњи дан и Божић. Цео шаржер, дакако, неће да штеди на највећи празник!

Након тога, домаћину је срце пуно и може мирно одспавати све до дванаест сати увече, када му звони аларм да би се омрсио за Божић.

Исповедање, обично ненадано и ничим тражено, изазвано алкохолом, од стране непознате индивидуе које те скроз смори. У старту се сетиш Голог живота, где матори удбаши оду код Марића и исповедају му свој живот, обично детаље који ником нису битни.

Сиротиња проговара из тебе, брате. Кад се једном увуче у кости, ретко кад се од ње потпуно излечиш, ко нека опака болест коју си прележао ал је оставила последице и следиш се на саму помисао да ће да ти се поврати. Код неких који се у међувремену издигну и зараде милионе и даље се назире та некадашња сиротиња у скоро сваком покрету.

Богати знају да ниси богат зато што штедиш, него зато што много зарађујеш. Зато сиротињи и просипају форе о бесконачној штедњи и крајцовању сваке врсте као извору среће и благостања, еда би сиротиња кидала коске које јој се баце, да случајно не крене да уједа ту руку што јој баца коске.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.

Јашта, да играш и да певаш. Што би мислио на празан трбух кад се они на екрану толко муче да направе будале од себе, само ради **твог** ужитка, о *величанствени*?

Сценарио емисије, која је уствари хепенинг пун селебритија на ком се још и зарађују паре, отприлике иде овако: доведу пар пропалих певача ил глумаца, дају им задатак да изуче неку песму ил игру, они онда изађу, одраде то своје, причају колко им је било тешко и колко их тренер мучио, и онда их жири оцењује. И онда се сви смеју. Јер је све лепо и лепршаво.

Да би идиотлук био потпун, а и да би додали на гламуру, повремено дође неки политичар у емисију да се подједнако избламира, ал нема везе, он је један од нас из народа, па што онда и он да не игра и не пева, само да би се народ забавио и да неко дете заради за леба?

Поред пропалих звезда и политичара, за ове емисије треба још пар ствари:

1. **Раскошна сценографија** да прикрије стварну беду и празнину емисија у којима се одрасли хетеросексуалци облаче ко транџе и за то добијају паре и аплаузе.
2. **Тупави водитељи** да би се лакше смејали, јер је будалама смешно све што не разумеју, а и да не улазе у предугачке дијалоге са селебритијима који учествују у овом ивенту, јер је ово ипак шоу где је у првом плану блам селебритија или гламур политичара коме следи огроман и френетичан аплауз.
3. **Стручни жири** који није стручан, ал је зато строг и праведан, и који је у стању да на мртво име извређа несрећника који је ту дошао да се понижава, осим ако није политичар. Ако је политичар, онда добије френетичан аплауз и кез од ува до ува и од свих чланова жирија. Жири све време пред собом мора да има неку брљу да би преживео сву ову беду, па се повремено деси да се чланови жирија налижу више него што је довољно, па крену да малтретирају учеснике. Што само појачава свеопшту беду.
4. **Хуманитарна акција због које су се сви они ту окупили**, јер не иде баш да себи самима признају да су изашли да задовоље своје егзибиционистичке или скривене хомосексуалне нагоне. Паре се обично скупљају за децу без родитеља, болесну децу, децу која би компјутер, и сву осталу децу, јер онај ко гледа треба да се разнежи, а жена која нема да нахрани своју децу ујутро да плаче јер је другима ипак теже него њој (и шта она кукаш који мој стално?!).

Као и у сваком друштву где је леба одавно нестало, игра се појачава до даске, па како напредују до финала, све чешће мењају улоге, изазе поцепани и подрпани, светла те толко хипнотишу да више ниси ни гладан, крећу исфолиране свађе и љубомора, а ти само једном поруком за чију цену сутра можеш да купиш оброк у пекари помажеш свог фаворита. Нема везе, нек ми искључе телефон и нек цркнем ако треба и ја и цела породица, ал Ера да прође неће никад! Наступа зен фаза хипнозе. Све је пред тобом и све за тебе, сав овај гламур, светла, бљештавило, оволике звезде, политичари, сви су ту само да би ти имао све што ти треба да прегураш још један дан.

Све сем леба.

У, да видиш каки је чоек био тај Горан Бреговић!

Први пут сам чуо оно његово Бијело Дугме кад нам је Друг Марко у Дом културе доно плочу њиову и реко "Другови, ово је рок за омладинце! Ова вам је група доказ да прави рок ен рол не мора да буде десетруктиван или да ту свирају само надрогирани, него да и идеолошки освешћени омладинци могу да праве рок ен рол." Причо Друг Марко свашта, ал ја гледо у Марију, па га нисам чуо.

Ал кад пустио плочу... Ух, како је свиро! Ти пустиш песму, а оно звуци ливаде, краве, овце, муве, зрикавци, тачно ти се чини да можеш домиришеш цвеће! И кад га само развуче, оно по нашки "ЕЕЕЕЕЈ, МАААЛААА ХЕЈ! КАД БИ БИО ДУГМЕЕЕЕ, ЕЕЕЕЕЕЕЕЈ!"

А каке су то песме биле! Пљуни и запјевај моја Југославијо, Хеј Славени, Лијепа наша, Косовска, све хит до хита! Кад свирају негде близу, ома се мала и ја спремимо, седнемо у Фићка и правац дом културе ил стадион де свирају! И да ти каем, био друг Марко у праву: прави рок ен рол за правог југословенског чоека! Тачно их разумеш и шта певају и о чему певају и за кога певају! То је Брега правио, а не ко ови кад се надрогирају па праве нешто о некаквим дрогама и облацима ил шта ти ја знам! И стално певају о Југославији! Их! Е, знаш шта: Ако је Југославија имала три стуба, ЈеНеА, Тита и КаПе, Брена и Брега су били четврти стуб! Права музика за праве људе, комунисте, немош диздвојиш шта је боље, све ваља!

Оно што причају да је њих УДБА направила да не слушамо страни рок, да су им писали текстове и музику а да је то после Брега само потписиво, да је Брега крао музику, и да су погасили многе добре групе да би њих избацили, то заборави одма! И кад су причали да су Косовску избацили да Албанцима уведу удбашки рок, и то лажу, мајку им љубоморну! Лепо ти Брегга стављо оне слике на насловне плоча, па имо грдне муке због тога, стално га Партија прозивала да квари омладину! Хе хе, кад је ставио оне сисе скоро откривене, а ја и Мирко мој одма купили по једну плочу и пуштили на најјаче, главни смо ти тад били! Неко приђе само грамофону да замени, а песница по носу одма - ШЉАС! Он падне у блато, а мој ти Брега свира и даље, хе хе! Их, колко сам их у Дому културе поскидо уз Бијело Дугме! Отад сам и оног Точка престо да слушам! Наркоман, мисли ако зна да дрнда по оној гитари, да мож да прозива онаког чоека! Уметника целокупног! Е да ми је једном допо шака, тачно би му оне прсте пребио оне покварене да нема чиме више да свира, да видимо онда ко је уметник! Пу!

Него оћеш, распаде се и то. Ко што се распаде *онака* земља!

И после узо Бреговић да правиу неку цигањску музику. Да ти каем, неам ја ништа против Цигана, ал није то брате *његов* ниво, еј! Нек пева за паре по свадбама, неам ја против, ал ово сад што ради не волим! Није то она уметност ко некад! Па де ће он после Пљуни и запјевај моја Југославијо да пева Дом за вешање ил Калашњиков! Не иде бре брате! Тад сам и престо да га слушам.

Ал да ти каем, срце ми заигра негде док сам у штали ил по пољу де ме нико не чује осим можда Станије ил Брене док спремам око њих, окачим транзистор овај модерни онако за своју душу, мали ми то уснимио, само ставим она говна у уши, пустим оне звуке ливаде, и чекам да крене па да се продерем колко ми грло може:

"ЕЕЕЕЕЈ, МАААЛААА ХЕЈ! КАД БИ БИО ДУГМЕЕЕЕ, ЕЕЕЕЕЕЕЕЈ!"

Признање твојој глупости, обично од оних који су те навукли на глупост, да би те терали да правиш још већу будалу од себе.

У роману "На Дрини ћуприја", Ћоркан је био лик који је служио за забављање обесне господе, кога су овом реченицом мамили да крене да прави будалу од себе или да му дају признање јер је направио довољно велику будалу од себе. Није њему био потребан рум да би био будала, такав је рођен, ал му је бесплатни, заслужени, рум био потребан да би био сигуран да га друштво једино као будалу прихвата.

Кованица која ти одмах поручује да мањине нису људи.

Бити Београђанин није само географска одредница. То ти је некако као титула, преноси се са колена на колено. Зато и можеш да се хвалиш да су ту титулу носили и твоји преци. Они нису **ДОШЛИ**, они су **БИЛИ ТУ**. Само пази да се не прерачунаш у тој математици кад неком причаш, јер једини Београђани које је Карађорђе затекао 1804. су били Турци, Јевреји, Цинцари и Цигани, па ако не припадаш једној од тих етничких група, врло је вероватно да лажеш.

Рођени Београђанин ***(у даљем тексту: Робео)*** не тражи посао, сваком послодавцу треба да буде част што га има у фирми, као знак да је фирма веома успешна. Робео не жели да чека у редовима, иако га дошљаци приморавају на то. Робео би најрадије све дошљаке послао у те њихове селендре где су изашли испод камена, да му не прљају **БЕОГРАД**. Добро, оставио би којег цивилизованог уметника, чисто да има са ким да се дружи, и неког Црнотравца да има да гради палате за њега и неког другог Робеа.