Dvadeset ćevapa iz studentskih dana
Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!
Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.
Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.
Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.
Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.
Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.
Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.
Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.
И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.
Све у своје време, рођени. Све у своје време...
Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...
Grupa TNT
Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.
Alan Ford – naslovni lik, jer je najveća komercijala. Jedini pravi Amer u družini: lep koliko je glup, misli da ima dobre namere i služi da zasere stvar.
Bob Rock – Škot. Nizak, iskompleksiran, večito nadrkan, barjaktar za sve ugnjetane sveta i ogledalo u kome mogu da vide tačno zašto su zaslužili da budu ugnjetani. Najpopularniji lik, makar u našem parčetu prćije.
Sir Oliver Oliver – Englez. Nikad mu ne veruj, jer uvek traži kako da te zajebe i zaradi za sebe. Posebno ceni umjetnine, koje je mažnjavao po čitavoj kugli zemaljskoj. Scene u kojima guzi Boba Rocka su u jugoslovenskom izdanju bile cenzurisane od strane Vrhovnog komiteta KPJ.
Šef, Gervasius Twinkleminkleson – Čeh, dakle Sloven, dakle debeo, lenj i u večnom iščekivanju da legne leb i plata, što se naravno nikada ne događa. U mladosti bio sportista i majstor za kućne popravke. Dijagnoza: terminalno marginalan.
Jeremija Lešina – Žabar. Kukavac. Uvek ga nešto boli, nešto mu fali i zato se stalno žali. Jebiga, to je jedino što mu je ostalo, osim što ume da te taman toliko zajebe da ti proda zeleni limun umesto limete. Iako je hipohondar, činjenica je i da je mumija koja samo čeka da dune jači vetar pa da se raspadne na sastavne delove.
Otto Grunt - naturalizovani Nemac, iz korena promenio prezime u Grunf. Kreativnost ispoljena samo u inženjerskim stvarima, za sve ostalo postoji isključivo čist bandoglavi entuzijazam dobrog vojnika Rajha. Šlag na rektalni rempling od satire "Alana Forda" predstavlja to što Švaba bespogovorno sluša baš Broja Jedan.
Broj Jedan – očigledno Jevrejin, iako se to naravno nigde eksplicitno ne pominje. Mislim, ogroman nos? Štekanje keša? Uvek i svugde poznaje nekog i beleži sve u tefter? Majke mi, jedino bi očiglednije bilo da su na svakoj strani na kojoj se matori paralitik pojavljuje lepili one kurčić-bipere iz kineskih razglednica koji sviraju “Hava nagila”.
