Ona riba
Template koji obavlja 90% situacione razmene misli između dva muškarca.
Dve drugarice na kafi:
- Jao, znaš onu Madacku, bila sa Jejom na moru 2008., ide medicinsku, prošlog vikenda išla sa Jacom u rst, dečko joj studira u Švajcarskoj, idu joj noge u x, ćale joj drži onaj kafić na bulevaru, probušila kožicu između palca i kažiprsta, bila miss fotogeničnosti na eskurziji na Divčibarama u drugom osnovne, preležala boginje?
- Koja bre?
- E jebiga, daj pokazaću ti sliku na fejsu.
_____________________________
Dva drugara na travi pored igrališta:
- E, se sećaš one?
- Koje?
- Ma ona bre...znaš bre, sise one onako.
- U, dadada, uff dobra...
Kaizen
Priča se da je stvorio Vukajliju za 7 dana.
Dan nulti. Knjiga prva Urilova.
I nebeše ničega. Ni vremena, ni prostora, ni dana ni noći. Ni Amera ni Rusa, ni Tinkija ni Vinkija, ni mene ni tebe. I bi veliki bljesak. I bi Kaizena.
Dan prvi. Knjiga druga Urilova
I Kajzen reče: Neka bude Sajta. I Kajzen stvori Vukajliju i njen lepi duhov(iti)ni svet.
Dan drugi. Knjiga treća Urilova
Bi velike bure u duhovnom svetu Vukajlije. Neki autori se po(kurčiše)gordiše misleći da su bolji od drugih i počeše da nam prodaju muda za bubrege. I Kajzen stvori groblje, gde posla ružne, bubuljičave demonske definicije da ne bi nanosili zla ovom svetu.
Dan trećii. Knjiga Četvrta Urilova
Bi sve manje i manje definicija. I Kaizen odluči da stvori ktitore i moderatore, da vode njegovu nebesku vojsku. I dade im plamene mačeve humora da zavode red i vode njegovu vojsku autora. I bi Mortal kombata.
Dan četvrti. Knjiga peta Urilova
Kaizen nam podari pretragu groblja, najplemenitiju opciju, da nas pouči gresima palih definicija, da ne bi pošli njihovim putem tame.
Dan peti. Knjiga šesta Urilova
Kaizenu bi dosadno. I podari nam smešnog brkatog čiku, koga napravi po svom liku da nas mrko gleda i uveseljava stojeći pored naslova sajta.
Dan šesti. Knjiga prva velikog Kaizena
"Ma terajte se svi sa tim zajebanim načinom pisanja, odo ja da spavam"
I nastade dan odmora.
To izusti, a dušu ispusti
Rmbačio je celog života, što bi neki rekli - od kad zna za sebe.
Ćutao je. Nikada nikome nije protivrečio. Pokoravao se čak i inferiornijim osobama u firmi. Čak su ga i tetkice napušavale. Čitav svoj život je običan crv, koga ne možeš ni na udicu da met'eš da pecaš ribu.
Život ga nikada nije mazio.
Bio je i u ratu, čak je i tri prsta desne šake izgubio tamo, spašavajući bagru, čiji je predmet najobičnije sprdnje bio.
Sveta tri prsta, Sveto trojstvo.
Tri prsta kojima se krsti i iskazuje ponos mašući njima kada reprezentativci uzmu zlato.
Tri prsta koja upućuju prodane duše i strendžere na njeguvu adresu. Na njegovu Otadžbinu.
Vratio se ćutke sa ratišta u rodni grad.
Koračao je prašnjavim asfaltom, kao da nikuda ne žuri, kao da ga niko ne čeka kući.
Nije obraćao pažnju na buku oko sebe. Samo je i dalje koračao, neprimetno, u masi ljudi koji su slavili. Nije ga ni zanimalo zašto slave. On je iz rata izašao kao gubitnik.
Stigao je kući.
Dočekali su ga presrećni roditelji, brat i trudna žena.
Znao je da nije otac tog deteta koje ona nosi, jednostavno, to je bilo nemoguće. Predugo je bio na ratištu da bi taj plod u njenoj utrobi, plod njene preljube, bio njegov. I dalje je ćutao. I žena je ćutala. Svi su mislili da se neće živ vratiti. Tešili su ga zbog gubitka prstiju, međutim, nije hajao za to.
Samo je mirno sedeo i naginjao čašicu. Utrobu mu je pekao opori ukus rakije koja je bila namenska. Njena jedina namena je rođenje unučeta njegovog oca.
Mirno je ustao i otišao u sobu.
Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej.
Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.
Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.