Još jedna u nizu filozofija stanovnika ruralnih krajeva ove zemlje. Seljaci vole isto što i ovi iz grada, ali tu svoju ljubav ispoljavaju na malo drugačiji način. Sport obožavaju, jednostavno shvataju ga kao rekreaciju i odmor od teških poslova. Zabole ih što u Opštinskoj ligi 2 gube 7:0 na poluvremenu, i što im dva igrača izađu sa terena i odu na pivo, što kapiten puši i što trener baš na dan utakmice ima neodložne poslove na njivi. Rezultat je u drugom planu. Tako je kada igraju sa drugim selima. Ali kada igraju protiv nekoga iz grada, tu se već uključuje lukavstvo i seljačka politika. U basketu je situacija specifična. Ceo turnir se igra sa jednom loptom, a u finalu podmetnu neku težu. Onda se ovi picani iz grada pogube, a seljaci uzmu pobedu na domaćem terenu. Iako u ekipi imaju trojicu, od kojih svaki ponaosob može traktor da podigne, i čija građa jednostavno govori da nisu za taj sport. Posebno vole kad ih rumene seljanke gledaju dok odmeravaju snage sa protivnikom. To im uliva neku posebnu energiju.

Rečenica koja se odnosi na nekoga ko je počeo neki uzaludan posao ili nešto slično.
Ista je spasonosna kada se o nekome objašnjava nešto što jedan od sagovornika ne može da skonta...

Izraz služi kao opomena devojkama koje ne razmišljajući na svetsku ekonomsku krizu, prilikom udaje dodaju muževljevo prezime svom prezimenu (ili obrnuto).
U zavisnosti od kombinacije prezimena, potrošnja materijala se povećava do
40 % za krstaču i do 30 % za nadgrobni spomenik.