Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Мајица супермен. Она са именом ћалетовог/кевиног предузећа која је прошла сито и решето; она коју смо мазнули пре десет година, носили је сваки пут на физичко, вртели се поваздан у њој по кући, у њој кречили собу, исфлекали је толико пута за време јела, опрали је триста пута и јебавали је на све могуће начине.

Онда смо је једног дана извукли из веш-машине и укапирали да има јачу боју и већу чврстину од мајице коју смо пре месец дана платили 2000 динара, а која је већ почела да се излизује и рашива испод мишке.

Nakjuce je bila slava. Juce su bile paterice, a uvece rodjendan tetki sa tatine strane. Danas ste dojeli sve sto je u kuci ostalo, a baba pravila neke fine urmasice. Vangla kokica je otisla uz film na RTS-u. Niste hteli da se pretovarite, pa ste za veceru pojeli ciniju kukuruznih pahuljica sa mlekom, malo sladjim nego sto bi trebalo. E, sad... Slava + rodjendan + ostaci + urmasice + kokice + mleko sa pahuljicama + dodatne zajebancije... Ukupno... 42 minuta u klonji.

Sa zadovoljstvom sedate na solju i simfonija pocinje. U pauzi izmedju stavova zapevate malo, cekajuci novi nalet. Nakon nesto vise od dve trecine sata, duvacki orkestar zavrsava svoju deonicu. Umesto aplauza, pustate vodu. Perete ruke i, jos zadovoljnije nego sto ste usli u wc, izlazite iz njega. Gasite svetlo i, cim zatvorite vrata, shvatite da je cetiri clana vase porodice u trpezariji, na drugom kraju hodnika. U stanu vlada muk. Par sekundi provodite stojeci pred klozetom, sa jednom rukom na prekidacu i drugom na kvaki. Udahnete duboko i mirno idete do svog mesta za stolom. Pogledi su prikovani za tanjire. Tiho sedate. Podizete pogled. Porodica izgleda kao da je za predjelo jela zive zabe. Otac se tiho nakaslje. Svi ostali se nasmese i pocinju da se meskolje. Rucak traje koliko traje, uz kloparanje viljuski i kasika.

Sestre moraju da odu u sobe i nastave da uce. Baba mora da se vrati u stolicu i nastavi da se ljulja. Otac mora da ode do komsije i pomogne mu oko ormana. Majka mora u kuhinju, da opere sudje.

Vi? Vi morate da propadnete u zemlju.