Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Proizvod koji po funkcionalnosti ne zaostaje za proizvodima sa zapada ali se karakteriše nemaštovitim kockastim oblikom i velikom težinom.

Poslednji krik, mada u većini slučajeva pretnja svojoj jačoj 1/2 od strane slabije polovine u seoskim krajevima, kada se već zabavljanje poprilično odužilo, a momak još ne planira da ljulja decu i da nedeljom ujutru ide na pijacu po meso za supu.

Pojam tambure se javlja kao direktna kontradikcija ženidbi, jer je dobro poznato da su glavni seoski tamburaši najveće barabe, lole i ženskaroši, i da im jednostavno reč ženidba ne predstavlja ništa više do pomisli da će na istoj zasvirati.

Radiš i po osamdeset sati nedeljno, trpiš lopurde sa kupljenom diplomom, ili uspešne privrednike sa ratnim plenom, rmbačiš! Kad sve sabereš i oduzmeš, jednostavno robuješ. Još se tešiš da si privilegovan što uopšte radiš u ovo ludo vreme.

Na kraju meseca budeš nagrađen platom i, nazovi, stimulacijom, a to sve skupa, krajnja je demotivacija. Kap je prelila čašu! Započinješ zapadnjački model "živim za vikend" života. Zaboravljaš najvažnije! Mladi Englez, kada sa sebe spere rođenu povraćku i dalje ima para da u ponedeljak kupi doručak. A ti? Dabome, nemaš ni za pogačicu. Nije bitno, organizuješ svoj pir! Pir Starih Slovena pravio se povodom ispraćaja u smrt, a ovaj tvoj povodom ispraćaja smrtno zarađene banke. Bolje jedan dan da živiš kao kralj, nego ceo život kao siromah. Doživljavaš Pirovu pobedu na sopstvenom piru!

Osvanuo je ponedeljak! Vraćaš se u kolotečinu smrdljivog autobusa gde se, naravno, švercuješ jer si potrošio i pare za markicu. Iz ranca ti smrdlja sendvič od tirolske kobasice, jer za bolje nemaš, a i ovo si dobio od majke! Užickaćeš tu i tamo neku cigaretu, jer ti sav Sobranje ispuši ona znojava krava koju si celu noć pojio mohitom, a nisi se ogrebao ni za jedno drkanje. Gricka te savest i pitaš se "gde ti je bila pamet" i ponavljaš u sebi kako "nećeš više tako"… čvrst si i nepokolebljiv u svojoj odluci. Okrećeš novu stranicu života! Naravno, odluka je pravosnažna do naredne plate, kada zaboravljaš svoje ropsko mesto pod suncem i ponovo, bar na par sati, postaješ direktni potomak Rokfelerovih.

Kao što je u Beogradu brat, u Nišu brale, u Bosni lola, tako je u Sremu, Banatu i Bački (tako kažedu ovde) deran. nije odrast'o skroz, al' nije više ni mali, što kažu ''zna di treba met'uti''.
Deran je uvek spreman za akciju, samim tim što nosi taj nadimak, sposoban je sa ženama, ali i kad se digne celo selo, ne bega u zadnji red, tuče do poslednjeg.