Не дај Боже.
Опис психофизичке последице коју ти остави кромањонац налик на Лурча из породице Адамсових, чија рука меље орахе и лешнике директ за кевину торту. Кад товари угаљ не користи лопату јер је бесмислено то радити, а цела београдска Арена га не би могла зајебати у аплаузу јер пробија звучни зид.
Траг који ударцом оставља на лицу пропорционалан је количини меморије коју ти избије из можданих вијуга.

Услед недостатка новчаних средстава а некад и због лажне наде да ће уштедети који динар, наш човек( припадник сиромашнијег,чешћег сталежа) је често принуђен да преузме ствар у своје руке тј да буде сам свој мајстор.Уместо да рецимо уређај који је осуђен на пропаст баци и купи нови,он ће пробати да га некако сам оспособи,уз наравно мање утрошених пара него што би дао за нови уређај.Уз помоћ штапа,канапа,лепка,селотејп траке и једно два дана посла,он некако успева да га дигне из мртвих.После неког (обично кратког) временског периода,квар се обнавља али овог пута лека нема.Уређај који сада не личи на себе коначно завршава у канти као што је требао одавно.Наш човек одлази и купује нови уређај,обично најјефтинији у понуди а самим тим и сумњивог порекла јер за најквалитетнији и најскупљи нема пара,а и можда му фали баш онолико колико је дао за она два лепка,траку,шаку ексера,мало боје итд мада је цена сигурно у међувремену скочила као антилопа.
Где је био-нигде,шта је радио-ништа.
Сада стрепи када ће новом уређају истећи гаранција па да крене јово наново..