Sirota deca iz kvadrature kruga
Siromašni su.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
Komercijalizacijo bola, i oče i majko.
Kulturiška
Izraz koji na "kultivizacionoj skali" predstavlja aritmetičku sredinu Rakijade u Pranjanima i Novogodišnjeg bečkog koncerta (da, ono što jedva čekaš da se završi pa da počne skakaonica u Garmišu). Dakle, nešto što ostavlja jako dobar utisak na sva čula, nije poseljačeno, a opet nije ni uštogljejno ko vrhovni sudija Haškog tribunala. Kulturna medijana, ukratko rečeno.
- Kad mi je keva rekla da treba da idemo u zapizdinu kod Despotovca, na svadbu neke sestre koja je devetnesto koleno, dobro mi nije bilo. Mislim se u sebi, koji ću kurac tamo. Al ajde. Pomirim se sa sudbinom i krenem očekujući polivanje jeftinim špricerom, guranje evrića pevaljki u vime, tuču mladenaca i slične običaje, kad ono međutim. Lokal totalno avangardan, plitki tanjiri u dubokim, saksije sa rupom umesto čaša, švedski sto koji se rotira u sfernim koordinatama, a u ćošku DJ remiskuje Moravac. One klinke što kite svatove, kače buksne za revere i uzimaju 100 dindži. Kulturiška, majke mi. Jedva čekam da se i mlađa šveca uda, pa da idem opet.
-----------------------------------
- Priznajem da sam imala predrasude. Ipak je on fudbaler, a ja širim noge da smestim violončelo na Kolarcu. Al nemaš pojma koliko me prijatno iznenadio. Očekujem nekog mamlaza u trenerci, sa tarzankom na glavi, kad ono dolazi tip u fazonu voditelja jutarnjeg programa na b92. Znači, bradica od 2 dana, džemper, ispod viri kragnica od šulje, neke krem pantalone i kanađanke iz ofis šuza. I ne samo to, dečko čita, odma' sam ovlažila na Preverove stihove. Jebote, da mi levi bek recituje Barbaru, zamisli. Ništa, primim se ja ko nikad, odemo kod njega gajbi i odvalim ga od pičke. A on fin maksimalno, čak me i pitao gde da mi svrši. Al bila sam malo zločesta, nisam mu odma dala facijalni kamšat, već samo sise da mi isprska. Mica jedna, posle me detaljno obrisao svršavačkim peškirom i skuvao fuka.
- Kulturiška, nema šta.
Osećam neku vrstu deponije u Vašem glasu
Модификована верзија реченице ''Осећам неку врсту ироније у вашем гласу'', која се користи са циљем да саговорнику ставимо до знања да му смрди из уста к'о да је јео мртве мачиће.
...ko konj
Najčešća komparacija u srpskog naroda. Šta god da se dešava, to se uvek poredi sa konjem, iako u 91% slučajeva nema veze sa konjima.
Pada kiša ko konj.
Crta ko konj.
Svaki dan ide na svirke ko konj.
Zima loše utiče na Jocinog mladjeg brata, koji boluje od leukemije ko konj.
Djurdjevdan
Prva pesma koju svaki ciganski muzikant nauči da svira.
Podjem jutros na fakultet, kod mosta se Ciganče od 5-6 godina nateže sa harmonikom većom od sebe kao pijan s gaćama, harmonika mu beži i hoće da ga izvrne na ledja ali mali ipak uspeva da zasvira Djurdjevdan. Dva sata kasnije se vraćam preko istog mosta i sa druge strane vidim novo Ciganče sa starom Melodijinom harmonikom koja izgleda kao da je još njegov deda ukrao iz groba onom liku iz Sabirnog Centra, Melodija cepana na dva-tri mesta što ni malo ne smeta umetniku da na njoj raspali po Djurdjevdanu. Pred kraj Pobedine vidim i trećeg muzikanta, ovaj je nešto mladji od svojih već iskusnih kolega i ne svira na normalnoj harmonici nego na nekoj ruskoj sa tri oktave, fali joj pola dirki mada to nije bitno, ostalo ih sasvim dovoljno da bi se svirala ona legendarna melodija. Smoke on the water? Master of puppets? Ma jok, Djurdjevdan.
Malo dalje, kod Margera, čujem "...kome sada moja draga na djurdjevak miriše, na djurdjevak miriše..." i vidim dva Cigančeta kako vuku neke kartonske kutije i uz pesmu odlaze u nove radne pobede.
Onom baji koji albatrosima upisuje mape sveta u glavu i lososima podešava tajmer za kretanje uzvodno je izgleda bilo dosadno pa je svim Ciganima u ROM memoriju ubacio note za Djurdjevdan i podesio da se taj fajl prvi startuje kad pokrenu sistem i da ne prestaje da se vrti dok im ne platiš da sviraju nešto drugo.