Uvod: Plačem, plačeš, sama sam u hodniku, glumim Toni Brexton (ona je bila riba dok je to radila), masnica mi na oku, gledam kroz zamagljen prozor, plačem i dalje sa masnicom na drugom oku, podižem haljinu - masnica mi i na nozi, na sisi mi tetovaža sa tvojim imenom (imam dobre sise), ti si Vuk Kostić, želim te, svarovski luster, ikona plače, rotvajler trči, valjam se po podu.
Zaplet: U pozorištu - ti sa njom, ljuta sam što su za spot izabrali statistkinju lepšu od mene, razbijam masku o zid, staje muzika, trenutak napetosti, slow motion maska se raspada, ja padam sa balkona, čuju se otkucaji srca.
Kulminacija: Nisam pala, premam omču od platine, dolaziš da me tražiš, bežim od tebe kroz šljivike i livade. Teleportovala sam se, opet sam u kući, držim omču, milujem masnicu na nozi i na sisi tetovažu sa imenom tvojim, pevam nešto nepovezano, riba sam. Šalju te u zatvor jer si Vuk Kostić.
Rasplet: Zajebala sam i Sindi Šeldona sad, opet stade muzika, otkucaji srca, sprema se sahrana - a meni srce kuca, došao si na moju sahranu, moram ja da umirem u spotu jer jebiga ti si Vuk Kostić. Držiš je za ruku a ja u sanduku. Opet teleport, ja te držim za ruku ona je u sanduku, nemam masnicu, ona ima tetovažu na sisi. Kraj spota. Otvara oči.
doctorB
Kompjuteraški sleng. Kada neko ubije tvog neprijatelja umesto tebe, a ti si mu skinuo više od 80% helta. Može se primeniti i na druge stvari. Kad platiš piće a neko drugi ga popije, kad dovedeš ribu kući i kara je tvoj ćale, kad smisliš dobru defku, a tvoj drugar je napiše pre tebe,...
Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.
Konobar: Ćao, izvolite?
Elizabeta: Ja ću kratki espresooo, sa mlekom i Plazmom, čašu destilovane vode i ratluk od kaučuka.
Relja: Meni late makijato mega indžekšn, sa polu-produženim, i slamčicu sa kišobranom.
Miladin: Meni maćado.
Konobar: Molim?
Miladin: Kajsiju, jebem te usta.
Umakanje dilda u spermu i guranje upičku.
Misterija nad misterijama za 10-godišnjeg klinca.
U akcionom filmu „Razbijač“ sa Staloneom, Veslijem Snajpsom i Sandrom Bulok, glavnog junaka Džona Spartana odmrzavaju nakon nekoliko decenija snežne robije ne bi li uhvatio pomahnitalog i izblajhanog Blejda. Džon se budi u svetu koji se potpuno razlikuje od onog koji ga je pospremio u zamrzivač kao da je u pitanju prasica koja ni oktobar nije dočekala.
U tom su svetu svi nasmejani i veseli poput hipika, iako niko živi ne duva, jer je mara zabranjena. Baš kao i alkohol i so. Tamo se ni ne ljube. Niti se jebu. I što je najbitnije - nema vece papira. Oni koriste TRI ŠKOLjKE.
Nakon svakog gledanja ovog remek-dela filmske umetnosti, moju balavu pamet mučila je misterija tri školjke. Danima je klinačka mašta bezuspešno pokušavala da dočara smislenu upotrebu školjki u održavanju higijene u oblasti prkna. Ta nezamislivost terala je nakon par dana na dizanje ruku od ovog problema.
Do sledećeg emitovanja...
(sva sreća, pa izvesna televizija nema tendenciju višestrukog repriziranja)
Slengovski potencijal krije se u Staloneovom odbijanju da nauči kako se koriste tri školjke i inadžijskom korišćenju hartije, uprkos podsmehu okoline.
- Brate, 'es ti to otkuc'o seminarski na kucaćoj mašini?
- Ćale mi kucao, nisam imao vremena. A za njega ti je komp tri školjke, odbija da mu priđe otkad je polomio tastaturu u pokušaju kucanja.
Siromašni su.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
Komercijalizacijo bola, i oče i majko.
Radnik zaposlen kod privatnika i nema odgovarajuću stručnu spremu da pobegne odatle, a ima potrebu da po svaku cenu zadrži posao. Vlasnik firme to prepoznaje i koristi ga za sve moguće poslove koji se u firmi pojave. Tako on šije, pije, kroji, broji, plete, mete, kuva, čuva, peva, šara i francuski razgovara. I u međuvremenu završava fakultet vanredno.
Pustih zeca iz torbaka
al' se zec ne oceslja,
al' se zec ne umi,
nit' isece nokte,
nit' ispravi stas,
nit' dotera glas.
Vec pobeze, oj, nesreco,
na kraj sveta, oj, nevoljo.
Antiotkidans.
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu.
U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Živeo Jugiša!
18. rodjendan pičeta iz komšiluka.
Dan jednog kockara predviđen za slot aparate.
Dešava se u zanosu, kad beba uradi nešto što podseća na radnju iz neke profesije.
- Auu, ljubi ga majka, biće trubač!
- Što?
- Duva mi u sisu!!
