Vozač autobusa
Sedi u neudobnom sedištu skoro čitav dan. Jedini put kada protegne noge jeste kada čisti bus, ima pauzu za obrok i kada pali kući. Stalno se vrpolji, sa bedra na bedro i namrgođenim pogledom gleda cestu ispred sebe. Znojavim dlanovima dodiruje kruti volan. Udiše vazduh u kom se prepliće benzin i gasovi, mirisi raznih ljudi i svež vetar koji na mah ispuni njegovo radno mesto. Otežano diše kroz široki nos i neprestano, sa prezirom posmatra svoj glomazni stomak.
Zašto ima ovoliko ljudi? Zašto se toliko deru? Zašto je ovolika gužva? Zar ne može bar jedan dan, da bude kako treba? Ovo su česta pitanja koja postavlja sebi.
"Sedim u ovoj kabini 16 sati dnevno, a jedva imam para za decu, ženu i sebe. Da mi nije njih, jedinih osoba koje volim, poludeo bih"– njegov učestali monolog.
Ovaj posao je fizički i psihički težak,a takođe je i vitalan za društvo, ne razumem zašto ga niko ne poštuje? Kada me ljudi pitaju čime se bavim i kada saznaju odgovor podsmevaju mi se i misle da sam tupadžija ili prostak. Zašto su oni pametniji od mene? Zato što su se sticajem okolnosti( putem veza, šlihtanja ili nelegalnog sredstva) stigli do višeg staleža? Ja bar znam gde pripadam i ne zavaravam sebe zabludom da sam za nešto bolje.Briše natopljenim peškirom, koji se nalazi oko njegovog vrata, znojavo i naborano čelo i kao da time tera ove zle misli.
Na semaforu, kada čeka zeleno svetlo, nasloni se maljavim podlakticama na volan, zavuče ruku u vlažnu kosu i žmureći uzdiše. Kada je pauza, da drugom kolegi da preuzme, a on se na glavnoj stanici šeta, puši pljuge i posle toga jede. Pa se opet vrati na posao. I tako iz dana u dan, u nedogled,do smrti.
Vraća se kući istim putem. Kada god prelazi preko pešačkog u glavi mu se kao blesak munje javi ideja: “Što me ne udari neki auto, pa da crknem”. Ali ta misao, brzo tinja i nestaje kao iskra.
I ko zna dokle će on živeti ovim životom?
