Onaj koji se usudi da se suprotstavi neprikosnovenom autoritetu, na kraju mora da najebe. Nebitno ko je dotični autoritet, kolika je njegova snaga i samoproklamovana vrlina, samo je jedan način da se osvojeni položaj i zadrži.
Poreklom iz stare basne u kojoj je vuk postao svetac, ali kada je naišao na jato gusaka nije mogao da odoli da zadavi i pojede debelog gusana. Upitan 'Zašto, pobogu, pa ti si svetac', odgovorio je lakonski 'A što on šiče (gače) na sveca?'...
SFRJ, 50-ih:
- Tito, kakav je on demokratski vođa, sve svoje protivnike poslao u zatvor i u logore, ne smeš jednu reč da kažeš...
- Naravno da smeš... do mile volje možeš da pričaš na Golom, tamo im baš jedan takav fali.
SRJ, 90-ih:
- Milošević, pa taj nas u rat uveo, nemamo leba da jedemo, kriza, sankcije, sve je to zbog njega...
- Mnogo ti pričaš... a tek ćeš da pričaš sa još jednom rupom na glavi.
S, 2010-ih:
- Vučić, mamu mu jebem, samo se hvali kako hapsi, a nikako ove svoje malo da pročešlja, taj bi novi despot da bude...
- Ne diraj nam Vučića, blasfemičaru! Sad ćemo i tebe da prekontrolišemo malo, sigurno nisi čist čim se buniš.
U teoriji svaka osoba koja se ne uklapa u postavljene društvene i moralne norme - u praksi svako ko jasno i iskreno kaže ono što misli. Ceo svet je velika kofa govana, a ako nećeš da budeš jedno od njih, ti si poremećen. Ajde...
- Vidi one male, nema je ni 15 godina, a već se vozi u micubiši pajeru.
- Ma jebena kurvica, treba je odrati pa peći na ražnju, a tog što vozi uštrojiti i nabiti mu kolac u čmar.
- Ma ti si bolesan, ne može s tobom da se priča...
- Vidi onog seronju, razbaco se po ulici ko da je oslobodio grad.
- Pozerčina obična, da mi je nož, klao bih ga dok ne zazvuči ko tip iz reklame za cigare...
- Ma s tobom nije nešto u redu...
Rečima angloskasonaca, go figure...
Opravdanje za stvari koje bismo radili, ali ne umemo ili iz nekog razloga ne možemo da radimo.
Lično, rešio sam da se zamonašim. Kad već ne jebem, bar neću da jebem iz ubeđenja.
Zaboravljena kategorija u današnjem postmodernističkom svetu. Sve je već izmišljeno i rečeno, ideje su usahle, pa se plagiranju pribegava kao priručnom sredstvu. Nove pesme su samo stari hitovi obrađeni u dens-trens-tehno aranžmanu; novi filmovi su postojeći filmovi sa novim glumcima; nove knjige su stare knjige koje kažu isto to, samo malo drugačije. Nekada se barem znalo za sramotu pa se kralo krišom, sada se krade otvoreno i naveliko.
Moja staramajka
Svemogući stvor. Stvor koji je sposoban za bilo šta, odnosno sve.
- Alo! Gledaj šta ja mogu!
- Koje? Ama to ume i moja staramajka!
Reciklaža je majka uspeha.
Srpski mislilac, književnik i najveći domaći filozof istorije. Kao i svaki srpski velikan, i za života i za smrti zapostavljen i zaboravljen. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je "Misli", na neki način zbirka aforizama kojom je, ponirući u dubinu svojih misli, paradoksalno, pokušao da se izdigne iz bede i gluposti tadašnjeg sveta, postajući tako neka vrsta preteče i ovog mesta.
Bol - Veliki bolovi traže velike duše i samo velike duše trpe velike bolove.
Umjetnost - Umjetnost je drvo koje ima manje grana nego nauka, ali joj je korijen dublji nego u nauke.
Četiri stepena čovjekove socijalne duše - Postoje četiri stepena čovjekove socijalne duše:
- Prvi, najniži stepen, gdje je duša prljava jeste pakost. Pakostan, zlurad čovjek raduje se zlu drugog čovjeka, osim što mu ne želi nikakvo dobro.
- Drugi, viši stepen jeste zavist; zavidljiv čovjek želi da neko drugi nema neko dobro koje već im; njemu je zlo kad vidi dobro i prevagu kod drugoga.
- Treći stepen je surevnjivost, surevnjiv čovjek teži da i sam dostigne i ima ono što neko drugi već ima, ne zavideći mu na onome što ima.
- Četvrti, najveći stepen jeste plemenitost; plemenit čovjek raduje se svakom dobru drugog čovjeka, ne hoteći ga za sebe, ne tražeći ništa za sebe; on čini sve da u dobru pomogne drugome, ne tražeći ni pomoći ni milosti, ni dobra od drugih ljudi. To je najveća tačka socijalne duše čovjekove, na kojoj se samo čiste i svijetle duše mogu držati.
To je samo mali deo duhovnog i intelektualnog bogatstva jednog čoveka. Koga zanima više, neka uzme i pročita knjigu.
Stanje uma često pogrešno shavaćeno kao spoljašnja pojava, dok je zapravo dejstvo spoljašnjih činilaca samo jedan od uslova da se mir postigne. Kada se osvrneš oko sebe i shvatiš da nigde u vidokrugu nema ni žive duše, nema televizije, telefona niti kompjutera da smetaju, kada si sposoban da se zadubiš u svoje misli i budeš načisto sam sa sobom, shvatiš da sve ono što te je do par trenutaka nerviralo zapravo potpuno nebitno, i možeš bez ikakve brige i obzira da se smeješ, plačeš, urličeš ili ćutiš. To je mir.
S konca i konopca skupljena grupa omladinaca koja misli da je bogom dana da bude glas obespravljenog stanovništva Srbije. Okupe se s vremena na vreme, kad nije previše hladno, pretoplo, niti pada kiša ili sneg, iznesu plakate ispisane ispraznim frazama i zamišljaju da čine nešto bitno u svom životu. Valjda im to pomaže da uveče lakše zaspe u svojim toplim krevetima u roditeljskim stanovima, znajući da su tokom dana napravili bespotrebnu gužvu uzvikujući parole o siromaštvu i bedi. Naravno, niko od njih nikad nije osetio ni jedno ni drugo, niti ga je baš briga za išta osim za sopstvene guzice, ali koga je to još sprečilo da bude pretenciozno govedo. Dovoljno je imati viška vremena i dovoljnu dozu prepotentnosti, i eto gotovog anarhoparazitosocojaliste.
- Dole vlast! Nećemo više da radimo za džabe!
- A jel' radio neko od vas išta u svom životu?
- Ne, ali govorimo u teoriji...
O čemu dalje pričati s njima?
Lažni likovi koje stvaramo da bi se njima predstavljali pred ljudima, sve u svrhu skrivanja sopstvene ranjivosti i izbegavanja mogućeg poniženja zbog svoje prave prirode.
Prosečni stvaraju masku neobičnosti, nastojeći da se učine zanimljivijima nego što jesu; popularni stvaraju masku savršenosti, a čeznu da bar jednom izađu iz šablona; usamljenici stvaraju privid mizantropije, dok čeznu da bar jednom budu deo društva; čudaci se pretvaraju da su normalni, nadajući se da niko neće otkriti nihovo pravo ja i izvrći ih ruglu... Ljudi ne poznaju jedni druge, poznaju ono što im drugi dopuste da vide.
Izreka koja svakim danom sve više nalazi potvrdu u svakodnevnici. Kad bi pitao ljude koji se guraju, grabe i grebu u gomilama za besplatne sokove, slatkiše i štampu koji će im to kurac, najčešće im je najbolje objašnjenje - eto, džabe je.
- Danas uz najnoviji broj Jutarnjeg prciguza, knjiga 'Tehnike dubokog zamrzavanja u elektronskoj mikroskopiji' - besplatno!
- Daj, oću, treba mi, meni, meni, daj, daj, daaaaj!
- Najnoviji izum kompanije 'Šećer do groba', čokolada punjena mudima od labuda - džabe.
- Oću, daaj, meni, meni, meni, daaaj!
- Povodom rođendana naše kompanije, delimo eksperimentalni sok, s ukusom ovčijih brabonjaka - količina ograničena!
- Aaah, daaj (gazi penzionere), meni, meni, oću (baca osnovce na sve strane), meni, daaj!
Dabogda tifus dobili, nezajažljivi stvorovi.
Odgovor prijatelja na vaše kukanje nad svojom tužnom sudbinom, bilo iz čiste želje za takmičenjem, bilo jer mu je dosadilo da sluša istu jadikovku iz dana u dan.
- Jadan ja, ni kučeta ni mačeta nemam, švorc sam ko Grčka, počeo sam i krv da serem...
- Što kukaš, ne znaš ti kako je meni. Evo, tri ženske istovremeno vrtim, ne mogu da postignem više, kondicija mi popušta. I šta mi znači što sam pun k'o brod, kad se non-stop lepe ljudi na mene, samo daj, pa daj, ko to da podnese. A vidiš, zdrav sam i prav, niko ne pita kako mi je, a ti ako završiš u bolnici, videćeš, ima super da ti bude, stalno će da te obilaze, a da vidiš tek sestre...
- Zajebavaj ti, samo da znaš kad umrem...
- Bar ćeš da se odmoriš k'o čovek, šta te boli, a i mi će se proveselimo, popijemo po jednu u tvoje ime.
Jedno od večitih pitanja bez odgovora, smišljeno s namerom da ostavi bez argumenta onog kome je upućeno. Sjeban si u startu kako god okreneš, zato je bolje da ćutiš i smanjiš sporni ton.
- Jel' mora to tako glasno?
Opcija 1:
- Pa mora...
- A zašto mora, kad ima dole titl?
ili
- A zašto mora, kad ja čujem lepo i u drugoj sobi?
U oba slučaja ledi tirada koju niko normalan ne želi da sluša.
Opcija 2:
- Pa ne mora...
- Aha, a zašto je onda tako glasno?
A kako odgovoriti na to?
Glavni lik svih akcionih filmova, mučenik kome je palo na pleća da se osveti zbog masakra svoje porodice, zbaci diktaturu u (najčešće imaginarnoj) latinoameričkoj državi, sredi bandu koja je njegov rodni grad pretvorila u leglo bluda i poroka, raskrinka zaveru internacionalnih razmera i pobije krimose koji drže zgradu punu taoca (and the list goes on and on...), i sve to za jedva 2 sata nekvalitetnog programa.
Usled aktuelnih praznika i originalnosti naših "novinara", sada je i Isus Hrist postao taj misteriozni 'jedan čovek'. Zvuči kao verzija koju bih mogao da pogledam...
