Boli me uvo ja sam pingvin
Krajnji stepen bola u kurcu, vrištanje jaja za sve probleme. Jebe ti se što Mađarska nema more, ti si pingvin, blejiš na santi leda dok ona polako pluta. Oko tebe ratuju sa balističkim projektilima, tebi puca prsluk dok ispijaš pivo i okrećeš prase na ražnju.
Zanimljiva geografija
Одлична игра наше младости, која нас је толико пута извукла из невероватно досадних предавања и часова. Правила су једноставна – уписати географски појам који почиње на задато слово. Класични појмови били су држава, град, река, планина, биљка, животиња, предмет и име, али су неки маштовитији играчи знали да додају и кола, цигарете или болест. Свака игра почињала је насумичним убадањем слова из неког уџбеника, мада је то знало да се одужи будући да су редовно испадала слова „Љ“, „Ђ“, „Њ“ или неко које је већ било. Међутим, постојао је проблем у игри. Наиме, многи играчи који се не могу сврстати у бистрије знали су да лупају појмове и да вас убеђују у њихово постојање, а опет, они бољи често су били оптуживани за исто приликом навођења неке мало егзотичније локације.
- Ајмо. Држава?
- Аустрија.
- Аустралија.
- Аустрија.
- Град?
- Алексинац.
- Апатин.
- Антананариве.
- Атанариве? Шта сереш, бре, Маре?!
- Морону, то је главни град Мадагаскара.
- Шоми, сти чуо икада за ово?
- Јесам, ајде, ајде, настављамо...
- Река?
- Амазон.
- Аааа... Арис!
- Какав, бре, Арис?
- Па као онај грчки тим... Добио је име по реци.
- Шта једеш говна? Добио је име по Аресу, грчком богу рата! Шоми, реци му...
- Шта знаш, можда је у праву...
- Добро ајде, нек ти буде... Шоми, штас ти имао?
- Амазон.
- Ок. Планина?
- Авала.
- Авала.
- Атлас.
- То је књига, дебилу!
- И планина у Африци, идиоте!
- Чек, Маре, зар није то лик из грчке митологије?
- Е, сисајте курац обојица, нећу више да играм!
Ko zna zašto je to dobro
Ono što će neki pametnjaković uvek izreći u apsolutno pogrešnom trenutku, kada ste najsvesniji toga da se iz određene situacije ne može izroditi ništa dobro.
Devetnaesti put padneš na kolokvijumu iz histologije, gubiš uslov, i u stilu pobesnelog Maksa izlaziš iz kabineta, ispred te sretne debeli feminizirani Miško (koji je to odavno položio ali čeka profesora da se nešto konsultuje), i sav usplahiren te pita šta si uradio. Odbrusiš mu da si opet pao, dok pališ cigaru, a on ce na to, gotovo sa suzicom u oku (i toplom vlažnom rukom na tvom ramenu): ''Pa nemoj da se sekiraš, položićeš u januaru, iiiiha, ima vremena. Na kraju krajeva ko zna zašto je to dobro.''
Ubijaš Miška golim rukama i sahranjuješ ga u dvorištu.
Tri dana pred dugoočekivani odlazak u Indiju dobijaš mail u kom ti javljaju da sa tvojim papirima nešto nije u redu i da ćeš ''morati da odložiš putovanje za neki drugi termin''. Znači bez ekipe, znači ne zna se kad, znači možda su iskopali onu kaznu za napad na službeno lice koju je strika Dragan zataškao, kad si pljunuo pandura na natprošlom beerfestu. Besniš i plačeš po kući, zoveš sve ljude koje poznaješ (abecednim redom) ne bi li ti neko pomogao, a tvoja baba te sažaljivo gleda i na vrhuncu tvog ludila kaže: ''Ajde more sinko, pušti to sad nego knjigu u šake. Umesto da se ženiš ti našo u Indiju da ideš, da te Indijanci kindapuju. Viiidiš šta se sve dogadja, poluuudelo sve! Ko zna zašto je to dobro!''
Ubijaš i babu i sahranjuješ je pored Miška.