Scena u autobusu, kojoj jedino zapleti i filmovi Pedra Almodovara mogu da pariraju:
- Rano je jutro, oko 9 sati i svi mlađi su već otišli u školu, na posao...
U autobusu su ostali samo penzioneri koji se vraćaju od doktora, specifičan miris i poneki siroti putnik namernik koji ne zna šta ga je snašlo - to da će upravo prisustvovati trenutku divlje metamorfoze, naizgled mirnih, tromih, gotovo otupelih penzionera u nešto što se retko sreće (jedino u redu, u pošti, ili za hleb).
Odjedamput, kao u najjeftinijem zombi-američkom hororu, putnik namernik nalazi se okružen podivljalim, gnevnim penzionerima koji krive u grimase usta, sa ono malo zuba što im je ostalo - nije mu jasno šta se dešava, sve dok se gužva malo ne raščisti - onda, kao red na pojilu u Africi, vidi prazno mesto.
Jedino, što u tim nanosekundama, nanosekunda može da ukapira je to da je započela najkrvavija od svih borbi - borba na život, ili smrt, u ovom slučaju, zalog je to jedno prazno mesto.
Oseća kako nakaradno našminkane, debele dame gaze svojim potpeticama preko njega, udaraju torbama u bezglavom trku, oseća kako ga, do tada u vremenu i prostoru izgubljena gospoda udaraju laktovima, iza leđa čuje psovke, kakve ni u snu nije mogao da zamisli...i već je gotovo i pre nego što je i počelo - jedino i poslednje prazno sedište u prevoznom sredstvu je zauzeo najsrećniji penzioner, ostavljajući tako svoje protivnike da bespomoćno proklinju...