Rabota koja ima solidnije izglede za povoljan ishod ukoliko bi to obavljali sertifikovani roditelji.

Iskrcavas se iz kapisle, sve ti je novo i strano, plasis se neopisivo, ali prepustas se instinktu i napokon dobijas ono sto si cekao - duboki udah. Oci ti suze, pluca ti se cepaju od bola, nisi navikao na planetu zemlju, svoj novi dom. Pitas se gde ti je porodica, sta sada, kuda? Oni su vec tu. Cekaju te. Smeskaju ti se. Vesele se. Tvoj tata trci po kisi 5 km do sledeceg vozila, ulazi, ugleda svoje roditelje, te iskusne putnike koji mrze sve sto kuca u ritmu vremena, klekne onako mokar i pocepan i suzno kaze:"Dosao je... Moj sin je dosao!!!" I konacno i ti ulazis u taj autobus. Tu je tvoja porodica, ljubav, prijatelji, svi oni koje ces ikada upoznati. Saznajes gde vodi, sta se desava oko tebe. Istrazujes, shvatas. Slusas o svojim saputnicima, kako su neki uspeli da izadju iz autobusa na kratko i iscupaju poneki list, ogrebu neki kontejner, ili ostave otisak stopala u blatu. Saznajes ko je sve zasluzan sto sada ides autobusom, a ne peske. Cudno ti je sto sedis pozadi, pa vremenom prelazis na prednja sedista. Vozac kaze da svako ima svoju stanicu. Postajes svestan koliko ti je lepo, druzis se, ucis, uzivas. Zelis da se putovanje nikad ne zavrsi. Lose stvari ostavljas na sedistu iza, lepe prebacujes napred. Kada si pozadi, hoces napred, kada si na sredini zelis da tu i ostanes, ali ti nezaustavljivo hrlis dalje, na kraju sedas na prednje sediste. Pored tebe je torta sa 65 svecica. Sada vapis da odes nazad. Da vratis vreme. Da budes ponovo... Mlad... Pogledas na sat i po prvi put u svom zivotu... Mrzis... Dolazi tvoja stanica. Saberes se, setis se gde si ustvari posao. Setis se prvog poljupca, tako malog, a tako velikog. Setis se prvog odlaska u zatvor sa najboljim drugom. Setis se kako telo ume da gori, da zudi godinama, a posle splasne u sekundi. Setis se hiljada pijanih noci, hiljada gluposti, osmeha, suza. Setis se noci kada si zaprosio zenu svog zivota pred tri stotine ljudi. Setis se njenog placnog "da". Setis se trenutka kada je tvoj sin dosao i seo na zadnje sediste. Tvoje putavanje u jednom pravcu je gotovo. Setis se kako si u cetvrtom razredu imao uvek isti zakljucak, tako stereotipan da se ljudima gadi. Onda se okreces ka autobusu koji nastavlja dalje i ipak izgovoris:"To se ne moze opisati, to morate doziveti". Drago ti je sto si putovao, postojao, voleo i bio voljen. Ne znam... Neki to neopisivo putovanje u sigurnu smrt zovu... Zivot.

Kada te alarm probudi rano ujutru, pogledaš kroz prozor, napolju još uvek pada sneg, duva vetar, sve zavejano, a kod tebe u krevetu tako toplo i divno da bi se najradije zavukao pod jorgan i nastavio da spavaš sve dok se ne prolepša vreme

Osoba koja uglavnom nema svoj život, pa veliki deo istog provodi tako što gura nos u (ha, pogađajte) Vaš voljeni život. Može se nazvati i osobinom. Veoma je iritantno, i postalo je popularno sa pojavom serijala tipa Veliki Brat, Farma (bla bla), kao i rastom korisnika interneta i facebook/myspace i tome sličnih komjunitija.
Prepoznatljivi su kao ljudi koji o vama i vašem privatnom životu često znaju više nego vi sami.

U žargonu su ovo ćelije mozga. Kada želimo da recimo pogledamo neki dobar film, pročitamo knjigu, odemo u muzej možemo reći da ćemo time obradovati naše male sive ćelije.
Na žalost, moćnicima je u interesu da se male sive ćelije onesposobe jer za savremeni način života je dovoljno da budu i zakržljale.

Популарни глумац који је снимио 40-ак наслова и уложио велики труд и рад у своју каријеру, само зато да би послужио као непресушна инспирација за спрдњу широм света због своје реченице "This is Sparta!".
Од Памперс пелена, Милке Цанић и осталих...

Dokaz da posle jebanja, ipak ima kajanja.

Ono što pomisli svaki klinac kada gleda američke filmove,misleći na onu spravicu,koja se turne ispod nečijeg dupeta,pa kad se sedne na nju,čuje se zvuk prdeža.