Majka svih kletvi.Toliko je strasna da se nje plasi cak i onaj ko ju je izgovorio,a kamoli onaj kome je upucena.Koristi se u izuzetno ekstremnim situacijama,kada jebanje celog porodicnog stabla,zajedno sa kucnim ljubimcima,nije dovoljno.
Mile:Al nas pokrade ona sudija....jebo ga onaj ko mu dade pistaljku.
Zile:Brate,pokusavam da smislim najgoru mogucu psovku,al ne ide....ma jednostavno,jebem li mu ceo prvi red na sahrani....i posluzenje ako treba!
Mile:Uh,sad je i meni lakse.
Komentar iskusnog travaroša svežem početniku u poslu uzgajanja konoplje.
Negde oko ponoći na železničkoj stanici, auto sa zatamljenim staklima, izbačene ruke kroz prozor i čuje se neki gegsta rep.
-Motika brate aj promeni pesmu keve ti, dobiću sifilis mozga od ovih indijanaca.
-Gađiglo bre Električar, mojne ti isečem fazu pa da kevi ideš razrok.
-E ako si mi reko, kalamunjo naduvana, kad vidim drotove ima da te prodam u naduvano roblje! I gde je ovaj Džankan, čekamo ga već lapo čuke, ako nam dođu spajdermeni jebaću ga u rč!.
U tom trenutku iz raspalog obrenovačkog busa izlazi legenda srpskog slenga i nosi karton vinjaka u rukama.
-Ne seri da je poneo i nešto za cirku?! Ovaj je puko, keve mi Nevenke! Ajde bem te pijana, kao da si krenuo na svoju saranu!
-Alo mojne vičeš na mene, morao sam neke Moldavke da ukrcam na bus za Budimpeštu.
-Ma boli tebe patka ti si jebo ceo dan, a ja sa ovim pajdomanom obilazim sve lerdije od Žarkova do Žagubice, travu sam zadnji put vido na Marakani kad je Zvezda ušla u Ligu Šampiona!
-Ne seri nego šibaj pozadi i drži ovaj vinjau!
-Oću kako da ne, oćeš i da ti popušim usput...
I dok su se banderaš i Džankan svađali ko dva klinca oko korneta, Motika je pripalio džokavac i dao mu ga po gasu. Dok si reko buksna eto naših putnika na Pančevcu. Kad ja tamo ono međutim... Neka baba se u busu pošibala sa vozačem, jer je u cegeru nosila mrtve četnke pa je bus napravio kolonu od mosta do granice sa Albanijom. Posle pola sata Džankan završava sa poslednjom flašom vinjaka i pali skajp da se čuje sa Frenkijem i Tulumom, jer su ugovorili neke rave za vikend kod Frenkija u stanu. Znači nemam pojma gde nađe net na sred Pančevca, ali znam da je Motika posle treće buksne počeo da priča sa jelkicom na retrovizoru o uticaju globalnog zagrevanja na parenje člankovitih glista. Električar je naravno izašao iz zadimljenih kola i krenuo prema pandurima da vidi šta se dešava. Ha prepoznao je pandura, neki Džemalov ortak koji ga je dovozio kući posle bančenja preko mosta.
-Jel bre Palica kakav je ovo krkljanac?
-Ma stoka bre, potukli se oko kila smrdljivog luka. Gde si ti pošao?
-Ma mi pošli preko kod baba Radojke, ali izgleda da ćemo morati na skelu.
-E aj prođite vi, reći ću ovima pajvanima da ste iz Crvenog krsta.
-Tebra imaš vops za ovo, samo ako mi je šofer još na zemlji...
-Motinjo pali taj krš i pravac Borča plantaže!
-Fala kurcu, nestalo mi rizle pa sam počeo da rolam u ove tvoje novine.
-Šipu Rac to mi je diplomski džankosu jedan! Šta sad da nosim pred komisiju, gajbu vinjaka i Evertonov dres jebem vas falične!
Diže se rampa ko Mandingov palamar kad vidi sitnu Azijatkinju sa tetovažom na leđima i pičkom ispoliranom Fa proizvodima na bazi meda i kavurme od Patagonijskog jazavca.
Pred kapijom deda puši neki skank i razgovara sa komšijom, nije nas ni izvalio kad smo ušli. Na vratima baba Radojka kuka na sav glas kako se gudra nije primila i kako je Džemal otišao u blokove da traži novi zeleniš. Pošto smo se mi smorili kao turski šofer na Labudovom jezeru, seli smo u kola i pravac blokovi. Kako smo prešli Pančevac ja i dalje ne znam, ali onaj skank što smo našli pod sedištem je bio TAMAN.
Izraz koji je u naš, ali i u sve svetske jezike uvela nobelovka u najavi i doajen pisane reči Marijana Mateus.
Voluminiziranost je stanje svesti koje donosi veći mir od nirvane. Stanje duha u kom jednostavno nema mesta besu, nervozi i stresu, a samouverenost je na tako visokom nivou, da jednostavno sijate nekom neprirodnom svetlošću koja obara sve pred vaše noge i čini druge ljude potpuno beznačajnim u odnosu na vas i vaše postojanje.
Stanje koje ne mogu da dostignu ni budistički monasi nakon sati i sati neprekidne meditacije, a od kada su pročitali Marijaninu knjigu, to stanje je jedino čemu oni teže. Stanje u kom su vaša kreativnost i mašta takođe na vrlo visokom nivou a želja za stvaranjem besmrtnih, večnih dela je nezajažljiva.
Jednostavno, voluminiziranost je stanje potpune sreće, blagostanja i duševnog mira koje ne može drugačije da se nazove i potpuno opiše.
Postoji samo jedna reč za to.
Voluminizaranost.
Primer stvaralačkog zanosa koji je proizišao iz stanja voluminiziranosti:
- Izlazim iz tvog privatnog aviona osvežena, namirisana, voluminizirana. Na sebi imam beli šorts, paučinastu šarenu tuniku, sandale sa vrtoglavim potpeticama, govoreći jezikom supermarketa - totalno sam jestiva i isto toliko hot. Svojim izgledom jednostavno pripadam tom divnom morskom mestu. Ponovo sam u filmu uživo i trudim se da što bolje odigram ulogu koja mi je dodeljena. - M. Mateus
Da, film kao paket informacija i lek, jer oni ne znaju gde je Srbija. Glupi su k`o kurac. A oni malobrojni koji ipak znaju tu istinu vrednu poput Svetog Grala ne veruju da tamo ima struje i interneta. Oni su totalni idioti ... jer suštinski je važno znati gde je to mesto, kao što je važno pokloniti se činjenici da se tamo Moravac igra na trofaznu struju. Ej, trofaznu! Ko ovo ne zna osuđen je na večiti i nadrealni dalijevski odraz prazne lobanje i zgrčene facijalne muskulature u trenutku samospoznaje sopstvene praznine.
Za vremenske putnike na delu geografske slagalice čiji se oblik ameboidno menja svakih par deceneja ostaće večita i mučna misterija kako to ONI ne uspevaju da u taj svoj jedan neuron konačno uteraju te naše koordinate i napokon nas učine različitim od Mesopotamije a samim tim i beskrajno srećnim. Zadovoljstvu kraja ne bi bilo kada bi nam barem njih stotinak miliona sa razumevanjem udelilo taj čudesni, ali precizno usmereni, cajper na globusu ili geografskoj karti.
Izgleda da se to neće desiti na večitu žalost stanovnika balkanske sante leda. Nikada se nije ni moglo desiti jer isprva ni oni sami nisu znali gde se tačno nalaze u trenutku kada su pokvasili prljave gaće vodom s`one strane Atlantika. Od tada, vreme je postalo skuplje od novca a avanturisanju nije bilo kraja. Bazalo se i tumaralo. Nasumično i sporadično metastaziralo. Krajnje čudnim talentom za kolateralne aktivnosti istrebljivao se narod pod opštim, i što je najtužnije potpuno pogrešnim, imenom. Snagom i upornošću termita prešlo se na glodanje svega što stoji na, ili spava u, Zemlji. Sve je moralo biti pretvoreno u zelenu novčanicu, čelik i beton. A tada, upalili su svetlo koje je obasjalo Svet. Prvi koji su se užasnuli svog odraza na tom svetlu su naravno bile baš te autohtone lučonoše, ali to ih nije obeshrabrilo niti zbunilo. Ne da su nastavili dalje, već su i pojačali tempo. I dok su oni pojačavali tempo bez imalo bola u kurcu za pitanje tajanstvene lokacije Serbosopotamije ...
... balkanski jahači ameboidnih državica takođe nisu osećali bol u kurcu za otvorene kaverne Doka Holideja, bostonsku čajanku, građansko-bratoubilački rat, raspevana crno-bela polja pamuka ili nešto poput pitanja da li Bik stoji, sedi ili je počeo da visi. Teško da je išta od toga čak i zavirilo ispod šajkače. Naravno, ovo ne znači da je ispod šajkače bilo baš sve ravno. Pitanja kao što su: može li Sultan da jebe, ima li šta da jebe, kada će da jebe, i ono najvažnije KOGA će bre da jebe su bila od životne važnosti i prioriteta. Pa kome je onda moglo da bude važno pitanje tamo nekih ajduka koji i posle Mitrovdana ugrožavaju Poni Ekspres i time krše pravila sezonskog pljačkanja.
Izgleda da se iskreno i opravdano nisu poznavali. Svako sa svojim brigama i u svom vilajetu.
Kao i uvek, kroz vreme se putovalo dalje. I to spontano.
Nisu saznali gde je Mesoposerbija, ali su nastavili da cepaju svemirska prostranstva, prevrću zemljinu utrobu, slažu gene u genome kao lego kocke, troše svetske zalihe zelene boje, izmišljaju novo božanstvo, veru, naciju i dekadenciju. Konačno, snimili su audio-video zapise svojih, ponekad jadno teških a ponekad komično lagodnih, života. Spakovalli su te zapise u prigodne kapsule i ponudili ih kao lek. Konzumiralo se na veliko bez razmišljanja o posledicama. Zapis se naime raspakivao u mozgovima konzumenata i pre ili kasnije sukobljavao sa dinosaurskim stereotipima. Neosporno, obostrana greška.
Konzumentima nije baš jasno zbog čega su uzimali kapsule i sada se trude se da ih izbace iz sebe ili da nekako prebrišu zapise. Bezuspešno. Postale su deo koda. Proizvođačima kapsula takođe nije stalo da pomognu konzumentima jer ni oni nisu sigurni gde su ih sve distribuirali i ko ih je sve progutao. Jednostavno, teško pamte oblike ameboidnih teritorija, a na kraju i zabole ih kurac da se lome oko toga.
Drevna amazonska plemena još uvek, i to uspešno, izbegavaju kontakte sa modernim čovekom. Žive po pravilima starim ... pa jebeš li ga koliko, ali veoma starim. Premeštaju se i žive u uznemiravajućem strahu da će ih jednog dana pronaći i preseći im cev kojom su do sada putovali kroz vreme. Kažu, biće to kraj sreće, sveta i vremena. Da, kada oni saznaju da neko ne zna gde se nalazi njihov svet oni su srećni, a za tog nekog kažu da je vrlo mudar čovek. Valjda zbog toga što kada želiš da nekog nađeš ti to stvarno i uradiš i to bez velikih teškoća.
Odgovor komšiji u stanu ispod, posle njegovog neumesnog celonoćnog puštanja muzike...
Uputstvo za očuvavanje unutrašnjih organa na rok koncertu. Pre svega, šutka je zajebancija, a ne bitka na Neretvi. Zbog ljudi koji ovo ne shvataju, stvari znaju da se iskomplikuju.
Kada kreneš na koncert, gledaj da ne obučeš ljubičanstvenu "Slatke godine" majicu. Nije da ćeš popiti batine, kao da si na "Blejvoč" splav ušao sa "Čildren of Bodom" majicom, ali opet navući ćeš bar dvadeset odsto više martaja na sebe. Iako ne nosiš martinke svakodnevno, nemoj misliti da si pozer ako ih nazuješ za koncert. Biće pun kurac usijanih glava, koje će iste pozajmiti od brata/ortaka koji nije imao za kartu/strica koji je služio armiju u kasarni u Trebinju, sve u cilju da nekom ostave pečat na cevanici.
Kada krene šutka, prve redove ostavi klincima, kojima je to verovatno prvi koncert. Pusti da njima neko veže kičmu u čvor, svako ima svoje vatreno krštenje. Pogotovo prilikom zida smrti (to je ono kada se svi podele u dva tabora, pa nagrnu frontalno jedni ka drugima, kao na Kosovu polju 1389te), pusti naloženu decu da stanu napred, ti stani odmah iza. Još ako je koncert nekog popularnog benda, prosek godina u sali biće kao na snimanju emisije "Muzički tobogan" Minje Subote. U svakom slučaju, nemoj, ali nemoj, da pijan staješ u sredinu, i svima pokazuješ srednji prst. Kada krene brži zvuk, prema tebi će krenuti dve masivne grupe ljudi, i počistiti te kao baba Sera usrani čučavac.
Vrlo je verovatno, da ćeš naleteti na pun kurac matorih, debelih skinjara(ako je koncert Ortodoks Keltsa, sigurno hoćeš). E pa, oni tripuju da su u Nemci u Staljingradu, a da su svi oko njih sovjetski vojnici. Teraj ih u kurac, vole da mlate rukama, a ruke su im teže od kranova slovenačkih građevinskih firmi. Ukoliko naletiš na lika kome se polomljene naočare, veruj mi skloni se. Neko mu je sjebo italijanske okvire, i on više nije razumno biće. Kada te neko poklopi po čontari, ili ti zarije cipelštinu u koleno, džaba ga tražiš. Verovatnoća da ćeš ga na velikom koncertu pronaći i prepoznati, jednaka je šansi da te riba na koju si se ložio u srednjoj školi, pozove na bleju u Košutnjak. Kada te neko od zentara koje nisu ušle u šutku, zalije pivom, ne glumi Kneleta, ne hvataj ga iz zaleta za gušu, nego zalij i ti njega. Njemu je sigurno krivo više nego tebi, što će na putu do kuće vonjati na vops.
Nemoj da hedbenguješ(mlatiš glavom) u šutci, sjebaćeš jebeni vrat. Okresaćeš sa nekim arkadu o arkadu, nos će ti od udarca poprimiti oblik druge krivine na Hungaroringu, ili ćeš zabosti čelo o teme nekog šiljoglavog klinca.
Ukoliko naletiš na neke strendžere(ovde posebno mislim na Britance, jer oni celoj planeti idu na kurac), ubij boga u njima, nebitno u kojeg veruju. Ne zato što si konzervativni homofobični gedža, ili zato što su nas, mamu im jebem, bombardovali, nego zato što će ionako da pričaju da smo šabani i da su jebali naše žene. Martajom o govna! Sa druge strane budi džentlmen. Nemoj da polivaš pivom, penješ se na kičmu, divljački šutiraš devojke koje su 30 kila lakše i deset puta slabije od tebe. Nemoj da radiš ništa, što im rade ostali šabani. Ma koliko bile ziljave/fuksetine/pozerke, ma koliko ti želeo da ih jebeš, a misliš da ti nikad neće dati, imaj obzira. To su nečije sestre, a sutra će biti nečije majke. Gledaj da staneš ispred njih i zaštitiš ih, rulja će te oduzeti od života, ali isplativo je. Nikad ne znaš, kada ćeš da sretneš tu istu ribu, prilikom uplaćivanja dopune na trafici. U tom slučaju, tvoj palamar će ti biti zahvalan. Ako ima debelih, sisatih gotičarki, štipni onako kaobajagi stidljivo, po koju bradaju. Gužva je, ne zna se ko je, a i riba se neće ljutiti, još će i bradaja da joj se stvrdne.
Kada dođeš kući, dobro se ispavaj. Sutradan ćeš imati utisak, da telo treba da ti ide u rashod.
