Крајње чудна подела лепше половине људске врсте. Али кад размислиш, свашта може да се извуче из карактера подле краљице и нежне Звончице.
Наиме, краљица, жена која мисли да је фабулозна. По њој Абела Андерсон не зна да меша боље од ње, а она факултет није завршила јер је мрзи, и онако зна више од данашњих магистара. Умишљена и у фазону "Жена сам. Могу све". Мала, не мешаш боље од Абеле, нисам доживео али сам сигуран! Ај подигни 90 кила из бенча. Замотај четрнајстицом оно за шта треба осмица. Запуши сливник кад бријеш бркове. Добиј грч од седења за рачунаром. Не можеш? Е па не ложи се онда, јер **ниси** савршена...

Насупрот њима, ту су Звончице. Просто је не можеш хејтовати. И ако ниси метро, нити хомо. Тако брижна, нежна и са погледом детета, избиће ти све предрасуде из главе, и заволећеш њену дечију, чисту и доброћудну нарав. Она зна да воли, и труди се да и други воле њу. Вера у њено постојање и улогу у нашим животима, очувава њен живот. Она је слаба без нас, који ћемо јој узвраћати њену брижност.
И зато, сине мој, одрекни се краљичине жустрине и хладнокрвности и пошаљи је у подземље, где је краљицама и место. А за узврат, уз мало труда, добијаш Звончицу (није малолетница и ако је деминутив) која ће ти дати онолико колико си заслужио. А не онолико колико ти је дубок џеп и колико коња има твој џип.