Резултира из ситуације у којој онај који слуша музику тотално погрешно чује речи песме а потом је до судњег дана погрешно пева. Може да се деси због алкохолисаности особе која слуша, кинеских слушалица које шуште или непостојећег певачког талента извођача који више мрмља и фрфља него што пева.

Заблуда обично траје све док тај који је погрешно чуо у неком друштву не прокоментарише како је текст песме до бола глуп. Потом следи разјашњење и цитирање оригиналног текста али упркос томе особа се и даље када пева држи своје верзије на коју се већ привикла, ма колико то глупо и нелогично звучало.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Лик који много прича под утицајем алкохола. У све се разуме и све га интересује. Вади теме из нафталина или боље речено из етанола. Причаће вам о отпору танзанијских Банту црнаца против звери из пећине, бесконачности свемира и економској кризи у Индонезији узрокованој слабијим извозом тракторских возила из Перуа. Он прича. Не затвара. Машина која ради на алкохол, иде као Лада Нива са погоном на сва четири точка. Његова објашњења у почетку бивају интересантна, то јест он буде занимљив. За зајебавање. А кад схватите да то постаје превише учестало схватите да ваш другар постаје као Алберт Тротер са својом познатом фразом "дјуринг д вор", напоран, иритантан и досадан.

Реченица коју изговараш кад напокон увидиш прави разлог нечијег пренемагања, односно узрок нечијег мушења.