Posledica prekomernog konzumiranja svih đakonija na nekoj od Srpskih slava, naročito alkohola. Za nekoga koga kome je "slava udarila u glavu" teško se može reći da se njome ponosi. Prije će biti da je teško podnosi. Ali i za to ima lek, rasol od kiselog kupusa.

osoba, najcesce muskog pola, koja se odlikuje veoma slabom finansijskom konstrukcijom.

Proizvod koji može da te natera da namigneš rođenoj babi.

Ako ovo čitate sigurno postojite, mada je Rene Dekart to egoistički rekao "Mislim dakle postojim". Elem, pošto ste ovde i čitate ovo morate znati da su bilioni lebdećih atoma morali da se nekako prikupe na složen, smislen i obavezujući način da bi otelotvorili baš vas. Kombinacija vaših atoma je tako poseban i specijalizovani aranžman da nikada ranije nije postojao i postojaće samo jednom u ukupnom vaseljenskom vremenu - a to je dok vi postojite. U nastupajućim godinama sve te male čestice će bespogovorno i neumorno raditi i učestvovati u milijardama koordinisanih (re)akcija neophodnih da se baš vi osećate prijatno i zdravo, obezbedjujući ništa više do vašeg, sa svakom cigaretom ili vožnjom motocikla krajnje potcenjenog, POSTOJANJA.

Potpuno je zagonetno zbog čega atomi to rade i zašto se uopšte gnjave time da budu vi. Na atomskom nivou, biti baš vi i nije bogzna kako zabavno iskustvo. I pored toga što neumorno rade sve one korisne stvari, vaše atome u suštini "zabole kurac" za vas. Oni zapravo i ne znaju da postojite. Ne znaju ništa ni o sopstvenom postojanju, ali ipak tokom vašeg postojanja oni će poslušno pratiti nepoznati impuls da vas očuvaju onakvim kakvi jeste.

Ako su ovo bile dobre vesti onda je loša vest da je vreme njihove odanosti veoma kratko, gledano naravno iz atomskog ugla. Oni su rodjeni, ili bar većina njih, pre mnogo mnogo milijardi godina u velikom prasku ili srcu neke umiruće zvezde, pa tričavih 60-70-80-90-100 godina vernog služenja vama i nije neko dugačko vreme. Kad odsluže vama posvećeno vreme, vaši atomi će se nemo iskrasti iz vas i veselo odskakukati da budu nešto drugo. Pčela, maslačak, kišna glista, običan i odvratni mulj u bari, bilo šta. A mogu se preseliti i na neku drugu planetu, zvezdu ili besciljno lutati svemirom dok on postoji ne gradeć i ne radeći ama baš ništa.

Verovatno da u vasioni ima interesantnijih mesta za vaše atome i kada bi mogli da biraju sigurno bi izabrali nešto drugačije od vas. Na primer, učestvovanje u zvezdanim vatrometima, sunčanje na milion stepeni u zvezdama, iscrtavanje svebojnih maglina, smzavanje na apsolutnoj nuli, razdragano uletanje gravitacionim toboganom u crnu rupu, razbijanje u paramparčad uz privatni vatromet energije, naelektrisavanje i razelektrisavanje, sletanje na neku planetu i uletanje u lanac ishrane ... i sve to onako, iz zajebancije.

Da, to si ti, to smo mi.

ili tu činjenucu prihvatiš bez pogovora i skrasiš se sa tamošnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici crnih čokolada i živiš tamo zauvek i zanavek, ili pak pubertet provedeš u beskrajnom kukanju o tome kakva je to rupčaga, i kako jedva čekaš da se odatle iščupaš i odeš Tamo Negde, pa se onda skrasiš sa Tamo(Negde)šnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici belih čokolada i živiš Tamo Negde zauvek i zanavek.

Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna ovaj tekst će, sasvim nenamerno, sigurno uneti nespokoj u vaša ponostita osećanja.

Ono što nesrećno zovemo porodičnim stablom pod hitno bi trebalo da promeni ime u, recimo, porodični žbun ili porodično grmlje. Iskreno, porodično stablo meni najviše liči na na kotrljajuće trnje koje se redovno moglo videti u vestern filmovima kako se valja na vetru u oblaku prašine na pustim ulicama divljeg zapada (a zatim bi se pojavio Klint).

Porodično stablo i nema neko stablo, nema ni uredno potkresane i definisane grane na kojima možete udobno da se smestite. To je više gust i neprohodni šibljak ili nerazmrsivo klupko nečega. Blaženi smo u neznanju mi čije “porodično stablo” više liči na Bonsai drvo sa nekoliko grančica, dok je za one poput evropskih kraljevskih porodica čiji dijagram sadrži stotine izdanaka to krajnje apstraktna, konfuzna i donekle sramotna kreacija.

Razlozi za ovo su krajnje jednostavni. Vi u ovom trenutku imate dva pretka, a matematika kaže da ste ih samo pre 1000 godina imali preko 500 milijardi da bi u doba Isusovog rođenja (pre oko 2000 godina) ovaj broj bio bilionski.

Nikada na Zemlji nije živelo toliko ljudi. Pa gde je onda kvaka?

Kvaka je da su se naši preci redovno prcali na manje ili više pristojnoj incestoidnoj udaljenosti. I to bi bio glavni razlog zbog čega dična porodična stabla i nisu toliko dična i najviše liče na isprepletano šiblje bez početka i kraja. To je i razlog zbog čega se tvrdi da smo svi u veoma bliskom srodstvu kojeg nismo ni svesni, pa ako vam neko kaže da je od loze Nemanjića, Hrebeljanovića, Obilića i slično, slobodno mu (i to sa punim pravom) odgovorite I JA SAM.

Ako ste dični vlasnik porodičnog stabla na čijem vrhu sijate kao kraljevska kruna i ako je ovaj tekst, sasvim nenamerno, uneo nespokoj u vaša ponostita osećanja ne budite previše povređeni. Ima tu i dobrih vesti. Pronašli ste nove rođake!

A možete ih i dodati u svoj porodični grm.

je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!

Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.

Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.

Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.