Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Nedelje prolaze,zadaci sve tezi i tezi,znanje sve vece i vece,trazi se vise i vise...i ti ga tu iznenadis ! Drknes mu socijalni zivot ! I dalje radis sve teze i teze zadatke...u jednom momentu,prestaje da ti se dize tuki...ali to je samo u prvom semestru,jbg moras da se zrtvujes ! A ne ko ona picka od Ajnstajna sto je radio za Amere,siko koks i jebo svako vece...to nije fizicar ! Kada pozelis da prebijes caleta na mrtvo ime jer ne ume da ti objasni Gausov zakon,odmoris malo od matematike,pojacavas osnove elektrotehnike,hiljade zadataka,cela zbirka....tad krece kofein,litri i litri kafe i guarane,nocima ne spavas,a mnogo znas ! Ides 10 sati dnevno na fax,radis zadatke od jutra do mraka,i ucis ko lud !!! Ako imas sta,ako nemas,jbg,samo radis zadatke.I tada znas da si spreman,kada provedes 5 godina u paklu onog gulaga od fakulteta,kada su ti sake u zuljevima,kada pocnes da primenjujes znanje na stvaran zivot,tada znas da si spreman da das zavrsni ispit i uzmes diplomu !!!

Sardinarenje je igra u kojoj masa ljudi igra stiskavac. Samo, to nije onaj stiskavac , ona vrsta plesa koju su igrali naši matorci na igrankama. Ne, to je sasvim drugačija igra, koja se igra samo u vozilima gradskog prevoza u mnogim kutcima naše zemlje.

Pošto nije utvrđeno koliko je maksimalno ljudi dozvoljeno zatvorti u hladnjaču, ovaj, autobus, vozač sam sebi daje za pravo da to sam odredi. Da budemo iskreni, vlasnici firme žele da uštede, pa puste manje autobusa i onda se ti narode jebi kako znaš i umeš. Da, pogodili ste, niko ne traži, a kamoli da mašta o takvom "plesu", ali jednostavno nema izbora.

Da bi se od tačke "A" stiglo do tačke "B", prost rab božiji mora prvo da malo svog znoja prospe i za samoprozvane bogove iz autoprevozničkog preduzeća. Kažu da je narod stoka - sa ovakvim uslovima i tretmanom, čudno bi bilo da nije.

Cijev je sipka kroz koju je provucena rupa.

Čekajući dok se ne oženim i napokon konfiskujem jedan od mnogobrojnih setova za ručavanje kao i čaše od rumunskog kristala koje već godinama čekaju neku meni nepoznatu priliku, setih se stare "gorenje" veš mašine koju smo pre par godina promenili, jer je proširila radius kretanja tokom centrifuge i pretila da polako napusti kupatilo i ode u posetu "obodin" frižideru, svom dobrom ortaku iz radnje. Ei Niš te-ve smo promenili pre par godina sa nekim panasonikom, koji je posle par meseci kad smo krečili pao na ekran te nam vratio naš dobri stari Ei koji je podsećanje na svoju prisutnost umeo da iskazuje na taj način što ti digne sve dlake sa ruku na metar ipo od njega. Elem, nakon uspešnih 23-4 godine radnog staža, iz trećeg puta smo ga uspeli poslati u penziju. Danas je taj dan, kada smo odlučili da više nećemo da koristimo noževe iz starog NDR-a jer nema smisla da ih oštrimo do drške, te prelazimo na onaj set iz Čehoslovačke. Odo da jedem..aj prijatno.