Skup ljudi sa koca i konopca, uglavnom deformisanih životnih navika, a koji su čudnim okolnostima ipak neka muda u društvu.
- Baba što gledaš to smeće po čitav dan?
- Pusti me sine gorim od želje da me Zmaj napraši svojim užarenim tučkom, a inače to su divni ljudi...
- Brate, baba mi je poludela po čitav dan gleda Parove?!
- Užas, jesi li provalio kakva je to Australija. Ko ih sastavi...
Šapurike, kako vam je volja... Što bi naš narod rekao druga strana medalje, zakulisna realnost koju guramo pod tepih ili žmurimo na jedno oko dok drugim gledamo bravure naših košarkaških junoša uz obilne masturbacije, a realno gledano, kočanka nam ulazi duboko u čmar.
Srebro koje zlatnim sjajem zaslepljuje naš ponos i pali nas da imamo kite do poda, i nagoni, da se kao slepa telad okupimo ispred balkona, uz klimanje glave ovih odozgo koji su odahnuli jer su svi zaboravili da je kočanka 20 santima u bulji, skriveni iza Julije nagnute nad balkonom, koriste njenu svetski proverenu sisu i opet je cede skupa sa telićima ispod balkona.
Romeo koristi momenat da nam dokaže da se košarka vratila kući, a on je najobičniji kibicer, kao i ostalih 7 milja trenera u ovoj zemlji, kojima bi bilo pametnije da su uzeli motke i ušli na glavni ulaz i uhvatili Romea, prebili marvu što je primarno, a zevanje u balkon to je na nekom levom mestu.
Apsurdno je dokazivati da je ovo zemlja košarke, a nije ni toliko važno, jer smo već odavno postali zemlja kočanke, jer ta ista kočanka, jer smo slepci viri iz našeg dupeta!
15.9.2014.
Naslovna strana: Srbija dočekala srebrne košarkaše! 20000 ljudi izašlo da dočeka srebro koje sija zlatnim sjajem... str. 2 Srbija ponovo poplavljena, str. 3 Evro skočio...
16.9.2014.
Naslovna strana: Vučić i Nikolić dočekali košarkaše. Nikolić: Već sam unucima kupio košarkašku loptu , Vučić: Ja imam koš u stanu još od 95. str. 2 Zakon o visokom školovanju još uvek pod znakom pitanja...
22.9.2014.
Gde idu srpski orlovi? Udovičić obećao nacionalne penzije, čak i Tegeltiji...
Vučić: Stiže delegacija iz EU. Spremite se za duboku penetraciju, dobrodošli u zemlju kočanke!
Pored svih mogućih ukradenih jela iz svetke kulinarske bukvice centar akcije. Ne može proći potera dok se ne obori hrpa tanjira i povrća u prizemlju hotela kuda beži heroj koji će kroz dalji tok filma spasiti svet ili Ameriku, ćerku, sina... Salata i špagete pršte na sve strane dok Kinezi i francuski kuvari gledaju kao Indijanci u tranzistor, a jedan kelner obavezno oliže crno- bele pločice.
Bez kompromisa detektivi, kriminalci, manekenke,silovatelji prolaze kroz kuhinju koja je poslednja kapija ka spasenju, sve ostalo nakon toga je istorija.
Brus Vilis beži kroz kuhinju dok ga zasipa hrpa metaka, bez pola kože on skače preko vrelih plotni i puca iz neprirodnog položaja. Staklo, keleraba, keramika leti u vazduh dok Kinez Mijagi pravi sataraš sa umakom od mačke na Šeng- ženg način i pravi facu nevera.
Prvi rođendanski poklon svakog deteta koje sa žarom u očima, balom na rubu usana, nema blage veze šta će mu ta lopta značiti, Golgota, skup neuspeha, frustracija, kompleksa, psihosomatskih problema koje roditelji rešavaju preko te lopte koja u većini slučajeva stvara crnu rupu u glavi deteta, kasnije odraslog smetenjaka koji će nastaviti tradiciju...
Da se razume, lopta je u ovom slučaju posrednika u vidu šire metafore, to može biti i gitara, baletanke, knjiga, plišana životinja, olovka, ma narod bira radio svira, jer sve zavisi od roditeljskih intencija.
Guraše Milenkoviću gudalo u krevetac, on klasa, ali ne može se reći da je baš normalan, dok, su Gagiću gurali košarkašku loptu, a on ni klasa ni nešto bistar. No, pojedinci moraju shvatiti da ta lopta može imati neku svrhu, spucati roditelje, babe, dede drito fudbalom u glavu.
Komšijsko dete sa predispozicijama za najobičnijeg pečenjara, sa telećom tintarom koja demonstrira kasapina na poklon od ujaka Vidoja za prvi rođendan dobija dugmetaru, marke Roland, za pravi put u životu. Tetka Gospava mu daruje lanac od čistog zlata koji je veći i teži i od igumanovog i od Kriletovog uz pesmu ,,Gara''.
Dok pijani gosti zvižde i hvataju pevaljku za domaćinsku dojku on razvlači dugmetaru do patosa, na ruci sija prstenje a oko zgloba narukvica, ali ne sija zato što je zlato, već, jer je u sali vrućina, znoj šiba, a Kod Matorog nema klime, a uz to pečenje je vruće i sve to za 100 evra, seća se kada su mu gurnuli dugmetaru u krevetac kako je mahao rukama da neće to, a matorci su u tom trenutku zevali u njega kao indijanac u tranzistor i došli do zaključka kao Laki i Milutin dok zure u Maksimilijana i odobravaju,, Aaa, radostan si!'', životna škola.
Čačanska urbana legenda o dobrim bekovima koji su potekli iz KK Borac ili KK Železničar, još je Krešo onomad govorio da mu date beka iz Čačka i centra iz lepe naše Dalmacije i tri grabova panja i on će osvojiti prvenstvo Jugoslavije, ali one prave.
Sve je počelo od neumornih neimara koji su pokaraj svete reke Morave, u ovom slučaju zapadne, pazi podvlačim, sagradili halu koja važi za jednu od najnesigurnijih za gostujući tim, uz konstantu represiju čačanskih šutera koji ubacuju loptu u koš kao u kacu. Mnogi su dolazili da umoče ruku u Moravu, čak je i Čovke, slučajno, uzeo Borac za svoju filijalu, da pokuša svog patuljka da umače u Moravu, kao oni Grci u svojim mitovima, ali malo je omanuo, izgleda da je sina držao za ruke dok ga je umakao u vodu i ispade da se njegova igra svodi na trčanje i ništa više. No, kada ni to nije pomoglo on je pokušao da umoči svoju glavu u Moravu, ali ne ide pa ne ide, to je očigledno samo kriminalcu Želimiru uspelo.
Još se priča da je Radmilo Mišović prilikom skok šuta bio 3- 4 sekunde u vazduhu, protivnik pada, a Radmilo sipa ko za ogradu. Kolonada šutera je izgleda redovno umakala ruku u Moravu i trpala na ovim prostorima, čak se govori da su neki tražili pelcer ruke od pojedinaca.
Sin: Jao, pa čime se drogira ovaj mali Tripković, mora da koristi nešto?
Otac: Šta se drogira, pelverašu glupavi, pa on je izdanak čačanske šuterske škole. E moj glupane. pojma ti nemaš.
Sin: Ma kakve škole stari, daj ne seri, čačanska škola, čuj ti njega? Gde je to?!
(Udarac u predelu potiljka otvorenom šakom)Otac: E moj magarče, a Kićan, a Radmilo više puta najbolji strelac Juge, čačanski Viljem Tel, a Žele Obradović, a Radošević... e moj zelembaću, pa oni su umakali ruku u Moravu.
Sin: Šta su radili, ma daj, ovo stvarno nema smisla... joj opet ovaj Tripković, ma koristi nešto 100%.
Otac: Slušaj magare, bolje bi ti bilo da sam odeš i umočiš ruku u Moravu možda nešto i napraviš, vidi šta radi Savan i ona ja mali mutavi Teodosić kako dade Špancima s pola livade koš. Još je Krešo Ćosić...
Sin: Ma ne opet ta priča...
On sedi; i misli da može da jebe sve. Kritičar. Ne donosi pogrešne odluke, njegove metode su deduktivne. Beskrupulozno sebi daje pravo da sudi i presuđuje, mislići da je predrkani Skerlić. Šta ti prespeš u šuplje on će presuti u prazno.
Uvek spreman na prigovor on će svoju megalomansku frustraciju uputiti ka krpljenju tuđeg veša i dati odgovor na nepostavljeno pitanje oglašavajući se kao Metro Goldvin Majer i film počinj.
Tih tuđih dupezakrpa ima na svakom koraku, kafane, pozorišta, kinoteke, piljare, pošte, sportski objekti, privatni stanovi... šiljenje genitalija neće prestati da jenjava!
Kao uzorni građanin dok svi glođu mešinu on će reći da je pasulj sa rebarcima bolji, to dovodi do kontraša, ali zapravo tako ispada. Nik Kejv nije kralj alternative, već alternativnog roka. Njegoš nije ništa više od rodoljuba, a prosvećenost manjka, ali nećemo uzimati za zlo. Skandinavska kinematografija ispoljava spektakularni pesimizam, sve je to pozerski i može bolje od toga. Kiš je plagijator, Šekspir nije napisao svoja dela, Milošević nije zločinac već heroj, ova supa je hladna, optimizam je lepak za budale, Pavle Čutura je šarlatan, Šarlo je optička varka, muzičko dno, konobar ova čaša je okrnjena, ovi muzičari su loši, ma daj nisi u pravu, Bosiljčić je teatarski bard, veruj meni ja to znam, Dis mnogo mrači, seronja, Ceca je bolja od Čole... Brselona je gomila liliputanaca, Lebron je prosek igrač, noir filmovi su prevaziđeni nema se šta videti, Adolfu je svaka bila na mestu, muzika može li malo tiše kvarite atmosferu, Zvzeda ne može da uzme LŠ dok se socijalizam ne vrati, hej ova supa je neslana, ovo jaje nema dlaku, čekaj hoćeš da kažeš da mi nije svaka na mestu?!
Daj prijatelju napravi ti bure da ne curi pa onda kritikuj!
Čuvena, evergrin, programska izjava Rahele Ferari u filmu Tesna Koža koja predstavlja gađenje generacija 30', 40', nad novim tendencijama koje su prepišale i zgazile Tila i njegovu ideološku bratiju kao FAP žabu.
Taj lajtmotiv ostaj u širokoj upotrebi protiv gadosti liberalizma i postmodernističkog shvatanja sveta. Strašni sudar i sukob kvantiteta i kvaliteta Raheli nije jasan pre 30 godina, zašto je lepše spucati dupe u farmerice?! Sva sreća pa je mrtva pa ne može videti da danas možeš i go, to bi je dotuklo, verovatno kao i ujka Tomu da sazna da je Staljin mrtav.
Dok Lepava u kavani peva za mikrofonom, ''nije da peva, nego peva'', svi prisutni bulje u njeno lice, da li je ta nadrealna situacija moguća? Svi slušaju rađanje srpske Edit Pjaf, rastaču se od glasa, grizu šank i hvataju se za kragne goli do pojasa, zbog prodornog alt, lepog lica ili mašte prema golotinji. Apsurd!
Još veća smehoteka bi bila da se pomene Vesna Zmijanac, pa tu su mrtvi padali pod šatrama, a i sa VC šolja zbog šamaranja životinje, ali to je već novi talas.
Umro je Tito, iako je Reks intervenisao. Ova retrospektivna krilatica hara i danas i kako stvari stoje taj arhetip će ostati ucrtan svima, prdoklačenje kako je ranije bilo dobro. Primera je h... Šeki driblao pola sata niko mu nije uzeo loptu, od Čolinog glasa su pucala stakla, Kićan davao 70 poena po meču, Brena prodavala milionske tiraže, Bata nosio film na komunističkim plećima, Žigon bio Kriger... i sve to zato što je lice bilo važno.
Baba: Ju svašta, vidi ovu kako se skinula gola?!
Unuk: Pa šta, šta joj fali, neka rsa...
Baba: Hajde gasi to, sram te bilo. Pogledaj samo kako joj je lice, pa šminku možeš špaknom da skidaš.
Unuk: Joj baba. Gde živiš?! Pa nije ovo više Tito, partija, omladina, armija. Sad je nešto drugo važno.
Baba: Pu jebo te bog nakaradni, šta ti znaš. Ove gologuze gledaš. Nama je lice bilo važno. A ovo danas... e Tito, Tito što nas napusti.
Suptilno- agresivno startovanje ribe. Spremnost da se razbuca skupina oko dotične jednim direktnim startom. U ovom slučaju dolazi u obzir prefinjeni start tipa Maldini, Zaneti, Tiram, dok, nikako, ne ide start tipa Gatuzo, Tomas Gravesen ili ne daj bože Roj Kin- Vini Džons. Svaki grublji start vuče posledice.
Prostorna udaljenost izemđu osobe A(koja uklizava) i osobe B(kojoj se uklizava) trebala bi biti od 5- 10 m, da bi došlo do čistog uletanja u klizeći.(Takođe, ne sme biti isključen ostali deo ekipe u slučaju incidenta)
A: Au brate vidi što je riba?!
B: Gde brate?
A: Na dva sata levo. Vidi koliko ljudi oko nje. Ona sija.
B: Čoveče. Uleći klizeći. O'ma...
A: Misliš?
B: Apsolutno, šta ima tu da se misli. Ja ću biti u pripravnosti, ako ona dva fegeta polete ima da padne podela kartona.
Prvoklasni pandan Argusa, sve vidi, ali sve i zna. Čak postoje slutnje da vidi budućnost, samo joj fali kugla, veština za hiromantiju i kasa je puna, iako nije njena. Od nje ne mogu ukrasti ni patološki kleptomani, ona je svuda.
Mirotočiva usta u toku radnog vremena prenose vesti ko je umro, obesio se, gotovo mrtav, prevario, ukrao, smejao se, češao dupe ili muda, srao iz radnje, pišao na javnom mestu, šta je ko pazario, šta je ko nosio, kada stiže penzija... svestranost kulja iz njene ličnosti.
Sve mušterije gleda pokroviteljskim očima, jer je posrednik i duhovna majka svim svojim kupcima, ona je pratila njihov rast od nevinosti do puberteta i krađe prvih žvaka. Ne nije ih ona odala zato što je abronoša, nego za njihovo dobro svima u parohiji je rekla čija deca kradu po Granapu.
Abronoša: Pa gde si ti Milka?! Ti si zaboravila mene, čula sam da si bila bolesna.
Milka: Kako znaš da sam bila bolesna, pa nisam izlazila nigde danima?!
Abronoša: Znam, priča se po grdau, a znaš mene ja brinem ze sve pa se uplašila tolike godine se poznajem.
Milka: Jeste, ali ne znam kako si saznala. Nego reci mi kako se boriš ima li nekih novosti?
Abronoša: Ima novosti svrati sutra posle pekara, pa da ti natenane ispričam sve... keca se po kraju svaki dan. Onaj Mikicin naguzio onu Darinu, čudo je ispalo u kraju to ti je glavna vest, a ja sve videla i čula. Sve je iz moje prodavnice krenulo. Rusvaj.
Milka: Nemoj da pričaš, dolazim sutra, nisam ništa čula.
Abronoša: Budi spremna ima sve do detalja da ti ispričam.
Milka: I ženo pa nisi im ti valjda sveću držala, pa znaš kako je bilo.
Abronoša: Nisam, nego mi jednostavno došlo. Biće tu svašta. Nego je l' to tvoj mali? On mi se nešto vrteo pre neki dan tu oko rafova, nešto mi je čokolada falilo, a mali jesi li ti to bio?
Milka: A to moj unuk, javi se teti hajde sine.
Unuk: Šta te briga kobilo, ti si lagala svima da sam ja krao.
Abronoša: Ju kakve reči, pa da to si iz kuće poneo.
Milka: Izvini nije on tako mislio, dolazim sutra. Ti mali ćeš da mi platiš za ovo.
Pojam koji bi mogao da se primeni u današnjici kao Perpetuum mobile, ciklus koji je ostao prepoznatljiv i deklariše hipotetički rečeno neke neo- komunističke glavonje iz našeg okruženja. Naime, reč je o porodičnom stablu koje se grana po raznim firmama, neprekidno, puštajući korenje i što jače se vezuje za materijalni napredak porodice. Grubo gledano to deluje kao neka Koza Nostra, Sicilija, Mario Puzo i slične aluzije, ima i toga, međutim, to je čista definicija Mite Pantića u vezi sa Darvinovom teorijom.
Ne zna se da li je više kolena ili vode u njemu, jer učestolo utapanje izbacuje van granice prave vrednosti. To nije važno, važan je pezonovante koji pokroviteljski vodi taj ''pijani brod'' kao Kapetan Ahab žudeći za Mobi Dikom merkantilizacije, ali nije on jedini što ovu sagu vraća natrag 50 godina.
Patronim se mora znati i gde stoji, između pregršt imena i prezimena taj filantropski Budenbrok će se ceriti na pomen imena svoje porodice, ali će u sunovratu familije doživeti suicidnu mimikriju koju će mu neki zaposleni poželiti od srca.
Baba 18. koleno: Miloje, junošo babin pa nema tebe u našim krajevima, zaboravio si brda koja su te mlekom zadojila i staru Nastu si zaboravio, kada jedni drugima trebamo?!
Patronim: Da zaboravim Nastu, nemoj tako. Koja te muka tera da me zoveš?
Baba 18 koleno: Muka crna, znaš li onog našeg sinjeg tića Milana Donkinog sina iz prvog braka? On je ipak naša krv, a krv nije voda valjalo bi da ga primiš kod tebe u zadrugu mali je vispren kao lija.
Patronim: Može. Može. Mora da je pravi bekrija, pošalji ga sutra kod mene u Beograd i reci mu da se odazove na moje ime gde god da stane. Pa neću valjda dozvoliti da naša porodica ode na sve strane, zajedno smo jači.
Baba 18 koleno: Tako te volim sokole moj. Znači ne treba škola, ništa, diploma..
Patronim: Ma kakva škola, samo neka dođe... Hajde pozdravi kući i šalji malog, moram ići.
Baba 18 koleno:(uplakano) Hvala ti čedo naše, diko naša.
Patronim: Halo, briši Mila onog komšiju sa spiska dolazi sutra jedan moj mali, on mi je preči.
Sekretarica: Ali rekli ste da nam trebaju školovani...
Patronim: Samo ti radi svoj posao i biće sve na mestu, pa neću valjda dozvoliti da moja krv vuče ralo čitav život.
Pod neljudskim okolnostima, suvom vazduhu, krajnje zagušljiva temperatura je ogromna da graške znoja izbijaju neprekino, kod nekih čak lije kao nezdravo. Bojno polje je u plamenu. Miris upaljenih boraca kroz bes izaziva škripanje zuba i potajne ili otvorene psovke koje zapljuskuju razjarenu masu; mačevi škripe po nadraženoj koži koja prima sve moguće mirise dok se masa davi u mošusu upaljenih Sabinjanki i znoju koji probija kroz nosne duplje i dodaje naboj nervoze i nestrpljenja izazivajući nesvestice i strah za goli život. Vlažni prsti prljaju hartiju i razmazuju mastilo uništavajući rukopis, a ta mrtva slova moraju biti namirena na vreme i predata u prave ruke.
Čuju se prigušeni zvukovi truba u ušima ratnika koji su sa pesmom u sebi krenuli u ovaj boj, oni su tiši, ali nekada oportunistički, beskrupulozno pokušavaju da završe svoj zadatak. Neki cigani se guraju oko redova ''mrtvih'' pokušavajući da izmame nešto vredno i odnesu, sve je napeto, jer je dug red umorenih do Godoa koji je sa druge strane zida...
Onda se trgnem u momentu i vidim da sam stigao ispred Godoa, dočekao sam, brkata šalteruša viče da nešto nije dobro popunjeno dok joj je na ovoj jari košulja zalepljena na veći deo torzoa... umorni radnici, šminkeri, razni tipovi žena, masa sa slušalicama u ušima gestikulišu rukama da se proces ubrza, češu se od nestrpljenja, pljuju po podu; cigani se vrte okolo i prose, taj miris je morbidan i konačno je svemu kraj. Provlačim se kroz rastrojenu masu i izlazim na svežinu, međutim, shvatam da treba da čekam autobus u kome je situacija ista.
Pošta, elektrodistribucija, šalteri raznih vrsta, studentske službe, administracije, uvek ista, teška borba smrtnika, smrtnika i službenika.
Pojava u međuljudskim odnosima, posebno intimnijim, koja može izazivati averzivnu netrpiljevivost prema tepavim nadimcima, jer u određenim situacijama to deluje krajnje isfeminizirano. Treba napomenuti da se na porodični odnos ove vrste može gledati dvojako, može se preći preko toga stoički, ali može se sa druge strane ući u srž problema i shvatiti da svi ti deminutivi prve klase vode poreklo iz toplog doma, a dobra prozivka se kasnije daleko čuje.
Najčudnije u svemu je što kada dođe do vrhunca sukoba konverzacija iz deminutiva prelazi u augmentative.
- Nešice idemo li večeras negde?
- Sto puta sam ti rekao da me ne zoveš tako, moje ime je Nenad, Nenad, zapamti.
- Ali, dušice nemoj da se ljutiš čula sam od tvojih da te tako od malena zovu.
- Pa kada su kretenčine i nemoj kuco da me zoveš dušicom, molim te...
- Dobro Neškice.
- Neškice?! Kučketino jedna, ako ne prestaneš ima od nosića da ti napravim nosinu!