Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Шарлоакробатовски начин да се опише растварање пупољка у прелепу мирисну, али стидљиву ружу, несвесну својих чари, а понекад и нагли прелаз из ларве у лептира, који младићи који су јој били блиски не могу а да не примете.

Некада је све чиме су они засењени њена физичка лепота, а не унутрашњост, што у њој рађа несигурност. Да ли је вољена због своје лепоте или упркос својој лепоти? Да ли је уопште вољена?

Она се буди... На јастуку крај ње нема никога.

Zamislite jednu zelenu livadu i na sred te livade neku kamenčugu.
Na kamenčugi "sedi" jedan gušter, veseo, čio i razdragan. Najveća želja tog guštera je da se igra sa ostalim livadsko-šumskim živuljkama.
Ali, one jadne plaše se stranca koji je čudan i uz to i zelen. Zelen kao trava. Gušter je i dalje na onom kamenu, sam, ali ne "klonjava" duhom.
Da bi zainteresovao svoje buduće prijatelje za igru, pusti priču da je ovaj kamen ispod njega magičan i da on zna njegovu tajnu. Kamen ima sposobnost da pruži najlepše trenutke onima okupljenim oko njega. Ali gušter ne može sam da pretvori takav kamen u mašinu za večnu zabavu. Kamenu su potrebne još neke stvari, da bi gušteru i ostalima pokazao svoje lice. Ali gušter ne zna koje su te stvari. Možda ih ostali znaju.
I tako, dođe prvo zeka kao glavni livadski šmeker i donese cvet maslačka i stavi ga na kamen. Onda se pojavi pčela i pljune malo nektara na kamen, a za njom krene dobroćudni vrabac i stavi na kamen grančicu od vrbe.
Tako redom je svaka životinja stavljala na kamen baš onu stvar misleći da kamenu samo to fali da bi se otvorio. Nove stvari su privlačile nove životinje koje su za sobom donosile druge stvari.
Na kraju priče, supa od kamena i ostalih stvari je stvarno postala magična, jer su se gušter i ostale životinje srećno zabavljale oko nje.

Više o tome: ovde

Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.

Iznervirani uzvik koji se upotrebljava kada ne možete više da slušate nečije uporno laganje

Drugi naziv za rubriku u novinama "Srećni ljudi".

Фраза која иде руку под руку са оном "ко зна зашто је то добро" и односи се на ситуацију у којој не само да ништа није смешно и добро, већ вам дође да плачете. Парола резервисана за лажне оптимисте који сматрају да ће чињеница да сте фасовали егзотични асортиман полних болести на мору у Бугарској са временом постати анегдота достојна препричавања унуцима и чланку у "Сканди хуморески". Користи се када се апсолутно ништа добро не можете извући из срања у које сте се увалили, па вам је ортак резигнираног израза на лицу саопшти уз тапшање по рамену и цоктање.

Pitanje koje se upućuje tinejdžeru koji je tek pošao u srednju školu/ faks/ klub i sl. te promjenio sredinu i društvo.

Kada dva jaja pricaju u poverenju.

Последњи стадијум самоће.Толико си изолован од друштва да те се ни мобилна мрежа на коју си прикључен не сећа да постојиш.

Halucinogeno ludilo koje konzumiraju autori Popaja za Večernje novosti, u potrazi za inspiracijom.

Poslednji stepen usamljenosti i ubedačenja. Trenutak kada, dok ležite na kauču i prežderavate se, ne misleći na to kako ćete izgledati posle toga, prebacujete na neku špansku seriju ili emisiju koju vodi jedna od superiornih oštrokondžula. Niste pričali ni sa kim ceo dan, i dok odgovarate osobi sa TV-a koristeći svoju urođenu genijalnost, konačno shvatate zašto vaša baba ćaska sa voditeljkom jutarnjeg programa.

Osoba koja ti, nakon pitanja "Gde si?" i tvog odgovora "U busu sam, tu sam za pet minuta", kaže da požuriš.