Kupila je šareni časopis sa debelim koricama i masnim papirom i na njega potrošila poslednjih dvesta dinara koje joj je majka dala za sendvič i sok na pauzi između predavanja. Čarobni svet prepun blagodeti slobodnog života se otvorio pred njom. Sa druge strane, najgore noćne more greha koji se naziva brak. Vagina se usled prirodnog porođaja nepovratno rastegne i zna se da gde detetu glava prođe tu kurcu sreće nema. Carski rez ostavlja ožiljak koji jednoga dana neće moći da pokrije bikinijem za koji će joj mama ispisati čekove. Sise se od dojenja otrombolje i izgledaju poput pečenih paprika, samo nemaju miris belog luka. Agonija, tuga, čemer i jad! Postoji li veće zlo koje može da snađe tako savršenu žensku jedinku, bez čije tesne pizde svet ne bi opstao ni dana.

Odlučila je, neće se šaliti da u svoj život uvede takvo neopisivo zlo. Možda će morati i mužu ručak da skuva i uštirka kragnu na košulji. Složila se sa drugaricama da im takve stege u životu ne trebaju! Živeće život punim plućima!

Koju godinu kasnije, na godišnjici mature, osećaće se tako uzvišeno jer može da ostane do jutra ne misleći da li je kod kuće čeka dete i napokon će moći da ostvari svoju dugogodišnju želju i iza restorana popuši Marku iz IV-3. Jedine neudate su ona i Sanja. Doduše, Sanja drži jednu od najboljih advokatskih kancelarija u gradu i osmelila se da za koji mesec na svet donese dete, do sada nepoznatog oca. Naša urbana riba, inače prodavačica u obližnjem butiku, ne može da razume takav postupak, jer nema ničeg lepšeg nego deliti dom sa babom, ocem i mamom koja i dalje mezimici pere gaće i kuva jutarnju kafu za rasterivanje mamurluka.

Pored svih čari ovakvog života, tu su i one dve večeri u mesecu kada legne plata, gde se izlazi sa par drugarica čiji zbir godina već premašuje stopedeset. Kakve nezaboravne večeri uz koktele i komplet novih kurčeva koji će se ujutru vratiti svojim ženama. A ona, ona će se vratiti svom fabuloznom životu, ormanima punim krpica, koje polako počinju da odaju godinama pregaženo telo. Grudi, bez obzira što nije dojila, ipak počinju da liče na pečene paprike.

Više nema keve da kuva jutarnju kafu. Čak i kombinacije koje su bile stalne našle su još pre mnogo godina mlađe žensko meso i rekle "Da". U butiku je dobila otkaz jer je gazdarica saznala zašto joj se njen muž uvek onako zagonetno smeškao. Drugarice su ugrabile poslednji voz. Od života punim plućima, ostala je samo etiketa da daje posle tri pića. Udomila je jednu mačku, od nje se ne dobijaju strije, a i vagina ostane čvrsta. Iz ove perspektive, kuvanje gulaša i peglanje veša možda i nije tako loša ideja. Umesto da sprema ćerku za veliku maturu, sredila je mačku za izložbu.

А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Najčešći flešbek na detinjstvo. Ubedljivo najviše boli od svih batina koje ćeš dobiti u životu. Ako ih ikada i dobiješ. Ne bole samo obrazi, već i klinački ponos, duša. Jer, znaš da si pogrešio, bio kriv ili nevin, ćaletova teška ruka ti ne gine. Trenutak pred udarac, dilemu da li će najzad popustiti i oprostiti, prekida snažan potisak vazduha velikog dlana prema tvom majušnom licu. Ruka samog Boga. Nastaje jaz. Najkraći jaz ikada. U deliću sekunde kroz glavu ti prolaze najkontradiktornije misli ikada: Zašto sam promašio zicer na fizičkom; Da li sam ugasio svetlo u kupatilu; Da li da kažem za četvorku iz matematike; Da li je Maja iz VI 2 provalila da mi se sviđa; DA LI ĆE DA BOLI?
Hoće, boleće. Boleće kao sam đavo. I ti to znaš najbolje od svih. Boleće prvo obraz, pa jagodice, usne. Uho. I ono boli. Oči se naglo magle... Gotovo su krvave... Bol te polako preuzima...A ti ćutiš. Nemaš snage ni srca da izustiš bilo šta...Pokušavaš da zadržiš suze za sebe, jer si dečak, muškarac, budući vojnik...Ali ne ide...
Osramoćen si. Ponižen. I to pred nekim strancem. I mlađim bratom...Gledaš kevu u predelu brade...Ne možeš u oči nikako...Ćale te je jednostavno u trenutku - Uništio...

Ali hvala Mu, zbog njega si ispao ČOVEK.