Uzvik i poklič uzbuđenja, gneva, besa, radosti, sreće i zadovoljstva.Ustreptalost i nemirnost duha, pogon koji struji venama, obuzima celo telo kao znoj, probija se kroz kožu i izbija napolje u vidu ove reči, koja u sebi krije ogromnu energiju i moć.
Kada osetimo da se u nama nešto nagomilava kao talog, kada nam neda mira i nagoni nas da se stalno vrpoljimo kao miš u rupi, kada duboko udišemo vazduh, raspinjemo prste, kada iz očiju izbija sva ta veličina osećanja koja brundi u nama, kada ne znamo šta ćemo od sebe; tada sa naših usana sklizne ova magična reč i najzad se otarasimo tog teškog bremena od nagomilanih emocija i najzad se osećamo lakše i bolje.
Najčešće je koriste frontmeni ,pevači....da bi na najbolji način ispoljili atmosferu pesme, njen doživljaj, snagu emocija koju u sebi ima, da bi nam pomogli da istinski i suštinski shvatimo smisao cele te pesme.Koristi je i bilo koji tip kada ima povod za to, a takođe se koristi u trenucima seksa, kada zadovoljstvo dostigne krajnju granicu i oštrinu, onda mora ta unutarnja satisfakcija da izbije na videlo.

Tabut je turcizam koji predstavlja ime za sanduk ili nosila. U svakodnevnom govoru koristi se za imenovanje neke uzane, tesne, ,mračne sobe. Ako čovek bude dugo u njoj, provodeći vreme na razne načine i on postaje isti. Bezvoljan, razočaran, deprimiran. Tako da ovaj termin može da predstavi i čoveka kao tabuta ili što bi mi rekli namćor, mizantrop.

On je u jeku svog mladalačkog života, koji se umnogome razlikuje ovde–među planinama, brdima i obroncima.
Iako je skoro premašio dvadesetu, njegova priroda je naglo sazrela.
Punokrvan, veselog lica, snažnih i širokih podlaktica, maljavih grudi, izgledom odaje utisak radnog i vrednog čeljadeta. Već je obrazovao glomazni, ovalni stomak, koji često pritiska kožnim opasačem.
Živi iza zelenkastih brda, nedaleko od zgusnutog naselja u udolini.
Obitava u drvenoj baraki. Sam, sa vernim psom i okružen drvećem.
Otac ga je prisilio na ovakav život. Nema maženja i paženja od strane porodice, ima da se radi i stiče.
Voli kada u rano jutro zađe u šumu i počne da seče drva za ogrev. Prija mu taj tup udarac sekire i zvuk prsnutog, prelomljenog stabla jasike ili crne topole. Mio mu je i jesenji zrak sunca koji mu prži snažni vrat.
Kasnije obiđe stoku, nahrani ih, pa pohita na njivu da pomogne matorom.
Posle toga krene u čaršiju, jer se u osam otvara seoska birtija. Tada gazda lokala Vlajko i ostali seljaci posvršavaju poslove, pa je tada pogodno vreme za opuštanje.
Lepo se sredi, zaliže kosu pčelinjom smolom, umije se i pravac nizbrdo sa gumenim opancima na nogama.
Stiže. Neko vreme dolazi ovde, tako da ga svi znaju. Pozdravi se i izljubi sa svima(takav je red), pa sedne na svoje mesto u ćošku, jer je tu lep pregled sobe. U stvari, jedno što on hoće da vidi jeste rasno telo konobarice.
Ona je gazdina kćerka. Velikih, bujnih grudi, sa rumenim obrazima i blistavog osmeha. Miriše na pivo, brašno i stoku, uprkos tome što kiti odeću ružama iz Milankinog cvećnjaka.
Sedeći u neudobnoj stolici, zamišlja sebe sa njom.
Voleo bi kada bi mogao da bude sa njom. Vodio bi je na čardak Mileta Brabonjka. Bacio bi je u žute kukuruze i zagnjurio njegovu oštru bradu u njene preplanule dojke od rada na njivi.
Terao bi je do mosta od leske, odakle se vidi seno njenog starca. Tu bi je ljubio pod zvezdama.
Sedeći u ćošku, za stolom koji je prekriven procicanom mušemom, zove je sebi. Lupi šakom ispunjenom žuljevima o sto i kaže: “Gde si Stanka”? Pa naruči rakiju.Hteo bi još nešto da joj kaže, ali ne zna kako.
Zbog njegove nezgrapnosti u pokretima, privitizma i tupavosti sada plaća danak. Dobroćudan je, možda na to nešto dobije.
Mada ne voli ga njen stari, a ako hoće bilo šta da uradi mora da dobije njegov blagoslov, takav je običaj.
Ali kada se ona smeje uz groktanje, podseti ga na njegove prasiće iz obora i to ga prosto opija.
Skočio bi, zgrabio je i pobegao, tamo gde bi mogao da bude sam sa njom.
Ispija poslednju čašicu rakije i teturavim koracima odlazi na počinak.
Treba sutra izvesti krave na pašu.

Video sam ih danas......

Rasejano sam koračao ulicom, koja je bila posuta mnoštvom ljudi. Prohujali su pored mene njihovim kamionom, čiji su točkovi potmulo drečali i škrgutali, truckajući se pomalo kao morski talasi. Na njegovom zadnjem delu, stajali su oni, grčevito se držeći za metalne šipke. Sveži, jutarnji povetarac je im se provlačio kroz crnu, lepršavu kosu. Na hrapavim šakama su nosili bele, somotske rukavice. Umeljane i vlažne od smeća. Njihova široka i jaka leđa prekrivao je narandžasti prsluk, a ruke između zglobova i laktova su im bile nage, prekrivene crnim maljama.

Na njihovom lepom, tamnoputom licu nije se ocrtavao izraz bola, nevolje, zluradi zbog toga što moraju da rade ovo, ne. Već ih je još više ukrašavao vedar i iskren osmeh. Čvrstih, belih zuba, sa srećom u očima, razdraganošću i poletnošću. Bili su tako veseli, kao dete na kiši.

Ne treba im mnogo. Imaju malo i time su zadovoljni. Ništa ne može da se poredi sa osećam da si koristan i da to uviđaš, kao i da si pri tom pošten. Oni ne varaju jedni druge. Pravila njihove delatnosti su jasna, zato i nema mesta za bilo kakve prevare. Nemaju razloga za to. Zbog toga su i tako radosni.

Posle korisnog rada i druženja sa milim kolegama, kući ih čeka mnogočlana porodica. U zagrljaj im hrle malena dečurlija, prljavih usana i noseva, radoznalim, bezazlenim očima pilje u njih. Po njima klizi topao i mio pogled voljene žene. Možda žive u ćumezu sa šupljim plafonom i zidovima, ukaljanim od crnog gareža, ali su srećni. Život im je ispunjen. Vredan je bar nečega, bar nešto privređuje.

Nestali su iz mog vidokruga, dok su im plave pantalone vijorile na vetru kao zastave.

Treperava noćna svetla su odavno pogašena. O zlokobne i čađave zidove odzvanja gromki zvuk stražarevih koraka. Jedan od njih, tvrdom i krutom palicom tandrče po okrnjenim i zarđalim rešetkama, uz strašan kikot i glas, viče plahovite reči.
Napokon, kada je se sve utišalo (dovikivanje zatvorenika, njihove pretnje, smeh i plač), ostao je samo mrak. U mojoj zagušljivoj ćeliji, čuje se cviljenje miševa, koji gamižu unutar njihove majušne rupe. U tamnom kutu, kapljice padaju sa slavine i tupo udaraju o limeni, šuplji lavor i pri tom prave jednoličan ton.
Na škripajućem krevetu leži moj cimer. Odeven u atlet majicu i zatvorske, plave pantalone. Hrče i prigušeno uzdiše.
Ja sam u ćošku svog kreveta, do hladnog zida, uz metalnu šipku. Rukama sam obgrlio kolena, koja mi dodiruju nedra. Gola stopala su mi hladna, uprkos tome što sam ih prekrio belim, tankim ćebetom.
Ko zna koliko sam puta u noćima poput ove, okružen muklom tišinom i beživotnom prostorijom, gledajući u prozor koji se teško nazirao kroz tamu, razmišljao o sebi i svom zločinu.
Na staklu se kao vreo dah hvatala magla, koja je lebdela i bdila nad suvom i rastresitom zemljom, prekrivajući glomazni, rupičasti mesec, sa kim sam imao običaj da razgovaram ponekad.
Zašto sam ja loš? Zbog čega me ljudi van ovih zidina osuđuju?
Neću se ustručavati ni pred kim, a ni pred sobom. Da, ubio sam ljude! One koji su to zaslužili. Nemojte mi samo govoriti, kako nije na nama da odlučujemo o tome. Bogami jeste! Jer kada ti nešto koči napredak i miran život, sakati zajednicu u kojoj se nalaziš, to odstranjuješ po bilo koju cenu.Samo što se ljudi, za razliku od mene plaše kazne, jedino smo po tome drugačiji. Inače bi i oni učinili isto.
Posle dugog vremena provednog ovde nešto mi je sinulo:
shvatio sam bezvrednost svog života i bezizlaznost ovog položaja. Planirao sam samoubistvo.
Hteo sam da moj život zgasne kao lanjski snegovi. Hteo sam da u rani osvit, kada sunčevi zlatasti snopovi svetlosti seku sobu, mirno nestanem. Ali tada sam shvatio da moj bezvredni život ima još jedan cilj– da ne budem kukavica.
Ne treba da imaš hrabrosti da se ubiješ, već da postojiš.

Šatro dame na autoputu. Još jedna klasa poznatih radnica. U nju spadaju žene svih dobi, a razlog lokacije mesta rada, jeste tajnovitost.
Pokušavaju da prikriju od porodice ono čime se bave i bore se da niko od njih ne sazna ili da ih niko njima poznat, ne vidi. Zato često nose kitnjastu odeći i na lice stavljaju talog šminke.

Stanje u kojem nismo svesni samih sebe. Kao da ne znamo gde se nalazimo. Java i san su nekako pomešani. Zato nikako ne možemo da kontrolišemo naše postupke.
Upravo u ovakvoj situaciji smo najprirodniji, jer izvršavamo namere koje su bile duboko zakopane u podsvesti.
Ovaj status psihe najčešće doživljavamo posle prespavanog pijanstva.

Nakazan. Ružan. Fizički devijantan. Trpi prezir većine i njihove opaske.
Povučen i tih, jer se boji da stupi u kontakt sa ljudima i zato što mogu da ga ispljuju i bace u tešku depresiju. „Kako su ljudi izgubili tolerantnost“.
Zar je bitno kakav je čovek spolja? Važno je kakav je unutra i da li nam prija kao osoba. Zbog uticaja većine oni počinju i samih sebe da se gnušaju. Tako da ujutru, kada obavljamo uobičajenu rutinu, provode više vremena za ogledalom.

Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.

Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.

"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.

Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.

Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.

Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.

I ko zna dokle će on živeti ovim životom?

Izraz koji upućuje na zdravstveni problem. Javlja se u predelu anusa usled: nehigijene, loše tehnike brisanja ili neadekvatnog toalet papira. Najprepoznatljiviji simptom je ojed, koji ograničava i onemugućuje fizičke aktivnosti.

Čovek koji poseduje malu fizičku snagu.
Većinom ima krive noge, mršavo telo, izbezumljen izraz lica....
Večito je predmet ismevanja i preziranja od strane društva.
U ženskoj konverzaciji aludira na muškarca sa malim polnim organom.

Golubovi koji gamižu po uzavrelom pločniku, prhnuvši krilima hrle nebu. Vetar je topao i prži lice. Sunce nemilosrdno greje i nalazi se tik iznad krsta, koji stoji na vrhu crkve. Ogromni, ovalni časovnik otkucao je, pre nekoliko momenata 14 puta. Čitavim gradom razleže se duboko odzvanjanje zvona i nadglašava buku koju prave automobili, motori, ljudi, njihovi koraci.
Kod otvorene kapije, koja vodi u crkveno dvorište, sedi majka sa bebom u naručju. Ispod nje viri papirni karton braon boje. Tupim pogledom posmatra gomilu koja hoda ispred nje. Odavno ne pruža ruku, jer pouzdano zna da joj niko neće ništa dati.
Sva je ulepljena od znoja i kapi se polako slivaju niz njeno zajapureno lice.
Crnomanjasto dete odavno je zaspalo, ošamućeno od vrućine. Ispod majice, sićušne i uprljane proviruju njene punašne ručice.Majka je ljulja da bi imala miran san. Pitam se:" Šta ih to tera da na ovaj način pate?"
Ljudi iz gungule ih prezrivo gledaju. Znaju oni šta su cigani koji prose ispred crkve. Prevaranti i štetočine, smrdljivi gadovi i patetični skotovi koji koriste ime Božje zarad sitniša koji zvecka u njihovim džepovima. Da to su otrovi našeg društva.
Ali, oni ne shvataju zašto ona ima modricu na obrazu. Ne shvataju da je muž tuče, ako ne donese određenu svotu. Dobro je, danas nije kod kuće. Inače bi je umlatio, jer nije ništa dobila. Pobegla bi, ne mareći ni za šta, ali žao joj je deteta. Ne želi da ga stavlja na muke, kakve ona podnosi.
Ali, ne mogu oni tek tako da nekome daju pare. 'Ej i oni su se mučili da zarade. I oni sebe nazivaju hrišćanima. Pa, gde vam je sada to uverenje, kada treba da pomognete nemoćnima?
Gleda njihova hladna lica. Oni su odavno izgubili samilost i milosrđe, jer su zaboravili šta znači "pomoć" zbog pukog bitisanja i tvrdičluka .Zadovoljno se šepure gradom, jer kinta u kožnom novčaniku peva. To mu je nagrada što ga šef kreše na poslu u svakom smislu ili je bar spreman na to. Da li će izvući koju novčanicu i dati je?
Do nje, naslonjen na kameni stub sedi usnuli deda. Crne, dugačke brade i sa krpenim kačketom na glavi. Tu je, jer njegovu socijalnu pomoć razdele unuci, a njega ostave da skapava. Već drugi dan nije ništa jeo. Ovi prokletnici neće ništa da udele.
Majka bledim dlanom briše čelo i uzdiše. U nozdrvama oseća miris ruža, koje se nalaze blizu nje, na tezgi. Prodavac, pogrbljena baba dolazi do nje i u kutiju od sira spušta papirne novčanice. Njen celi dobitak od prodaje. Ljubi je u obraz i nežno miluje bebinu mokru kosu.

Pod lipom, u njenom prijatnom hladu obitava nekolicina ljudi. Blagi vetar im miluje lice i bora odeću. Udišu miris dozrelih jabuka, koje se nalaze nedaleko od njih. Ćuteći naginju flašu i samo ponekad pogledi im se sretnu. Jedini put kada govore jeste kada prođe lepa devojka ili žena. Tada se učtivo jave ili zvižde i uvek govore kako bi imali snošaj sa njom. Posle toga usledi grohot smeh, pa mukla tišina.

Prosedi starac dugim i koštunjavim prstima trlja bujnu bradu i gleda negde u daljinu. Oči su mu crvene i iznurene. Pola boce, već je ispio. On je srećan što je ovde u tišini i što uživa u omiljenom piću. Penzija mu je mala, tako da nema para za kafanu, a i mrzi je. Buka, gužva, gungula, ne može da cuga normalno i sa zadovoljstvom. Kući ne želi da ide. Stara straćara uvek ga podseti na loše uspomene. Kad već nema para za ništa bolje i pivo dođe dobro. Naslonjen na zid prodavnice, razmišlja kako bi opet voleo da bude mlad. Čio i vedar, ali avaj!Vreme ne može da se vrati. Šta je bilo lepo, bilo je.

Pored njega, na drvenoj klupi sedi čovek od četrdesetak godina. Vuče dim cigarete i polako pijucka, sedeći prekrštenih nogu. Celo glatko i lepo lice mu obuzima veseo izraz. On uvek tako izgleda. Ali, unutar ga seta kida. Plata na poslu kasni. Ima troje dece i mahnitu ženu. Do guše je u dugovima. Treba klincima da kupi stvari za školu, pribor, knjige, a od čega? Kiriju nije platio već tri meseca. A, debeli i preki gazda je na izmaku živaca. Boji se da će ovog puta doći do kavge. Zna šta će mu i žena reći. Da je bezvredno đubre i šljam, da je nesposoban ni za šta, pa čak ni da je zadovolji u krevetu. Ne voli je. Sa njom je u bračnoj zajednici iz čistog kiča. Da bi rekli da je svoj čovek i da ima porodicu. " Jebeš sve to",misli on u sebi. " Bolje da za mene misle kako sam niko i ništa, nego da trpim sva ova sranja". Stidljivo gasi duvan i opušak baca u flašu. Stavlja je na beton i tiho, sa rukama u džepovima odlazi. Već je polupijan. " Dobro je, makar neću biti svestan kada me budu ponižavali", reče on u hodu i ode.

Iz prodavnice izlazi natmuren čovek. Niskog rasta i podebeo. Teškim pokretom seda na klupu. Mirno se javlja poznanicima. Nema posao. Majka rinta za njega. Stalno mu prekoreva zbog toga. Ne može više da je sluša. Ako bude nastavila, zadaviće je. Mori ga i to što je premašio tridesetu, a nije oženjen. Svi ga posmatraju kao bednika i besposličara. Besno otvara ambalažu i žurno pije uz teške uzdahe i oborene glave.

Preko puta njega, na suvoj zemlji sedi ciga. Go do pojasa i bos. Na glavi nosi slameni šešir, ispod koga izbija crna i retka kosa. Sa veselim osmejkom drži staklenu flašu u prljavoj ruci. Skoro je se vratio sa "službenog puta". Trampa je prošla dobro. Pošto je sve častio malim sitnicama, odlučio je da nagradi sebe. Radosnim, crnim očima gleda u nebo i misli kako je život lep.

Danas, kada po vrućem letnjem danu odemo sa ortacima na kupanje i kada se radujemo slobodnom pokazivanju tela, doživimo peh. Na njihovom licu vidimo izraz snebivanja, gnušanja, podsmeha i sve to naravno vodi ismevanju. Rugaju se našem obraslom telu i vređaju nas. To većinom rade momci koji smatraju sebe fenserima i stalno su u trendu. Oni su ponosni na svoju ćosavost, jer je danas to u modi i navodno devojke to vole. Oni nemaju svoje stavove, već gledaju da se uklope u nečiji kalup, da budu deo neke celine i samim tim prihvataju njihove principe, a oni svoje nemaju. Nikada ih nisu ni imali. Nikada se nisu pitali šta oni sami žele, oni to zanemaruju. Jer se to ne bi uklopilo u njihovu pomodarsku filizofiju života. Dendizam za njih je najveći prioritet. Bitnije je biti u toku sa vremenom i delovati masi mediokritetski, nego misliti svojom glavom i presuditi da li je to dobro ili ne. Čak i ako hoće da obrije svaku dlaku svoga tela zbog seksa sa devojkom, zar ne želi da bude s njim takav kakav je, da ga zbog toga i prihvati. A, ne da krije činjenicu kako izgleda zaista. Ljudi uvek hoće da se ulepšaju modifikujući sitnice na sebi, ali kada je neko ružan on je ružan i to ne može promeniti. Možda da se ne sređuje bio bi i lepši, takav kakav je. Zar zbog takvih ljudi treba da se stidimo naše maljavosti? Smatram da ona služi radi estetske vrednosti našeg tela. Toga se ne treba sramiti. To je naše svojstvo i deo nas. A, kada bi se brijali, to bi značilo da se samih sebe stidimo. Da se odričemo našeg bića. Lažemo ga o našem izgledu. Kako ćemo biti iskreni prema drugima, ako sami sebe lažemo? Sazdani smo na određeni način, taj izgled prihvatamo bez imalo srama i branimo ga u svakoj prilici. Jer to smo mi, a samih sebe ne treba da se užasavamo.