За трпезу сели смо
и почели с ждрањем,
бар за Божић хтедосмо
јести с покајањем.

И јели смо били тако
у мислима са сазнањем
да у Христа ми верујемо
сад са покајањем.

Из флаша смо вино пили
ал' нам савест беше чиста.
Ми смо врло срећни били
што лочемо у част Христа.

Нестајали у тишини (не обавезно овим редом):
супа, прасе, торта, бело,
ћурка, сарма, јагње цело...
Чесница, најпосле. С медом.

Напослетку неста' хране
ал' ми продужисмо истом мером;
јер колико мож' да стане
ако човек једе с вером?

Смазасмо и све тањире,
есцајг, свећњак...све са стола.
Из ждрела нам чаше вире,
сат, накит и кључ од кола.

...

Нисмо могли после кући
(нисмо били у том стању).
У мукама сад умирући...
ал' у покајању.

Kad večeraš u kafani, a žena ti spremala večeru celo veče.

Epilog skoro svakog sastanka na slepo.

Večera pre nego što se tvoji vrate sa roditeljskog.

Kada si maler i devojka hoće da te nekako otkači na fin način, uz to je i malo grize savest, pa ti spremi večeru a potom te šutne. Ili otruje, jebiga, ima svakakvih, šta ćeš...

Kada si ipak srećnik i devojka hoće da te nekako otkači na fin način, uz to je i malo grize savest, pa ti spremi večeru a potom te šutne. U ovom slučaju neki imaju po nekoliko ovakvih trenutaka, od kojih je samo lutrija koji će biti i stvarno poslednji.