Studio-apartman
Fensi komercijalni izraz za prostoriju koja obuhvata kujnu i spavaću i špajz i dnevni boravak i podrum i kupatilo, integrisano u jedinstvenu celinu od 6 kvadrata. A šta je više i potrebno drugarima ili bračnom paru sa decom u Sutomoru ili na Vlasinskom jezeru na primer? Napolju si često, nisi došao tu da živiš, deset dana prođe brzo. A povoljno. Jeste, bude ko u konzervi sardine, baka ume da povredi rožnatim izrastkom kad se protegne u noć, ali šta ćeš, sirotinja želi da kupa se, pa je red da se i pritrpi malo.
Ima i pomoćni ležaj? Pa ja sretan sam.
Ljubavni život naročito je živopisan u studio-apartmanu 4+1 (dva deteta koja koriste zajednički ležaj gratis, doplata za put 60 evra), pravi roditeljski ninđicu
- Jesu zaspali?
- Mislim da deca jesu, a baba je umrla, čini mi se, ne pomera se već pola sata.
- Ok, dođi ovamo, škripi mnogo ovaj krevet
- Čekaj, polako, ovde me ispekla meduza. Iiiih, razbih palac o natkasnu!
- Ćuder i dolazi ovde, nasloniću se na šporet, a ti upri.
- Šta ti je ovo, ovo nisi imala pre?
- To je termostat, bre, ovde sam ja!
- Uh, razbudio se Stevan...
- Ajkulaaa, ajkulaaa zonbi i ajkula čekićala i ajkula obična
- Ništa, ništa, spavaj, nema ajkule... Čekaj me tu, da mu dodam flašicu... Evo me.
- KhKhKh...Kh...Kh...K...
- Šta bi?
- To bi bilo to. Aj na spavanje, ustajem u 7 da zabodem suncobran
Biljana Jevtić, sa suprugom
Proglašeni od Mesama, Bitefa i Subnora za najsmaračkiji par godine 92, 93, 94. i uostalom svake godine do sad. Stvarno, čovek bi reko: pevačica i pevač – tu sve pršti, ludilo, alkohol, droga, jebanje u trojci sa Natalijom trik-ef-iks, umetnički život, a ono prc – neverovatno pogođena prosečnost, 3, 00 prosek, Cukon Emilija od oca Milivoja, službenika i majke Dragice, službenice. Aranđel i Riska jebeni: Biljana kuva pasulj kupušnjak tetovac proevolušn a Aca oblači prsluk na romboide iz trećeg puta opet naopako, brkovi mu se naelektrisali: ksksksksssss
Iz Ilustorvane politike, jun 1995:
*Zaljubljeni par zatekli smo na selu Acince u vikendici Acinog teče Zahara Pašutina. Naišli smo baš kada je Bilja Aci gurala kobasicu iz pasulja u usta i tapkala ga po nušci: sve da se pojede no no da se baca. Pitali smo ih šta je recept za ljubav, koji oni, posle osamsto godina braka, svakako imaju.*
Aca – (smeh) Znate kako, bitno je poverenje. Ja Bilji sve verujem, pustio sam je i na eskurziju kad ih je Sale vodio u Temišvar da kupuju fasone za lustere Lepe Brene... A jednom sam pojeo i tri kila muhara jer je Bilja rekla da nisu otrovne... Bilo mi je zlo, ali ljubav pobeđuje svako zlo (smeh, zaljubljeni pogled)
Bilja – (smeje se) Haha Aleksandre, šeri, sećam se, sva sreća bio je tu i debeli Medeni Mesec, koji je bio godinu dana na veterini, pa ti ispraznio odmah stomak ko Bora Drljača pokvareni zamrzivač...
*Pitamo ih dalje da li je tačno da se bračne cipele razgaze posle tolikih godina i da li se Aci noge i dalje osećaju? *
Bilja – (smeje se) Ja volim da spremam a Aca i deca vole da jedu, a kada sam na putu Acu i decu spakujem u torbu i nosim ih sa sobom. Aca kaže da ga žulja malo u prtljažniku autobusa i da ga zajebavaju stalno druge torbe, a jednom sam mu uhvatila brkove u rajsferšlus pa je morao da se obrije (smeh)
Aca – (smeh) Da, tako je bilo... Bilja je pomalo vrag, a ja sam više okrenut deci, kao kengur torbar, stalno njuškam po zemlji i jurim da ih hranim i pipam dal su znojava. Inače, deca su nam zlatna, sin trenira košarku, Muta reko da će biti novi Dača Mijatović a ćerku zasada nemamo, ali i ona je odličan đak, na diktatu iz engleskog dobila je plus sa dva minusa...
*U tom trenutku pridružio nam se, izlazeći iz poljskog vecea i Igor Lugonjić. Pitamo ga: Igore otkud vi ovde i gde ste bili ustvari poslednjih deceniju i po?*
Igor – (tužni smeh) Meni je Aco kao stric, mnogo ga volim i poštujem, ovom prilikom bih da mu se zahvalim što me je spasio iz kandži lizanja vanilinog šećera. Hvala Aco, hvala Biljo, dogodine u diskoteci Felna Brunclik, pozdrav svima koji me znaju, i samo još da poručim: Žare, ne brini za ono, strugaćemo piškote.
*Eto, to je bio jedan vikend sa Ilićima, a u sledećem broju pročitajte šta smo radili dva sata sa Acom u buretu i eksluzivni uporedni test: sve intimne Biljine frizure vs šare na kuhinjskim krpama od pedestreće na ovamo.*
Žu-žu
Švajcarska u pekarskom izlogu. Najneutralnije testo među pecivom, bez ukusa i mirisa, forma vode u čvrstom agregatnom stanju, a nije led. Potvrđuje samo da je čovek rob ustaljenih navika, da je prava slika i prilika Rakićevog "Dolapa". Uđeš u pekaru da zavaraš glad, ne jede ti se ništa specijalno, samo da izdržiš do ručka. Toliko toga u ponudi, toliko ovoga sa onim preliveno sa nečim, jebeni eseji a ne nazivi proizvoda. Nisi siguran šta je dobro, šta sveže, niti kakvog je ukusa a i suviše je rano (ili kasno) da počneš da istražuješ i eksperimentišeš. A potom ugledaš četiri slova, četiri stuba sigurnosti, sa crticom između. Žu-Žu. Uzimaš trista grama i čašu jogurta. Sležeš ramenima. Možda i ne sležeš, ali kao da si to uradio kad si uzeo jebeni, pomirljivi žu-žu.
Kurcovanje i pičkovanje
"Privilegija" koju uživa isključivo srpski jezik. Ogleda se u tome da se većina izraza može zameniti sa "kurac" ili "pička".
-U što je dobra pička ova mala što radi kod tebe.
-Ma kakva kurac pička, gledaj kakva je prakljava. Ima noge k'o Ronaldinjo, a i po zubima nije daleko od njega. Čuj ti, dobra pička. Ona je pička ravna kurcu. A ima i nekog dečka, tako da ništa od toga.
-Ma koji dečko, taj je sigurno neka pička, ne troši je dovoljno. Vidiš kako vrti dupetom, traži kurca.
-Samo se ti zajebavaj, ako taj sazna, dobićes po pički.
-Ma ja ću nju da pitam, pa šta bude.
-Aj ako si navalio, ali unapred ti kazem, kurac će ti ona dati pičke.
Kamikaza kolo
Најдуже коло. Коло које траје цца четреспет минута, и састоји се из неколико кола. Због чега је знано и као Франкенштајн коло.
Свира се на средини свадбе, негде кад се изнесе печење. Сврха му је да се разбуктале страсти смире, већ пијани мало отрезне, и да се остали довољно издувају до врхунца - до тренутка када се погасе светла и у собу уђе торта на три спрата украшена кинеским прскалицама, док оркестар свира "Моји су другови".
Камиказа коло служи и да потенцијалне удаваче пред кибицерима покажу своје тресуће облине, као и издржљивост, а теткама да покажу да још нису за бацање и разбуктају давно загашену ватру код својих мужева.
На крају је обавезан аплауз ретким преживелима, који су поносно остали на бојишту, црвени као булке, знојави ко тркачки коњи, неки у прединфарктном стању, али поносни попут пауна.
почетак - 5. минут - Почиње лаганим Моравцем, сви играју, фино се забављају.
5. - 15. минут - Убрзава се Моравац, прве елиминације. Отпада пијани теча који не може да се сети на коју страну да иде кад се ритам мало убрза, дебели који схвати да ово није за њега, и омладина која би радије да кида шприцере него ноге.
15. - 25. минут - Компликује се. Пребацује се на Ужичко коло. Ем је брже од Моравца, ем га не зна ни пола играча. Пијани Раде покушава и даље да игра Моравац јер не зна Ужичко а остао би у колу, малтретира ове око себе. Коло се прекида на два дела. Овај део је и први прави елиминациони део. На крају 25. минута остаје мање од трећине првобитних играча. Пијани Раде, помало отрежњен од толиког физичког напора, већ на двадесетом минуту схвата да ово ипак није за њега и напушта коло. Седа за своје место глумећи ноншалантност.
25. - 35. минут - Ритам се успорава, али то је само варка за неискусне. Овде се убацују максимално компликована кола, само за праве играче. Елиминишу се аматери. Остају девојке које су играле у КУД Абрашевић и тетке које цео живот играју по свадбама. Мушкараца више скоро да и нема, сви углавном већ одавно седе, комадају лешине по тањиру и снимају младе из КУД Абрашевић. Музика из само њима знаних разлога почиње да пева неке инклузивне песме које онако неповезане звуче као да их дрма епилепсија.
35. - 45. минут - Ритам долази до максималног убрзања, уз Влашко коло. Тетке отпадају, а ове три што су остале, ту су из ината овим млађима, да сачувају образ старе гарде, и да покажу мужевима да су још у снази. На крају, када се Камиказа коло коначно заврши, остаје једва десетак кандидата, сви остали су елиминисани. Девојке које су до краја остале у колу задовољно упијају похотне погледе мушке популације. Следеће године можда играју на својој свадби. Тетке ће вечерас можда и да се омрсе.
48. минут - Гости су се повратили уз печење и славље може да се настави. Само од кума за младенце и све госте Где си била кад сам био нико
Ne držimo veliko pivo
*Držali kurac u ustima dabogda!*
Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju.
Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje.
Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života...
Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – **Mora da se drži i veliko pivo**.
*Aj pa živeli i živa nam bila vel'ka piva!*
*Definicija je napisana za* Mizantrophy.
Kolega
Reč kojom vas mogu osloviti na fakultetu.Otvara sledeće opcije.
1) Obraća vam se profesor.Nema baš neke opcije kako da vam se obrati osim *kolega* i ličnim imenom.*Studente* zvuči rogobatno tako da je upotreba kolege u ovom kontekstu ok.
2) Obraća vam se ženski student.Hoće da kopira knjigu.Hoće da čuje gde ste kupili tu skriptu.Hoće da vam postavi neko produhovljeno pitanje poput : *A jes čuo,obara l' ova Jovanovićka* ili *E a kako ti učiš,mislim podvlačiš pa ponavljaš,ili samo ponavljaš? *
3) Obraća vam se muški student.Hoće da vidi da li i vi smatrate kao i on da je omladina DS-a sjajna stvar.Hoće vam ponudi besplatni čaj u studentskom kafiću ako glasate za njegovu listu na izborima za studentski parlament.Hoće da vam ukaže da je cena od 300 evra za 3 dana u Čanju ekonomska cena.Sluša Morisija.Nosi džemper nad košuljom.
-Heh kolega,izvinite ali...
Akteri reklama za smoki, čokoladice i tako neke tinejdž grickalice
Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.
Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.
Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.
Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.
Blago našminkana, odmorna klinka se kao budi u krevetu. Na zidu je par postera, Džastin Biber naravno, tu je neki maneken koji je dig’o jednu ruku, stavio je onako iza glave na teme i flešuje nadrkano svojim obrijanim pazuhom. Tu je i Nole na zidu. Urla. Opet je jeb’o Nadala.
Na stolu je lap top, fejzbuk upaljen naravno. Počinje pesma „Mladiću moj“, ali neka malo izmenjena verzija. Ona ustaje, pogleda u ekran i vidi da ima poruku od Džastinbiberolikog klinca sa slikom na kojoj namiguje. „Leti, leti leti SMOKI“. Fora slogana je kao u tome što je leto, pa kao leti i to. Pravi začuđenu facu i u tom trenutku soba se malo zamrači. Dotrčava do prozora i vidi nešto ogromno kako leti. Hvata neki tač-skrin telefon i izleće napolje gde je onaj klinac sa fejza već čeka, znajući da će da izađe i kreću da trče za neidentifikovanim letećim objektom. Pored njih proleću dva mnogo kul klinca na skejtovima, duge kose, uredno sređene kod Mikija Panjkovića i rade neke forice koje u Americi rade već u predškolskom. Trče dalje, kada se pojavljuje mali crnja, al’ ne neki onaj normalni niger crnja, već neka kokos verzija, skoro beo, vilenjačkog izgleda, obučen šljampavo. Pozdravljaju se sa njim, onako crnački sa nekim kao pokretima glupim i tu dotrčava još jedna drugarica ista kao i ova s početka, al’ ima kosu druge boje. Kreću svi zajedno da trče.
Sada tu trči pedeset nekih takvih klinaca. Prate senku i gledaju gore. Neki klnci voze rolere, jedan je na trotinetu, a tu je i onaj emo-gej klinac, slika ih sa tabletom, proleće neki klinac na skuteru, ima šal koji se viori i vozi neku klinku istu k’o one dve samo ima majicu druge neke boje. Proleću pored babe i dede koji sede na klupi i rasteruju im golubove koje su ’ranili i onda ih oni gledaju nekim prvo blago prekornim pogledom, pa se ipak nasmeju. Na mlađima svet ostaje.
Odjednom leteći objekat staje. Kamera se lagano podiže i tu shvatamo da to leti ogromna kesa smokija. Čuje se karakteristični zvuk otvaranja kesice, smoki počinje da leti na sve strane. Niotkuda se pojavljuje neki DJ koji je izgleda na leđima vukao svu tu opremu, svi počinju da igraju uz neki dens-haus u pokušaju izmešan sa „Mladiću moj“ (nije pesma o Ratku Mladiću prim.aut.), glavni akteri đuskaju do jaja, posebno crnja. Čak i baba i deda kojima su rasterali golubove igraju u stilu šezdesetih. Čuje se hrskanje smokija.
Smoki, ne da ti d’odrasteš.