Onaj koji se usudi da se suprotstavi neprikosnovenom autoritetu, na kraju mora da najebe. Nebitno ko je dotični autoritet, kolika je njegova snaga i samoproklamovana vrlina, samo je jedan način da se osvojeni položaj i zadrži.

U teoriji svaka osoba koja se ne uklapa u postavljene društvene i moralne norme - u praksi svako ko jasno i iskreno kaže ono što misli. Ceo svet je velika kofa govana, a ako nećeš da budeš jedno od njih, ti si poremećen. Ajde...

Opravdanje za stvari koje bismo radili, ali ne umemo ili iz nekog razloga ne možemo da radimo.

Zaboravljena kategorija u današnjem postmodernističkom svetu. Sve je već izmišljeno i rečeno, ideje su usahle, pa se plagiranju pribegava kao priručnom sredstvu. Nove pesme su samo stari hitovi obrađeni u dens-trens-tehno aranžmanu; novi filmovi su postojeći filmovi sa novim glumcima; nove knjige su stare knjige koje kažu isto to, samo malo drugačije. Nekada se barem znalo za sramotu pa se kralo krišom, sada se krade otvoreno i naveliko.

Srpski mislilac, književnik i najveći domaći filozof istorije. Kao i svaki srpski velikan, i za života i za smrti zapostavljen i zaboravljen. Jedno od njegovih najznačajnijih dela je "Misli", na neki način zbirka aforizama kojom je, ponirući u dubinu svojih misli, paradoksalno, pokušao da se izdigne iz bede i gluposti tadašnjeg sveta, postajući tako neka vrsta preteče i ovog mesta.

Stanje uma često pogrešno shavaćeno kao spoljašnja pojava, dok je zapravo dejstvo spoljašnjih činilaca samo jedan od uslova da se mir postigne. Kada se osvrneš oko sebe i shvatiš da nigde u vidokrugu nema ni žive duše, nema televizije, telefona niti kompjutera da smetaju, kada si sposoban da se zadubiš u svoje misli i budeš načisto sam sa sobom, shvatiš da sve ono što te je do par trenutaka nerviralo zapravo potpuno nebitno, i možeš bez ikakve brige i obzira da se smeješ, plačeš, urličeš ili ćutiš. To je mir.

S konca i konopca skupljena grupa omladinaca koja misli da je bogom dana da bude glas obespravljenog stanovništva Srbije. Okupe se s vremena na vreme, kad nije previše hladno, pretoplo, niti pada kiša ili sneg, iznesu plakate ispisane ispraznim frazama i zamišljaju da čine nešto bitno u svom životu. Valjda im to pomaže da uveče lakše zaspe u svojim toplim krevetima u roditeljskim stanovima, znajući da su tokom dana napravili bespotrebnu gužvu uzvikujući parole o siromaštvu i bedi. Naravno, niko od njih nikad nije osetio ni jedno ni drugo, niti ga je baš briga za išta osim za sopstvene guzice, ali koga je to još sprečilo da bude pretenciozno govedo. Dovoljno je imati viška vremena i dovoljnu dozu prepotentnosti, i eto gotovog anarhoparazitosocojaliste.

Lažni likovi koje stvaramo da bi se njima predstavljali pred ljudima, sve u svrhu skrivanja sopstvene ranjivosti i izbegavanja mogućeg poniženja zbog svoje prave prirode.

Izreka koja svakim danom sve više nalazi potvrdu u svakodnevnici. Kad bi pitao ljude koji se guraju, grabe i grebu u gomilama za besplatne sokove, slatkiše i štampu koji će im to kurac, najčešće im je najbolje objašnjenje - eto, džabe je.

Odgovor prijatelja na vaše kukanje nad svojom tužnom sudbinom, bilo iz čiste želje za takmičenjem, bilo jer mu je dosadilo da sluša istu jadikovku iz dana u dan.

Jedno od večitih pitanja bez odgovora, smišljeno s namerom da ostavi bez argumenta onog kome je upućeno. Sjeban si u startu kako god okreneš, zato je bolje da ćutiš i smanjiš sporni ton.

Glavni lik svih akcionih filmova, mučenik kome je palo na pleća da se osveti zbog masakra svoje porodice, zbaci diktaturu u (najčešće imaginarnoj) latinoameričkoj državi, sredi bandu koja je njegov rodni grad pretvorila u leglo bluda i poroka, raskrinka zaveru internacionalnih razmera i pobije krimose koji drže zgradu punu taoca (and the list goes on and on...), i sve to za jedva 2 sata nekvalitetnog programa.

Neizbežno pitanje roditelja kada se na televiziji pojavi neki vunderkind, makar samo dan mlađi.

Razlog zbog kog niko više nije siguran ko se krije iza razbarušene brade i kose do pola leđa.

Popularan model. Em praktičan za upotrebu, em ga ima na lageru.

Misao koja mi se javi kad vidim omladince kako jebu vetar, a meni se ni ne izlazi iz kreveta kad pomislim šta me čeka danas. Đavo mi je kriv što nisam iskoristio svoje vreme kako treba, nego sam se baktao s glupostima. A onda ili zlobno 'Videće oni kad dođu u moje godine' ili oprobano 'Ova današnja omladina...'. Ali jebi ga, posle toga se osećam još matorije, pa nazad na početnu misao i sve ispočetka.

Rečenica kojom čovek kome ne ide sve onako kako želi, počinje samosažaljevajuću rekapitulaciju sopstvenog života, tražeći razlog zašto se, eto, baš njemu sreća tako prokuratila.

Ljudi koji su tragičnom igrom usuda došli na položaj nekakvog moćnika i sebe ubedili da poseduju ikoju ljudsku vrlinu. Oko njihove moći se kao muve na govna skupljaju bolesno podane kreature kojima je pojam dostojanstva davno iščileo iz mozga, a sposobni su sebe da pogledaju u ogledalu jedino zato što ni ne znaju šta je to samopoštovanje. Kada se ispostavi da nisi spreman da servilno služiš njihovim demagoškosebičnim ciljevima, da pohlepno upijaš svaku njihovu lažljivu reč, ili se čak usudiš da im se otvoreno usprotiviš, dovedeš u pitanje njihov opskurno stečeni položaj i nazoveš đubrad pravim imenom, imaju spreman sistem poluga koje će povući i disciplinskih mera koje će preduzeti kako bi te sabili u propisan kalup iz kog izlaze poslušni patuljci kakvima su već okruženi. Stoga, jedini način da uništiš takvu zver je da joj odsečeš ljigavu kezavu glavu kako ne bi mogla da upotrebi svoju užasavajuću moć regeneracije i vaskrsne.

Govno koje, kada pustiš vodu u WC-u, ne ode u kanalizaciju kao svako kršteno govno nego ostane da pluta na površini vode, smrdeći jer mu je priroda smrdljiva.
Naravno, izraz se odnosi i na određenu grupu ljudi, koji kao bubašvabe preživljavaju sve pokušaje da se oslobodiš njihovog prisustva, smrdeći jer im je priroda smrdljiva.

Čovek sa kojim delite godinu rođenja, što je uslov da kasnije zajedno učite školu ili služite vojsku. Usled tog zajedničkog delioca, sa ispisnicima ste vezani prećutnim rivalitetom, te se neretko upoređujete sa njima u raznim sferama života. Tako u mladim godinama sa zavišću gledate vršnjaka buknule brade dok čupkate svoju paučinu; utrkujete se ko će pre da skine mrak, a kasnije kad čujete da se neko od vaših ispisnika oženio, vi ćete, zavisno od sopstvenog mentaliteta, pomisliti ili 'A šta ja čekam' ili 'Koja budala!'. Ispisnici su i vrhunski reper kojim određujete uspeh u karijeri - najbolje je biti na vrhu te imaginarne lestvice, ali nikako ne valja naći se na dnu.