Скуп људи са коца и конопца, углавном деформисаних животних навика, а који су чудним околностима ипак нека муда у друштву.

Шапурике, како вам је воља... Што би наш народ рекао друга страна медаље, закулисна реалност коју гурамо под тепих или жмуримо на једно око док другим гледамо бравуре наших кошаркашких јуноша уз обилне мастурбације, а реално гледано, кочанка нам улази дубоко у чмар.

Сребро које златним сјајем заслепљује наш понос и пали нас да имамо ките до пода, и нагони, да се као слепа телад окупимо испред балкона, уз климање главе ових одозго који су одахнули јер су сви заборавили да је кочанка 20 сантима у буљи, скривени иза Јулије нагнуте над балконом, користе њену светски проверену сису и опет је цеде скупа са телићима испод балкона.

Ромео користи моменат да нам докаже да се кошарка вратила кући, а он је најобичнији кибицер, као и осталих 7 миља тренера у овој земљи, којима би било паметније да су узели мотке и ушли на главни улаз и ухватили Ромеа, пребили марву што је примарно, а зевање у балкон то је на неком левом месту.

Апсурдно је доказивати да је ово земља кошарке, а није ни толико важно, јер смо већ одавно постали земља кочанке, јер та иста кочанка, јер смо слепци вири из нашег дупета!

Поред свих могућих украдених јела из светке кулинарске буквице центар акције. Не може проћи потера док се не обори хрпа тањира и поврћа у приземљу хотела куда бежи херој који ће кроз даљи ток филма спасити свет или Америку, ћерку, сина... Салата и шпагете прште на све стране док Кинези и француски кувари гледају као Индијанци у транзистор, а један келнер обавезно олиже црно- беле плочице.
Без компромиса детективи, криминалци, манекенке,силоватељи пролазе кроз кухињу која је последња капија ка спасењу, све остало након тога је историја.

Први рођендански поклон сваког детета које са жаром у очима, балом на рубу усана, нема благе везе шта ће му та лопта значити, Голгота, скуп неуспеха, фрустрација, комплекса, психосоматских проблема које родитељи решавају преко те лопте која у већини случајева ствара црну рупу у глави детета, касније одраслог сметењака који ће наставити традицију...
Да се разуме, лопта је у овом случају посредника у виду шире метафоре, то може бити и гитара, балетанке, књига, плишана животиња, оловка, ма народ бира радио свира, јер све зависи од родитељских интенција.
Гураше Миленковићу гудало у креветац, он класа, али не може се рећи да је баш нормалан, док, су Гагићу гурали кошаркашку лопту, а он ни класа ни нешто бистар. Но, појединци морају схватити да та лопта може имати неку сврху, спуцати родитеље, бабе, деде дрито фудбалом у главу.

Чачанска урбана легенда о добрим бековима који су потекли из КК Борац или КК Железничар, још је Крешо ономад говорио да му дате бека из Чачка и центра из лепе наше Далмације и три грабова пања и он ће освојити првенство Југославије, али оне праве.
Све је почело од неуморних неимара који су покарај свете реке Мораве, у овом случају западне, пази подвлачим, саградили халу која важи за једну од најнесигурнијих за гостујући тим, уз константу репресију чачанских шутера који убацују лопту у кош као у кацу. Многи су долазили да умоче руку у Мораву, чак је и Човке, случајно, узео Борац за своју филијалу, да покуша свог патуљка да умаче у Мораву, као они Грци у својим митовима, али мало је омануо, изгледа да је сина држао за руке док га је умакао у воду и испаде да се његова игра своди на трчање и ништа више. Но, када ни то није помогло он је покушао да умочи своју главу у Мораву, али не иде па не иде, то је очигледно само криминалцу Желимиру успело.
Још се прича да је Радмило Мишовић приликом скок шута био 3- 4 секунде у ваздуху, противник пада, а Радмило сипа ко за ограду. Колонада шутера је изгледа редовно умакала руку у Мораву и трпала на овим просторима, чак се говори да су неки тражили пелцер руке од појединаца.

Он седи; и мисли да може да јебе све. Критичар. Не доноси погрешне одлуке, његове методе су дедуктивне. Бескрупулозно себи даје право да суди и пресуђује, мислићи да је предркани Скерлић. Шта ти преспеш у шупље он ће пресути у празно.
Увек спреман на приговор он ће своју мегаломанску фрустрацију упутити ка крпљењу туђег веша и дати одговор на непостављено питање оглашавајући се као Метро Голдвин Мајер и филм почињ.

Тих туђих дупезакрпа има на сваком кораку, кафане, позоришта, кинотеке, пиљаре, поште, спортски објекти, приватни станови... шиљење гениталија неће престати да јењава!

Као узорни грађанин док сви глођу мешину он ће рећи да је пасуљ са ребарцима бољи, то доводи до контраша, али заправо тако испада. Ник Кејв није краљ алтернативе, већ алтернативног рока. Његош није ништа више од родољуба, а просвећеност мањка, али нећемо узимати за зло. Скандинавска кинематографија испољава спектакуларни песимизам, све је то позерски и може боље од тога. Киш је плагијатор, Шекспир није написао своја дела, Милошевић није злочинац већ херој, ова супа је хладна, оптимизам је лепак за будале, Павле Чутура је шарлатан, Шарло је оптичка варка, музичко дно, конобар ова чаша је окрњена, ови музичари су лоши, ма дај ниси у праву, Босиљчић је театарски бард, веруј мени ја то знам, Дис много мрачи, сероња, Цеца је боља од Чоле... Брселона је гомила лилипутанаца, Леброн је просек играч, ноир филмови су превазиђени нема се шта видети, Адолфу је свака била на месту, музика може ли мало тише кварите атмосферу, Звзеда не може да узме ЛШ док се социјализам не врати, хеј ова супа је неслана, ово јаје нема длаку, чекај хоћеш да кажеш да ми није свака на месту?!

Чувена, евергрин, програмска изјава Рахеле Ферари у филму Тесна Кожа која представља гађење генерација 30', 40', над новим тенденцијама које су препишале и згазиле Тила и његову идеолошку братију као ФАП жабу.

Тај лајтмотив остај у широкој употреби против гадости либерализма и постмодернистичког схватања света. Страшни судар и сукоб квантитета и квалитета Рахели није јасан пре 30 година, зашто је лепше спуцати дупе у фармерице?! Сва срећа па је мртва па не може видети да данас можеш и го, то би је дотукло, вероватно као и ујка Тому да сазна да је Стаљин мртав.

Док Лепава у кавани пева за микрофоном, ''није да пева, него пева'', сви присутни буље у њено лице, да ли је та надреална ситуација могућа? Сви слушају рађање српске Едит Пјаф, растачу се од гласа, гризу шанк и хватају се за крагне голи до појаса, због продорног алт, лепог лица или маште према голотињи. Апсурд!
Још већа смехотека би била да се помене Весна Змијанац, па ту су мртви падали под шатрама, а и са ВЦ шоља због шамарања животиње, али то је већ нови талас.

Умро је Тито, иако је Рекс интервенисао. Ова ретроспективна крилатица хара и данас и како ствари стоје тај архетип ће остати уцртан свима, прдоклачење како је раније било добро. Примера је х... Шеки дриблао пола сата нико му није узео лопту, од Чолиног гласа су пуцала стакла, Кићан давао 70 поена по мечу, Брена продавала милионске тираже, Бата носио филм на комунистичким плећима, Жигон био Кригер... и све то зато што је лице било важно.

Суптилно- агресивно стартовање рибе. Спремност да се разбуца скупина око дотичне једним директним стартом. У овом случају долази у обзир префињени старт типа Малдини, Занети, Тирам, док, никако, не иде старт типа Гатузо, Томас Гравесен или не дај боже Рој Кин- Вини Џонс. Сваки грубљи старт вуче последице.
Просторна удаљеност иземђу особе А(која уклизава) и особе Б(којој се уклизава) требала би бити од 5- 10 м, да би дошло до чистог улетања у клизећи.(Такође, не сме бити искључен остали део екипе у случају инцидента)

Првокласни пандан Аргуса, све види, али све и зна. Чак постоје слутње да види будућност, само јој фали кугла, вештина за хиромантију и касa је пуна, иако није њена. Од ње не могу украсти ни патолошки клептомани, она је свуда.
Мироточива уста у току радног времена преносе вести ко је умро, обесио се, готово мртав, преварио, украо, смејао се, чешао дупе или муда, срао из радње, пишао на јавном месту, шта је ко пазарио, шта је ко носио, када стиже пензија... свестраност куља из њене личности.
Све муштерије гледа покровитељским очима, јер је посредник и духовна мајка свим својим купцима, она је пратила њихов раст од невиности до пубертета и крађе првих жвака. Не није их она одала зато што је аброноша, него за њихово добро свима у парохији је рекла чија деца краду по Гранапу.

Појам који би могао да се примени у данашњици као Perpetuum mobile, циклус који је остао препознатљив и декларише хипотетички речено неке нео- комунистичке главоње из нашег окружења. Наиме, реч је о породичном стаблу које се грана по разним фирмама, непрекидно, пуштајући корење и што јаче се везује за материјални напредак породице. Грубо гледано то делује као нека Коза Ностра, Сицилија, Марио Пузо и сличне алузије, има и тога, међутим, то је чиста дефиниција Мите Пантића у вези са Дарвиновом теоријом.

Не зна се да ли је више колена или воде у њему, јер учестоло утапање избацује ван границе праве вредности. То није важно, важан је pezonovante који покровитељски води тај ''пијани брод'' као Капетан Ахаб жудећи за Моби Диком меркантилизације, али није он једини што ову сагу враћа натраг 50 година.

Патроним се мора знати и где стоји, између прегршт имена и презимена тај филантропски Буденброк ће се церити на помен имена своје породице, али ће у суноврату фамилије доживети суицидну мимикрију коју ће му неки запослени пожелити од срца.

Под нељудским околностима, сувом ваздуху, крајње загушљива температура је огромна да грашке зноја избијају непрекино, код неких чак лије као нездраво. Бојно поље је у пламену. Мирис упаљених бораца кроз бес изазива шкрипање зуба и потајне или отворене псовке које запљускују разјарену масу; мачеви шкрипе по надраженој кожи која прима све могуће мирисе док се маса дави у мошусу упаљених Сабињанки и зноју који пробија кроз носне дупље и додаје набој нервозе и нестрпљења изазивајући несвестице и страх за голи живот. Влажни прсти прљају хартију и размазују мастило уништавајући рукопис, а та мртва слова морају бити намирена на време и предата у праве руке.
Чују се пригушени звукови труба у ушима ратника који су са песмом у себи кренули у овај бој, они су тиши, али некада опортунистички, бескрупулозно покушавају да заврше свој задатак. Неки цигани се гурају око редова ''мртвих'' покушавајући да измаме нешто вредно и однесу, све је напето, јер је дуг ред уморених до Годоа који је са друге стране зида...

Онда се тргнем у моменту и видим да сам стигао испред Годоа, дочекао сам, брката шалтеруша виче да нешто није добро попуњено док јој је на овој јари кошуља залепљена на већи део торзоа... уморни радници, шминкери, разни типови жена, маса са слушалицама у ушима гестикулишу рукама да се процес убрза, чешу се од нестрпљења, пљују по поду; цигани се врте около и просе, тај мирис је морбидан и коначно је свему крај. Провлачим се кроз растројену масу и излазим на свежину, међутим, схватам да треба да чекам аутобус у коме је ситуација иста.

Појава у међуљудским односима, посебно интимнијим, која може изазивати аверзивну нетрпиљевивост према тепавим надимцима, јер у одређеним ситуацијама то делује крајње исфеминизирано. Треба напоменути да се на породични однос ове врсте може гледати двојако, може се прећи преко тога стоички, али може се са друге стране ући у срж проблема и схватити да сви ти деминутиви прве класе воде порекло из топлог дома, а добра прозивка се касније далеко чује.
Најчудније у свему је што када дође до врхунца сукоба конверзација из деминутива прелази у аугментативе.

Најраспрострањеније јединке, јер их свака жена има.

Појава која ствара двобој да ли то треба тако да се ради или не, доводећи расправу до граница претњи о постојању посебног круга пакла за људе који прескачу уводну шпицу серије или филма. Она темељнија страна ће у стилу Вуди Алена доказивати да нема смисла гледати филим, ако се пропусти уводни део и све то са неуротичним ношењем, док ће супротна са апатијом доказивати да је то чисто смарање и губљење времена, битна је суштина. Тај апсурдни антагонизам неће престати да изазива дубиозне расправе док буде било дугмета за убрзавање снимка.

Професионална подвала родитеља када желе да ти нагурају да поједеш неки трећеразредни производ који има укус машинског уља и на све личи осим на меснати производ. Чудесни апејрон у салами који ствара вечити антагонизам људи према истој или такозвано ''бело'' је ипак лепши када је Карнексов. Код паштете те мутације превазилазе законе науке, међутим, Карнекс је зенит квалитета и краљ индустрије меса.

Заправо не, то је само покушај мимикрије и скретање са круцијалног објашњења претходне ситуације која је вероватно изазвала шок околине, неким индолентним поступком. Субјект који изговара ове речи жели да докаже да је он такав, да је у складу са његовом природом и да је тај поступак кулминација његовог темперамента. Глупост! Лаички покушај придавања себи важности и облачење у рухо безкрупулозности Мајлка Корлеонеа, апатије Грегори Хауса, превртљивости Остапа Бендера, префињене окрутности Ханибала Лектора и све то ни за шта, јер у стилу Минхаузена додајеш себи особину коју немаш.
Није битно који је проблем на столу, битно је наговештај да си то ти, а ниси, а ипак јеси, јер те знам. Климање главом даје потврду исправности поступка, иако ту нешто не штима, јер те не знам.

Распасана банда коју можеш видети недељом испред драгстора, неке задруге или на ливадама лиге без бриге, где гањају фудбал фењераши и пацери. Није нужно да то буду фудбалери, за сценарио је најпогодније да то буду кошаркаши или играчи америчког фудбала, јер тај дух никада неће престати да јењава.

Када се увиди тај костур, то је конструкција једне експресије распадања, али ипак са друге стране оксиморонско поседовање екстремног талента за узимање државног првенства. Но за то је потребно појављивање месије, тренера који је тренирао некогу 16. лиги запад, али има визију. Он долази држи говоре и даје маха читавом тиму да се стварају такве професионалне деформације да се по продавницама, кванташима виђају спортисти који титрају поморанџе и убацују лубенице у корпе са удаљености десет метара. Док капитен седи код куће и учи јер има слабе оцене и то мора да превазиђе, јер неће играти, али ипак можда се појави његова мајка која ће се нешто испод жита договорити са тренером који је непоткупљив као Робеспјер, али он зна да то тако треба.

После тридесет узастопних пораза дође једна нерешена то је знак са неба, онда иде побед, прва, друга, трећа, гас и финале. Није битно да ли је ова прича истинита, увек постоји глорификација. Просто, иако је тренер Хелмут Шен, Брајан Клоф, Миљан Миљанић увек се намеће тај анаколутни дух који нагони сузе на очи када се пије из пехара са завршном сликом: тренер на рукама вољених и играча у крупном плану. Не само што је узео првенство са распасаном бандом која је састављена са коца и конопца, него је и сачувао брак и добио принову.

Балавац. Жутокљунац који себи даје превише важности. Даје одговор на питање које му није постављено, мешајући се у расправе за које није дорастао. Међутим, његова срчаност и бескрупулозна самоувереност доминирају и глупост искаче у први план. Клипан изазива емпиријски јачег горостаса покушавајући да докаже анти- Демостена у себи и савлада праћком до зуба наоружаног Голијата, међутим није све као у причи. Наравно, на крају му не гине шљага.

Девојка која искључиво пада на шанкере и конобаре. То околини дође као неки морбидни фетиш који никада неће нестати, јер припадница овог соја има на лопату хватати, а носиоцима тог епитета је то свакодневно. Ужитак ствара хроничне и авантуристички настројене аjнцеруше, тј. оне које се везују за једно место и све благодети истог и оне које се каче из радозналости за све могуће типове.
Мономаничност за конобарима изазива контараверзне, амбивалентне поступке тоталне лакоће и отворености пред таласом мангупа са аjнцером и спремност моменталног дизања ногу у ваздух или захвата на шанку, ту се на стил не обраћа пажња, али зато са друге стране неосвојивост, тотална у рангу са Форт Ноксом.
Међутим, треба нагласити да се аjнцеруше неће трајно везати за свој идеал, него ће увек тражити последњу шансу, јер су обично у пролазним годинам, мада, има их разних и свуда.

Морбидан начин да се докаже количина егоизма коју поседујеш. Тим чином доказујеш колико си заиста скренуо и у колику си дубиозу упао. Постао си опседнут околином и причама које круже. Овај поремећај је свакодневни код пубертетлија, неуспелих филозофа, политичара и осталих умишљених појединаца који мисле да ће донети промене као Марксов Капитал.
Егоцентризам преовладава и ствара се илузија сопствене важности за свет. Толико си болестан да ти је важно хранити своју поремећеност мишљу ко ће за тобом плакати, ако умреш.
Идеологија је једноставна, ако ме нико није разумео док сам жив, сви ће схватити када будем мртав и жалити, а ја то желим да видим. Свакако болесно.