Сада већ древна игра са сличицама, само једна у низу коју "данашњи клинци никад неће искусити". Врхунац ове игре био је од 1998. до 2006. када је сваки клинац имао пуне џепове шпилова сличица разних фудбалера, од Serie C2 до свјетског првенства. На тржишту се знало која сличица колико вриједи. Имати Роберта Карлоса или Моријентеса је кaо данас кад у кафићу извадиш ајфон са све кључевима бемвеа песто триес де.
Пељање се игра тако што један клиња држи сличицу док је други удара другом и каже: Пола или цијело (слике или бијело). "Пола" је када једна карта падне на земљу лицем а друга позадином а цијело обје или лицем или позадином. Кад постанеш зависник па те смара да освајаш једну-двије карте, стављаш као улог читав шпил тј. баца се у ваздух 50-100 сличица и процјењујеш оће ли их више пасти лицем или позадином. Побједник купи све. Из шпила извадиш наравно најбоље карте, јер један Едгар ДавиЦ вриједи ко 10 шабана из Јанг Бојса.
Пропадање пељања почиње 2006. када се за свјетско првенство појављују сличице са карикатурама које убијају сваку вољу за скупљањем и лијепљењем у албум (за који се раније добијала лопта "изњемачке" када га попуниш)