U svakom odeljenju, u srednjoj ili osnovnoj školi, postojao je jedan ovakav primerak ljudskog roda.
Hvatači beleški jednostavno žive da zapišu ono što profesori govore, bilo to bitno ili nebitno. Dok pišu oni uživaju gledajući svoju ručicu kako razdragano obigrava oko papira, i zamišljaju sebe kako izgledaju nama koji ih vidimo.
Smatraju sebe veoma poslovnim ljudima, i takodje smatraju da liče na one poslovne ljude sa tevea.
Prepoznaćete ih tako što zabodu svesku u zglob ruke, imaju neku pederaj hemijsku, i obično stave naočare na nos, kako bi, naravno, što kulije izgledali.
Pišu sve, bitne i nebitne stvari, ono što će im trebati i ono što im nikada neće trebati, ali sve dok ruka mrda njihov život ima svrhe.
profesor: danas pričamo o romanu Zločin i kazna.
hv. beleški (piše): Zločin i kaznA, podvuče duplom crtom ovaj naslov
profa: nego, pre no što počnemo, recite mi, jel ste gledali sudjenje Mladiću juče?
hv. bel (piše): sudjenje Mladiću - pogledati obavezno (obavezno napisano drugačijim slovima)
zatim, hv. beleški pita profesora: A na kom kanalu ste gledali sudjenje?
p: jao, mislim da je bilo na RTS-u, nisam siguran
hv. bel: hvala
(piše) RTS
*crta logo rts-a, još jednom sve podvlači za svaki slučaj jer bitne stvari se ne smeju zaboraviti, a onda sve to uokviri i spreman je da piše dalje.
