Све је почело у петом разреду основне. Открио је трке паса на Коперникусовом телевизору у кафић-кладионици прекопута Дома културе где је играо стони тенис с другарима. Деловало му је занимљиво, а и могао је да заради коју кинту за сок и пљеџу. У почетку би одиграо пар трка, био двеста динара у плусу или минусу и отишао. Онда је почео и кући да размишља о комбинацијама за трке паса. Легао би увече у кревет размишљајући о томе да ли је боље да игра на тројку победу или поредак пет-два. Шестицу није хтео да игра, она је била малер. Тако је све више времена проводио у кладионици, све мање висио по играоницама и на стоном тенису, није га било на баскету, није га било на фуци.Онда је открио нешто ново.
У паузама између трка бацио би поглед на листу. Мхм, волео је спорт, поготово фудбал, зашто не би пробао да састави неки тикет. И тако је раширио свој спектар клађења, почео је да игра на фудбал. Давао би између двадесет и педесет динара по тикету, не више. Кладио се искључиво на мале квоте и јаке лиге. Добици му нису прелазили хиљаду динара. Онда се временом његово познавање клађења развило, с времена на време би уплатио и понеки сингл, почео је да игра и на лиге са мањом репутацијом, почео је да прати хокеј, тенис и кошарку. Приметио је да се у већим кладионицама дају боље квоте, да су бољи услови клађења и почео да их редовно посећује. Негде му не би дали да се клади, негде би.
У школи би углавном гледао листу у последњој клупи. Најбоље му је ишла географија, знао је где се налази Фалкенберг, Хлучин, Перм, колико становника има Гронинген, знао је да је Утрехт универзитетски град. Све је знао о политичкој карти Европе. Провлачио се тако, био је добар, евентуално врло добар. Његови другари су почели да се друже с цурицама, да излазе с њима. И он је, али му то није било никакво задовољство. Више је волео да игра Менаџера увече, него да шета по граду или пије пиво на клупицама.
У правим кладионицама је упознао апарате. Почео је и њих да лупа. Прво је играо само покер апарате, касније и слот. По тим кладионицама где би га пуштали да игра, знали су га сви. Њега су слали по цигаре, он би ишао по пиво и сок када би неко прошао.
Уписао је средњу фризерску. Шта га брига, заврши то за три године и после може да се зеза. Више је времена проводио у слот клубу и кладионици прекопута школе, него у самој школи. Паре које су му његови давали за храну, он је трошио тамо. Добијао је повремено, највише на кладионици, али то није била крупна кинта. Све док није сео за рулет. Ту се први пут срео с тим да је за десет минута могао да изгуби пар сома за нове тике. Али могао је и да добије. То га је вукло сваког дана.
Са школом је гурао некако, имао је пар кечева током године, али би их на крају поправљао. Девојке није јурио, није им прилазио. Увек је чекао да њему нека приђе. А то се дешавало ретко. Није јебао.
Његово коцкарско малолетништво се завршило оног дана када је напунио осамнаест. Одмах је извадио Моцарт картицу. Више није страховао да ће га избацити из кладионице.

Деси ти се да одеш на испит и извучеш питање које не знаш. Можеш да кренеш да сереш, да млатиш празну сламу. Можеш да молиш да промениш питање, да плачеш и вучеш професора за скут. Можеш да вратиш папир, устанеш и изађеш из амфитеатра к'о господин човек.
А можеш и да схватиш да си сјебао годину, али истовремено осетиш и благо пецкање у пределу гениталија и кренеш да се правиш луд, себи за душу.

Седиш у полутами купеа путничког воза. Гледаш кроз прозор њиве и поља на која се лагано спушта рана јануарска ноћ. Суснежица замагљује прозор и смањује видљивост. Теби је свеједно, ионако те не занима степен искоришћености шумадијског земљишта и квалитет скоро спроведене културне мелиорације. Који ће теби то курац у животу? Ти гледаш кроз прозор јер си видео да тако раде кул ликови југословенске кинематографије при повратку из војске. Побогу, па и Драган Бјелогрлић је радио то у „Бољему животу“. Е сад, јес' да се ти не враћаш из војске, јес' да ниси био одсутан годину дана, али јебига, није ни теби лако. Ти студираш. Мајку ниси видео две недеље, еј! И теби је тешко, а замишљени поглед који се губи у даљини одаје утисак емотивно напаћеног човека.

Поред тебе неки момци, јужњаци, вероватно из Ниша. Чуо си их како причају. Ту је још један човек, луд по свему судећи. Тврди да има дар од Бога да налази напуштене цркве. До сад је открио седамдесет две. Такође тврди да је врхунски ономатопеиста жабе и свиње. Не сумњаш да ћеш се и уверити у то у току путовања. Више пута. Све у свему, пар одличних разлога за стављање слушалица у уши. Зашто би ти слушао неког маторог алкоса како сквичи и крекеће у возу? Боже свашта! Шта ће да се слуша? Па нешто што има дубину, нешто што не може свако да скапира. Може Грин деј, Булевар ов броукн дримс...

Стигао си на станицу, силазиш. Не крећеш нигде, стојиш у месту. Слушалице такође не вадиш из ушију. Лагано дижeш поглед, пушташ да ти падавине с неба влаже лице. Дишеш дубоко, док накривљујеш усне у полуосмех попут Ђаконде и пребацујеш торбу с прљавим чарапама и гаћама преко рамена. Палиш цигару, ако си пушач. Ма шта ако, палиш цигару! Како ћеш иначе да употпуниш визуелни доживљај заинтригираних погледа са прозора околних кућа. Тако је, сви у тебе гледају. Стојиш на киши/суснежици/снегу док не испушиш цигару, кад је испушиш, бацаш је на земљу и газиш је. Помислиш на мајку и ћалета који већ цупкају по кући и чекају те. Не размишљаш о могућности да је комшија заклао нераста и позвао твоје на даћу. Не, они само тебе чекају. Спреман си, спуштене главе закорачићеш напред и гацајући кроз баре својим канађанкама лагано нестати у ноћи...