Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Wolf 13
Proizvod koji po funkcionalnosti ne zaostaje za proizvodima sa zapada ali se karakteriše nemaštovitim kockastim oblikom i velikom težinom.
A: Jel to digitalni aparat? Mogu da pogledam?
B: Jeste, evo ti, samo pazi da se ne isečeš.
Poslednji krik, mada u većini slučajeva pretnja svojoj jačoj 1/2 od strane slabije polovine u seoskim krajevima, kada se već zabavljanje poprilično odužilo, a momak još ne planira da ljulja decu i da nedeljom ujutru ide na pijacu po meso za supu.
Pojam tambure se javlja kao direktna kontradikcija ženidbi, jer je dobro poznato da su glavni seoski tamburaši najveće barabe, lole i ženskaroši, i da im jednostavno reč ženidba ne predstavlja ništa više do pomisli da će na istoj zasvirati.
Znaš kako Milutine, ja ovako više ne mogu, svako veče si u kafani, kao radiš, a ko zna šta se tamo dešava, a ja ni ne znam!! Nađi neki posao ko čovek, mani se konobarisanja i kojekavih gluposti, pa zabavljamo se već skoro 4 godine, re bi bio da me zaprosiš, pa deca, pa....
Polako Divna, znaš da ja sve radim polako! Što je brzo, to je i kuso! Pričao sam sa Jovicom, da otvorimo još jednu kafanu dole u selu, pa znaš kako će novci da idu onda tek!!
Šta?? Još jedna kafana! Milutine, slušaj me dobro! Il' me ženi, il' tamburu kupi pa idi sa Dikom i ciganima da sviraš, ništa me ne zanima onda!!
Radiš i po osamdeset sati nedeljno, trpiš lopurde sa kupljenom diplomom, ili uspešne privrednike sa ratnim plenom, rmbačiš! Kad sve sabereš i oduzmeš, jednostavno robuješ. Još se tešiš da si privilegovan što uopšte radiš u ovo ludo vreme.
Na kraju meseca budeš nagrađen platom i, nazovi, stimulacijom, a to sve skupa, krajnja je demotivacija. Kap je prelila čašu! Započinješ zapadnjački model "živim za vikend" života. Zaboravljaš najvažnije! Mladi Englez, kada sa sebe spere rođenu povraćku i dalje ima para da u ponedeljak kupi doručak. A ti? Dabome, nemaš ni za pogačicu. Nije bitno, organizuješ svoj pir! Pir Starih Slovena pravio se povodom ispraćaja u smrt, a ovaj tvoj povodom ispraćaja smrtno zarađene banke. Bolje jedan dan da živiš kao kralj, nego ceo život kao siromah. Doživljavaš Pirovu pobedu na sopstvenom piru!
Osvanuo je ponedeljak! Vraćaš se u kolotečinu smrdljivog autobusa gde se, naravno, švercuješ jer si potrošio i pare za markicu. Iz ranca ti smrdlja sendvič od tirolske kobasice, jer za bolje nemaš, a i ovo si dobio od majke! Užickaćeš tu i tamo neku cigaretu, jer ti sav Sobranje ispuši ona znojava krava koju si celu noć pojio mohitom, a nisi se ogrebao ni za jedno drkanje. Gricka te savest i pitaš se "gde ti je bila pamet" i ponavljaš u sebi kako "nećeš više tako"… čvrst si i nepokolebljiv u svojoj odluci. Okrećeš novu stranicu života! Naravno, odluka je pravosnažna do naredne plate, kada zaboravljaš svoje ropsko mesto pod suncem i ponovo, bar na par sati, postaješ direktni potomak Rokfelerovih.
Petak veče:
-Dečko, donesi 'vamo ko šta pije, puta dva! :pali Kohibu: Pošalji onim devojčicama u ćošku neke koktelčiće, a nama za posle o'ladi jedan Moet! I evo ti ovo, odnesi muzici, nek' sviraju onu moju!
Ponedeljak ujutru:
(obraća se slučajnom prolazniku na autobuskoj stanici)
-Izvin'te gospodine, imate jednu cigaru?
Kao što je u Beogradu brat, u Nišu brale, u Bosni lola, tako je u Sremu, Banatu i Bački (tako kažedu ovde) deran. nije odrast'o skroz, al' nije više ni mali, što kažu ''zna di treba met'uti''.
Deran je uvek spreman za akciju, samim tim što nosi taj nadimak, sposoban je sa ženama, ali i kad se digne celo selo, ne bega u zadnji red, tuče do poslednjeg.
Derane, aj' vidi tamo u šupu, di mi je onaj brus, viš' da mi se kosa istupila, moš' na njoj jahati do Sombora!