Parafraza Aristotelove izjave:”Drag mi je Platon, ali mi je istina draža.”
Za veliki broj ljubitelja sporta, fudbala posebno, srednje generacije, igrač kojeg smatraju najboljim, a može se reći i da im je omiljeni fudbaler - Dijego Armando Maradona.
Svi znaju ko je Maradona, ali mnogi ne znaju ko je Manuel Amoros.
Omaleni (visok 1.72 m) desni bek francuske reprezentacije u periodu 1982-1986, poreklom Španac.
Od strane novinara proglašen za najboljeg desnog beka na SP 1986. u Meksiku.
Sa reprezentacijom Francuske osvojio je EP 1984. U Francuskoj.
Sa klubom Olimpik iz Marseja osvojio je Ligu Šampiona 1993. godine.
Detalj iz Amorosove karijere, kojim je on zaslužio posebno mesto u srcu svakog Zvezdaša, i upotrebu gorenavedenog izraza, je njegov promašaj sa penala u prvoj seriji finala Kupa Šampiona u Bariju 1991.

Sugestija navijača, igraču čijim kvalitetom igre nije zadovoljan.

Konstantna teskoba u grudima koja se stvara rođenjem prvog deteta.

Zadnja napušta dušu.

Onaj sin koji je najplemenitiji od svoje starije braće i koji uvek uspe da pobedi, ali samo u narodnim bajkama.

Proces pri kojem se, za razliku od ispiranja zlata, zadržava bezvredni mulj, a najvrednija zrna (zrna zdravog razuma) se razgrađuju.

Šaljiv komentar na nečije tobože detinjaste pretpostavke.

Sinonim nežnosti, mekoće dodira, ali i skrivene opasnosti. Svaki ljubitelj mačaka zna da nema ništa lepše nego kad uzmeš mače u krilo, a ono krene da se namešta u najudobniji položaj, pa šapicama masira butinu na kojoj leži koristeći tačno odmeren maksimalno ugodan pritisak.
Kažu da zečja šapa donosi sreću. Pojma nemaju, nežne šapice predućeg klupka zadovoljstva donose više sreće po kvadratnom centimetru nego što su teške.

Један од ретких радних дана у животу запослених када се деси да им шефови, контролори и други буџовани нису у фирми.
Дан без тензија на шљаци, опуштенција а посао иде.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Коначно! Дочеках и ја своје одело! Јест малено мајку му, ал успех се нагурати унутра. Мислио сам да ће ми бити тесно али... Нисам могао ни да замислим да ће ми ова 42 центиметра бити таман по кроју! После трећег прања, приметио сам да се мало олабавило. Хм... Изгледа да се шири после сваког прања. Можда то и није лоше. Вероватно ћу и ја нарасти с њим.

Прошло је већ неколико година. Сваким даном спознајем нове опције, додатке али и мане. Дакле, одело је делимично крхко. Кажем тако јер може да се поправи само, донекле. Надам се да га нећу превише исцепати. Не бих да идем наг. Хладно је зими. Осим тога, испушта неке звукове кад сам са другарима. Још више се развукло, а чини ми се да сам се и ја мало смањио. Другари ми се жале на сличне проблеме. Вероватно је цела серија ошла по курцу...

Скупио сам се и смањио само ја! Одело је у једном тренутку престало расти ка споља, а ка унутра су почеле расти ситне бодљице. Вероватно од белог праха које трпа у себе. Све ми је теже да га носим. Постало је круто. Често се лепи за различита одела са два велика испупчења у горњем делу. Чујем крике душа из тих одела. Неке од тих измучених гласова знао сам раније. Оно што нам је било одело сада нам је мучилиште.

Одбројавам дане. Овде сам већ двадесет четири године, један месец и дан пети. Лудим! Лудим сам од себе, од усамљености! Нисам срео душу с којом бих слово поделио. Постале су тихе као и ја, измучене! Мали сам и слаб, али успећу некако да се извучем одавде. Морам!

Моје потпуно прашњаво одело ушло је у уређај за повећање брзине са неким, још прашњавијим. Нагло успорење и снажан притисак! Осећао сам да ме истиска из себе... Довољно мали, успео сам изаћи на новонастале процепе. Погледао сам десно! Крај мене се налазила још једна душа која се ослободила свог мучилишта. Лагано сам јој пришао и ухватио је за руку. Рекао да ће сада бити све у реду и да морамо поћи. Пољубила ме је!

***... uzmite i terajte se svi u pizdu lepu materinu!!!***- orilo se u zgradi.

Krajni stadijum iznemoglosti i istrošenosti čoveka. Bića, koje je sačinjeno od ugljenika, vode, kalcijuma, gvožđa a od njega ostane samo, ***duša***, peto agregatno stanje. Jedino za ovaj vid materije ne postoji formula u molekulskom obliku.

Današnji način života i svakodnevnica doprinose da se naše telo sve brže i brže raspada. Stres je odličan katalizator.

Čika Tadija je bio jako dobar i pošten čovek. Živeo je na trećem spratu u jednosobnom stanu sa ženom Milunkom, sinovima Darkom i Markom i ćerkom Svetlanom. Familija za ne poželeti. Jedino on što je bio dika i ponos porodice. Ovi ostali nisu bili ni za kurac.
On je jadnik po osam sati radio težak posao u fabrici da bi priuštio porodici sve što žele a posle posla je redovno išao u baštu da bi ishranio stoku od žene i dece. Taj nikad nije odbijao poziv za red. Ne, c. Samo da zaradi koji dinar.

Žena? Pff... šta je njoj para davao za dijete mogao je sebi da kupi garažu za auto. Kad joj je na lep način rekao da samo treba da probuši kašiku i da će smršati, ova debela krava je zinat njemu nabavila personalnog trenera i počela da jede onaj skuplji musli.
Sinovi kao u svakoj gde ih je dvojica, jedan mora da bude gori. Marko je bio dobar student na menadžmentu ali je studirao u Beogradu. Daj za knjige, daj za skripte, lenjire, olovke, menzu, dom, džeparac samo za osnovne potrebe... i to košta. Al, nije mu bilo žao kad mali puca sve desetke.
Darko je bio budaletina svoje vrste. Završio tamo neku srednju, zahvaljujući ocu. Privatni časovi, popravni ispit, razredni ispit, i tu je trebalo malo podmazati. Tu je krenulo već i srce da mu slabi od nervnih slomova koje je doživljavao kad mu pozvoni telefon u jutarnjim časovima. Razredna, milicija, mafija, tetkica Rafida i ostali.

Svetlana mu je nož zabila u leđa kad je pobegla u 15 godina od kuće za Ramuša ciganina. Inače, menađera firme ''Kablovi - Jagodina''. Kiselina ga je već polako izjedala.

Više čika Tadija nije bio taj čovek koga znam. Ne. Znao je nekad da se iskrade od kuće i cele noći samo da šeta. I na poslu bi bio ćutljiv. Kafane je počeo da izbegava. Kasnije su se već pojavljivali i tikovi. Na spomen herbafasta, kirkoline čaja, kolokvijuma, poker aparata, baj pas je pretio da eksplodira.

Iliti, umreti pre smrti.
Prvo koža nestaje od dranja, mišići koji su teglili atrofiraju, krv se sisa polako na slamku a džigerica i ostale iznutrice se natenane jedu. I od čoveka ostanu samo koske, koje će kasnije da smažu crvi i bube.

Ali je zato duša na slobodi...

***... BAM!*** - odzvanjalo je u hodniku.

Primer sva tri izgovora koji se koriste na našim prostorima.

*Libido i ego
Dve strane moga uma
Kome će pripasti pobeda
Kome će pripasti kruna*

Dobro jutro draga
**Dabogda se otrovala!**
Vidi se da si smršala
**Raspada se vaga!**

I ti na posao komšija?
**Familija ti krš!**
Doviđenja, prijatno
**Aj teraj se, mrš!**

Jel sam brzo vozio?
**Razvlačih se k'o slina!**
Možda bi se nagodio?
**dvadeset evra ...ti materina!**

Šefe, vi ste genije!
**IQ k'o broj patika!**
Da, sutra ću doći ranije
**Za čitulju ću da te slikam!**

Kažete kočnica otkazala...
**Isto kao tvoja muda!**
Kažete svećice propale...
**Zapaliću ti jednu sada!**

Molim vas, ne preko reda
**Ubiću ti decu!**
Izvinite, gospođa ste seda
**Serem ti na grobnom mestu!**

Ići ćemo na more
**Samo ako prodam jetru!**
Draga, ne, ti nemaš bore
**Vreme te zgužvalo k'o pitu!**

Molim te, ne sada
**Ostaćeš bez grkljana!**
Samo do poluvremena
**Umri do tada!**

Kažu oni biće bolje
**Lažu političke drolje!**
Sistem nema rupe, pore
**Sve je gore! Sve je gore!**

*Libido i ego
Dve strane moga uma
Kome će pripasti pobeda
Kome će pripasti kruna*

Једно је правити торту, а нешто сасвим друго посматрати тај процес. Чекати те две "виљушке којима не можеш да убодеш" да би са њих појео нешто мало средњег фила "Швалер" торте (онај у који иде ломљена чоколада), било је слађе него преједати се увозним Киндер чоколадама. Мало је ту било фила количински, једва за кафену кашичицу. А опет тако слатког. Лепшег него прстима. Слађег него после, са остатком торте. Враћаш виљушке са више фила на бради и око уста него у самим устима, мљацкаш и питаш јел можеш и ти мало.
Добијеш.
Тежак је на прво држање. Тресе се и галами. Али беланца под тим виљушкама тако складно осцилирају и претварају се у кремасту масу врло брзо. Ови данашњи су нејаки. У сваком упутству пише да не би требало да раде, без прекида више од 60 секунди. Кажу да је то због пластичних делова. Горење има пластичне делове такође, али то су делови са душом. Кец, двојка, тројка... Четворке се већ бојиш. Можда ће полетети, нестати, па се више никада неће правити тако лепе филове. Доста је. Мама окреће посуду да провери квалитет улупаности, исту ону посуду коју си у забавишту носио као шлем када си глумио Биберчета и спашавао Лепу од Але. Беланца не испадају, а Миксер враћају у кутију. Биће миран до следеће недеље.
И тако опет. Још један најлепши фил, још један радни дан миксера. А до тада ћеш морати да се задовољиш тортом, Желе Зекама и Крем Бананицама. Можда и чике које праве Бананице имају овакав Миксер.

------------------------------ ***Domaći rad***------------------------------------

Učenik: Dragoljub Mačkić, O.Š. ''Jovan Jovanić - Zmaj'', Pukovac

To ima jedna moja komšika iz selo i zove se Dragica, od Tasića. Onaj mladež boje govneta starog tri dana krasi njen nos, oplemenjuje je i daje joj sigurnost i jačinu. Zato je i zovemo veštica. Moj tata je zove Batićka a deka orlić. Jednom sam pošao u školu, jeo burek i kacam je vido počeo sam da povraćam. Pet dana sam primao infuzije.

Priča se da bi bila mnogo dobra pička kad ne bi imala ONO na nosu što visi ki kravino vime. Barem je tako reko domar Stole i direktor bolnice.
I moji drugovi se plaše. Naročito Neca. Rekao mi je da je non stop sanja kako se na ispraćaj u vojsku samo sa njom ljubi. Ne pušća ga.
I moj dodž Rundo ne prestaje da laje kad je vidi i oće gu api.

Ali, budimo ozbiljni. To zrno graška na profilu je stilska figura - metafora, za ***ima ono nešto što mi se ne sviđa***. Iako može biti čak i najbolja osoba koju poznaješ, čak i ona ima to nešto što ne znaš šta je a plaši te. Još ako stvarno imaju neku čudnu grbu na nosu, pazi se, TO je obeleženo od Boga.

***ničija mama se ne proziva,
skroz nečitko i neuredno,
o pravopisu da i ne pišem,
zadnji pasus prepisan***,

nedovoljan (1) ***Žana Tasić***

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, *kući*. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "*J*" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Lica: Sudija (**S**) i optuženi (**O**)

Car i država protiv Zrna Graška.

**S**: Optuženi, ustanite.
**O**: ...
**S**: Kažem, optuženi, ustanite!
**O**: Ustao sam, jebem te ćorava!
**S**: Pardon?
**O**: Ustao sam, gospodine sudija!
**S**: Okrenite se licem prema meni.
**O**: Tako sam i okrenut.
**S**: Ne razumem! Okrenite mi prvo levi, a onda desni profil.
**O**: Sve može. Ako treba, daću vam i profile sa raznih društvenih mreža.
**S**: De, de, ne preterujte. Ovo je ozbiljan posao.
Pa vi sa svih strana izgledate isto!
**O**: Naravno! Jedino otpozadi imam blagu nehomogenost. Paradoksalno, s te strane primam hranu.

**S**: Ime i prezime?
**O**: Zrno Graška. Pre zime, zimu neću preživeti.
**S**: Imate li neki nadimak?
**O**: U vojnim krugovima su me zvali SMB kuglica, naravno, dok je postojala vojska.
**S**: Jeste li osuđivani?
**O**: Upravo u vojsci su mi sudili zbog izgladnjivanja vojnika, ali me nisu osudili.
**S**: Optuženi ste za seksualno uznemiravanje careve ćerke.
**O**: Jebem ti život, više ni priča za decu ne može da prođe bez Human Rights Watch-a i ostalih udruženja za političku korektnost i stvarnu nekorektnost.
**S**: Šta ste rekli?
**O**: Rekoh, laže kurva!
**S**: Ne možete tako prema jednoj princezi. Ona tvrdi da ste počeli naglo da rastete dok je bila na vama.
**O**: Ustvari bi trebalo ja nju da tužim za seksualno uznemiravanje.
**S**: Kako sad to?
**O**: Vidite, gospodine sudija, dok je ležala na meni, na svom tabletu je gledala neku pornjavu i počela je da luči vlagu, a dobro je poznato da u vlažnom okruženju brzo nadođem. Da ne pominjem da sam se i sam napržio!
**S**: Pa, vi ste potpuno ludi, moraću da pozovem sudskog veštaka da vam izradi psihološki profil.
**O**: Dosta više s tim profilima, čoveče, dok nisam iščupao onaj L-profil s prozora, da ti nešto objasnim.

**S**: Straža! Vodite ga! Slikajte ga anfas i iz profila i dodelite mu broj 28923!

Zrno Graška se, u ime naroda, kažnjava tako što će biti skuvano i car će ga lično konzumirati.

**O**: Ništa drugo nisam mogao da očekujem kad mi boranija sudi! A i car uglavnom konzumira u ime naroda! Nadam se da ću mu bar zastati u grlu.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".

Došao je i taj dan, jako tužan za mene. Završila se škola. Dok su drugari i drugarice iz odeljenja uveliko cepali sveske i knjige ja sam moje lagano pakovao u torbu da bih ih sačuvao za mlađu sestru...

*** - Profesorka, može li neko drugi da čita sastav, ovaj smara!
- Hranislave, prestani da ponižavaš Borivoja. Nastavi dete.***

Nakon dodele svedočanstva otišao sam sa porodicom na planinu Rtanj. Nismo imali para za more pa smo zato otišli tamo a i blizu je. Poneo sam i lektiru, čisto da mi ne bude dosadno. Pošto ću biti vukovac i moram da opravdam poverenje kod svih profesora, poneo sam i knjige za narednu godinu.

***- Khm, koja budala, hahaha.
- Je l' ga čuješ šta on čita? Pa, ko normalan nosi knjige, eeej bre?
- Zadnja klupa, TIŠINA!***

Raspust je prolazio baš kako ja volim. Mirno. Svako jutro, čim sunce izađe i obasja ovu čarobnu planinu, odlazio sam kuda su me noge nosile tražeći drvo i hlad gde mogu da sednem i uživam u čarima čitanja i učenja. Gutao sam svako slovo knjige koju sam poneo...
Jednog sunčanog popodneva, plavo nebo se odjednom obojilo u crno. Krenulo je da seva i grmi. Kapi kiše su počele da klize niz moje lice. Uplašio sam se. Setih se reči mog profesora fizike i brzo sam se uputio da nađem neko sklonište jer sam se dosta udaljio od kuće.
Naišao sam na pećinu i ...

*** - Ijaoooo, ako je ovo raspust onda...
- Ej, probudi se, gleda te profesorka.
- Boro, ako je to sve od raspusta, neka Vesna...
- Sad dolazi najbolji deo :đavolski osmeh:***

... krenuo sam da istražujem. Kako sam išao sve dublje i dublje, osetio sam jako čudan miris koji je bivao sve jači i jači. U jednom trenutku sam osetio neko blagostanje i smirenost. Nešto mi nije dalo mira i krenuh sve dalje i dalje.
Naišao sam na neka vrata. Malo mi je bilo čudno, otkud u pećini vrata i to drvena. Otvorio sam ih. Imao sam i šta da vidim. Skrivena fabrika opijata, suncetijebem. Onaj logo koji vidim, jebote pa o ovome sam gledao na dnevniku. Za ovom organizacijom se traga odavno. Gotovo, ubiće me! Odjednom sam se ukočio a ispred mene su se stvorile tri devojke. Gole, kao od majke rođene. Kakve sise i ribići. Dig'o mi se u roku od odma'.

***- Brate, budi se, ovo moraš da čuješ.***

Jedna od njih, crvenokosa, me je pitala, da li sam ja Borivoje. Odgovorio sam potvrdno. Sve tri su se nasmejale a ona sa najvećim sisama me je uhvatila za kitu i vodila ka direktorovoj kancelariji. Ušli smo. Glavni me je pogledao, izbuljio oči i glasno rekao: TI SI TAJ, dođi, padni mi na grudi i da te pošteno izljubim!!!
Izbalavi me čovek ni krivog ni dužnog i odvede me do glavne prostorije u kojoj se kuvalo nešto i reče: ''Ma, nema greške, ti si taj, Bora iz Sugubine. Je l' da?'' Potvrdio sam. '' Vidiš sine, meni je jedna ciganka iz Grabovaca rekla da će mi posao krenuti tek kad tebe upoznam. Ovim poslom se bavim već deset godina i ne ide mi loše. Pretpostavljam da znaš o čemu ti pričam!?'' Klimnuh glavom. ''E, vidiš, ovaj opijat koji godinama pravim ide super ali ipak mu nešto fali, nije to to. Marihuana, kokica, zeleni šampinjon ali opet nešto fali. Pogledaj ove papire i reci mi u čemu je problem a ja ću ti se odužiti domaćinski.''
Gledam papire, formule, materijal, aparaturu i odjednom mi je sinula ideja. ''TREBA TI ŽALFIJA!'' Odjednom je sve stalo. Zavladao je strašan muk. '' Pa, da, da bi ovo još više radilo a da ne peče grlo trebaju ti još dve izopropil grupe na polifenolni lanac molekula. To je to. Momak, idi naberi tri-čet'ri kila, ubaci i okreni na zabavu.''
Nakon pet i po sati kuvanja i konzumacije proizvoda od strane direktora, izašao je nov opijat na domaćem tržištu i u regionu. Krajem avgusta je počeo izvoz u Australiju i Ameriku.
Svakodnevno sam odlazio na moje ''tajno mesto'' pod izgovorom da učim. Roditelji nisu ništa sumnjali. Od svake prodaje sam imao 30% što je za jednog školarca bilo sasvim dovoljno. O, ribama da i ne pričam.

Jedva čekam prvi septembar. Znanje je ipak znanje.

***- Šta je bilo pičke, a? Ćutimo?***

Poslednji član ugovora o vezivanju atoma jednog organizma.

Нискобуџетно постојање. Јаче од животарења, али ипак слабије од живљења, захваљујући скрами резигнираног нихилизма која држи равнотежу простом "бити" и истовремено прети да све претвори у "не бити".
Битисати значи држати енергију на минимуму, скраћујући псовке и продужавајући сагоревање цигарете. Мислиш, дакле постојиш; заболе те, дакле битишеш.