Majka svih kletvi.Toliko je strasna da se nje plasi cak i onaj ko ju je izgovorio,a kamoli onaj kome je upucena.Koristi se u izuzetno ekstremnim situacijama,kada jebanje celog porodicnog stabla,zajedno sa kucnim ljubimcima,nije dovoljno.

Komentar iskusnog travaroša svežem početniku u poslu uzgajanja konoplje.

Izraz koji je u naš, ali i u sve svetske jezike uvela nobelovka u najavi i doajen pisane reči Marijana Mateus.
Voluminiziranost je stanje svesti koje donosi veći mir od nirvane. Stanje duha u kom jednostavno nema mesta besu, nervozi i stresu, a samouverenost je na tako visokom nivou, da jednostavno sijate nekom neprirodnom svetlošću koja obara sve pred vaše noge i čini druge ljude potpuno beznačajnim u odnosu na vas i vaše postojanje.
Stanje koje ne mogu da dostignu ni budistički monasi nakon sati i sati neprekidne meditacije, a od kada su pročitali Marijaninu knjigu, to stanje je jedino čemu oni teže. Stanje u kom su vaša kreativnost i mašta takođe na vrlo visokom nivou a želja za stvaranjem besmrtnih, večnih dela je nezajažljiva.
Jednostavno, voluminiziranost je stanje potpune sreće, blagostanja i duševnog mira koje ne može drugačije da se nazove i potpuno opiše.
Postoji samo jedna reč za to.
Voluminizaranost.

Da, film kao paket informacija i lek, jer oni ne znaju gde je Srbija. Glupi su k`o kurac. A oni malobrojni koji ipak znaju tu istinu vrednu poput Svetog Grala ne veruju da tamo ima struje i interneta. Oni su totalni idioti ... jer suštinski je važno znati gde je to mesto, kao što je važno pokloniti se činjenici da se tamo Moravac igra na trofaznu struju. Ej, trofaznu! Ko ovo ne zna osuđen je na večiti i nadrealni dalijevski odraz prazne lobanje i zgrčene facijalne muskulature u trenutku samospoznaje sopstvene praznine.

Za vremenske putnike na delu geografske slagalice čiji se oblik ameboidno menja svakih par deceneja ostaće večita i mučna misterija kako to ONI ne uspevaju da u taj svoj jedan neuron konačno uteraju te naše koordinate i napokon nas učine različitim od Mesopotamije a samim tim i beskrajno srećnim. Zadovoljstvu kraja ne bi bilo kada bi nam barem njih stotinak miliona sa razumevanjem udelilo taj čudesni, ali precizno usmereni, cajper na globusu ili geografskoj karti.

Izgleda da se to neće desiti na večitu žalost stanovnika balkanske sante leda. Nikada se nije ni moglo desiti jer isprva ni oni sami nisu znali gde se tačno nalaze u trenutku kada su pokvasili prljave gaće vodom s`one strane Atlantika. Od tada, vreme je postalo skuplje od novca a avanturisanju nije bilo kraja. Bazalo se i tumaralo. Nasumično i sporadično metastaziralo. Krajnje čudnim talentom za kolateralne aktivnosti istrebljivao se narod pod opštim, i što je najtužnije potpuno pogrešnim, imenom. Snagom i upornošću termita prešlo se na glodanje svega što stoji na, ili spava u, Zemlji. Sve je moralo biti pretvoreno u zelenu novčanicu, čelik i beton. A tada, upalili su svetlo koje je obasjalo Svet. Prvi koji su se užasnuli svog odraza na tom svetlu su naravno bile baš te autohtone lučonoše, ali to ih nije obeshrabrilo niti zbunilo. Ne da su nastavili dalje, već su i pojačali tempo. I dok su oni pojačavali tempo bez imalo bola u kurcu za pitanje tajanstvene lokacije Serbosopotamije ...

... balkanski jahači ameboidnih državica takođe nisu osećali bol u kurcu za otvorene kaverne Doka Holideja, bostonsku čajanku, građansko-bratoubilački rat, raspevana crno-bela polja pamuka ili nešto poput pitanja da li Bik stoji, sedi ili je počeo da visi. Teško da je išta od toga čak i zavirilo ispod šajkače. Naravno, ovo ne znači da je ispod šajkače bilo baš sve ravno. Pitanja kao što su: može li Sultan da jebe, ima li šta da jebe, kada će da jebe, i ono najvažnije KOGA će bre da jebe su bila od životne važnosti i prioriteta. Pa kome je onda moglo da bude važno pitanje tamo nekih ajduka koji i posle Mitrovdana ugrožavaju Poni Ekspres i time krše pravila sezonskog pljačkanja.

Izgleda da se iskreno i opravdano nisu poznavali. Svako sa svojim brigama i u svom vilajetu.

Kao i uvek, kroz vreme se putovalo dalje. I to spontano.

Nisu saznali gde je Mesoposerbija, ali su nastavili da cepaju svemirska prostranstva, prevrću zemljinu utrobu, slažu gene u genome kao lego kocke, troše svetske zalihe zelene boje, izmišljaju novo božanstvo, veru, naciju i dekadenciju. Konačno, snimili su audio-video zapise svojih, ponekad jadno teških a ponekad komično lagodnih, života. Spakovalli su te zapise u prigodne kapsule i ponudili ih kao lek. Konzumiralo se na veliko bez razmišljanja o posledicama. Zapis se naime raspakivao u mozgovima konzumenata i pre ili kasnije sukobljavao sa dinosaurskim stereotipima. Neosporno, obostrana greška.

Konzumentima nije baš jasno zbog čega su uzimali kapsule i sada se trude se da ih izbace iz sebe ili da nekako prebrišu zapise. Bezuspešno. Postale su deo koda. Proizvođačima kapsula takođe nije stalo da pomognu konzumentima jer ni oni nisu sigurni gde su ih sve distribuirali i ko ih je sve progutao. Jednostavno, teško pamte oblike ameboidnih teritorija, a na kraju i zabole ih kurac da se lome oko toga.

Odgovor komšiji u stanu ispod, posle njegovog neumesnog celonoćnog puštanja muzike...

Упутство за очувавање унутрашњих органа на рок концерту. Пре свега, шутка је зајебанција, а не битка на Неретви. Због људи који ово не схватају, ствари знају да се искомпликују.

Када кренеш на концерт, гледај да не обучеш љубичанствену "Слатке године" мајицу. Није да ћеш попити батине, као да си на "Блејвоч" сплав ушао са "Чилдрен оф Бодом" мајицом, али опет навући ћеш бар двадесет одсто више мартаја на себе. Иако не носиш мартинке свакодневно, немој мислити да си позер ако их назујеш за концерт. Биће пун курац усијаних глава, које ће исте позајмити од брата/ортака који није имао за карту/стрица који је служио армију у касарни у Требињу, све у циљу да неком оставе печат на цеваници.

Када крене шутка, прве редове остави клинцима, којима је то вероватно први концерт. Пусти да њима неко веже кичму у чвор, свако има своје ватрено крштење. Поготово приликом зида смрти (то је оно када се сви поделе у два табора, па нагрну фронтално једни ка другима, као на Косову пољу 1389те), пусти наложену децу да стану напред, ти стани одмах иза. Још ако је концерт неког популарног бенда, просек година у сали биће као на снимању емисије "Музички тобоган" Миње Суботе. У сваком случају, немој, али немој, да пијан стајеш у средину, и свима показујеш средњи прст. Када крене бржи звук, према теби ће кренути две масивне групе људи, и почистити те као баба Сера усрани чучавац.

Врло је вероватно, да ћеш налетети на пун курац маторих, дебелих скињара(ако је концерт Ортодокс Келтса, сигурно хоћеш). Е па, они трипују да су у Немци у Стаљинграду, а да су сви око њих совјетски војници. Терај их у курац, воле да млате рукама, а руке су им теже од кранова словеначких грађевинских фирми. Уколико налетиш на лика коме се поломљене наочаре, веруј ми склони се. Неко му је сјебо италијанске оквире, и он више није разумно биће. Када те неко поклопи по чонтари, или ти зарије ципелштину у колено, џаба га тражиш. Вероватноћа да ћеш га на великом концерту пронаћи и препознати, једнака је шанси да те риба на коју си се ложио у средњој школи, позове на блеју у Кошутњак. Када те неко од зентара које нису ушле у шутку, залије пивом, не глуми Кнелета, не хватај га из залета за гушу, него залиј и ти њега. Њему је сигурно криво више него теби, што ће на путу до куће воњати на вопс.

Немој да хедбенгујеш(млатиш главом) у шутци, сјебаћеш јебени врат. Окресаћеш са неким аркаду о аркаду, нос ће ти од ударца попримити облик друге кривине на Хунгарорингу, или ћеш забости чело о теме неког шиљоглавог клинца.

Уколико налетиш на неке стренџере(овде посебно мислим на Британце, јер они целој планети иду на курац), убиј бога у њима, небитно у којег верују. Не зато што си конзервативни хомофобични геџа, или зато што су нас, маму им јебем, бомбардовали, него зато што ће ионако да причају да смо шабани и да су јебали наше жене. Мартајом о говна! Са друге стране буди џентлмен. Немој да поливаш пивом, пењеш се на кичму, дивљачки шутираш девојке које су 30 кила лакше и десет пута слабије од тебе. Немој да радиш ништа, што им раде остали шабани. Ма колико биле зиљаве/фуксетине/позерке, ма колико ти желео да их јебеш, а мислиш да ти никад неће дати, имај обзира. То су нечије сестре, а сутра ће бити нечије мајке. Гледај да станеш испред њих и заштитиш их, руља ће те одузети од живота, али исплативо је. Никад не знаш, када ћеш да сретнеш ту исту рибу, приликом уплаћивања допуне на трафици. У том случају, твој паламар ће ти бити захвалан. Ако има дебелих, сисатих готичарки, штипни онако каобајаги стидљиво, по коју брадају. Гужва је, не зна се ко је, а и риба се неће љутити, још ће и брадаја да јој се стврдне.