Оно што билдери прогутају пре него што оду у теретану.

Situacija u zemlji Srbiji, u kojoj vaterpolisti redovno osvajaju zlatne medalje, kosarkasi sa najmladjim timom h(k)araju Evropom i svetom, odbojkasi su uvek tu u vrhu, a kod nas je najpopularniji i u medijima nazastupljeniji sport i dalje fudbal.

Zabava za ometene u razvoju.

Pesma prosečnog stanovnika ove zemlje

Univerzalno ime za lika koji ima dobru ribu.

Ono što deda počne da priča od proslave tvog drugog rođendana.

Ovo često pitam kad komšinice počnu da smaraju sa konstatacijom kako su mi lepa deca.

Trg Dimitrija Tucovića, tačnije ono ostrvo sa njegovim spomenikom.
Onaj radnik što ga sređuje, uređuje, sadi cveće, zaliva, čupa korov, briše s vremena na vreme onaj kip, to ste vi.
Oko vašeg života prolazi gomila ljudi, neki vam mahnu, neki zatrube, neki vas i ne vide, trče za svojim mislima i svojim životima i bez obzira što ste tu ne primećuju vas.
Par ljudi vam pomaže, pojedini zato što moraju, osećaju neku obavezu a retki zato što vole i cene to što radite. I vole i vas.
Nekad naiđe i period kad nemate baš ništa da radite, onda čekate Novu Godinu da ukrasite malo svoje ostrvo, da okačite neki lampion, neku sjajnu zvezdu ne bi li to drugima izgledalo lepo i sjajno.
Desi se da u sred nekog posla ili iz čista mira, hoćete da izađete sa tog ostrva, a gomila oko vas vam ne da. Trube svojim sirenama, hoće da vas pregaze, kao da namerno dodaju gas kad vas ugledaju dok očajnički pokušavate da pobegnete odatle.
Posle nekoliko pokušaja pomirite se s tim da je to vaš život i nastavite da gajite cveće ili čupate korov.
I potajno čekate neku drugu priliku da odete odatle. Ili bar Novu Godinu da nešto zasvetli u vašem životu.

Kad skapiraš da nikad više nećeš biti u situaciji da čuješ ili izgovoriš rečenice tipa
"E, za kolko zvoni?", "Ide profesor gasite cigare!", "Za veliki odmor idemo na pivo kod Mite, ponesi ranac.."

Pekara u koju kad uđete osećate se kao pecivo. Doduše novčanik ispašta.