Приватни предузетник Светолик Чабаркапа решио је да достојанствено оконча свој живот скоком са најпопуларнијег београдског моста. Та одлука уследила је после дуготрајног размишљања. (Неплаћени дугови, зеленаши који воле да ломе прст по прст, бивша и хистерична жена која тражи још пара, размажена и још хистеричнија деца, истекла регистрација и казна за паркирање, ишчекивање искључења струје, подмукли бол у горњој левој петици и папагај Жића који је гекнуо...)Решио је да не гледа доле, јер ће се онда предомислити.Корак преко ограде и хоп! Био је леп пролећни дан и простор испод моста био је пун шетача. Олистала и пробуђена природа би сваког подсетила на то да је живот леп и драгоцен. Али не, наш Светолик више није марио за то. Осетио је убрзање и отпор ваздуха, ветар му је подигао мајицу. И таман када је земља била најближе, изненадна снажна сила га је подигла и шетала тамо амо. Еластична сила гране која га је закачила за подигнуту мајицу спасила му је живот. Треснуо је на травњак и чуо притајен јаук. Не свој. Била је то мачка коју је умлатио својом позамашном задњицом. Устао је, отресао прашину са себе и видео добру огреботину која му је грана направила. Осим тога, није му било ништа. Могао је да одшета. Али мачки није било спаса. Постао је свестан како га је Судбина, или Његово Величанство Универзум искористило.(...Њему није било суђено, него лепој црној мачки док је хватала зјале након обилног оброка из оближњег контејнера. Он је овај пут био Прст Судбине. И мачке имају своју судбину, а не само људи. Човек није центар свемира и свемир није направљен по његовој мери. И ко то може знати кад је то сусрет са било ким од нас судбоносан?)
Сакупио је остатке људског достојанства и самопоштовања и почео је да размишља о даљем смеру пливања кроз хладна и густа говна...