Trenutak kada treba da platite za neku uslugu koja vam je donela zadovoljstvo: račun u kafani, društvo izvesne dame ili pak da se "finansijski zahvalite" ortaku koji je organizovao roštiljanje u prirodi i date svoj deo za meso, vops, rizlu...
Sveštenik: E pa, komšija, ja bih sad krenuo. Još jednom, moje saučešće zbog smrti Vaše tašte.
Petrović: Hvala Vam, oče proto. A sad, tužni deo ove priče: koliko Vam dugujem za opelo?
Izreka koju je većina nas prvi put čula od Duška Dugouška. Pokušaj da se konformizam prikaže u pozitivnom svetlu tipa: sedi tu gde jesi, ne talasaj, igraj kako muzika svira i iskoristi što više možeš. A ko će bolje taj koncept da približi deci od njihovog idola...
E pa, ne'š, kolega! Ne dam! Ako ne mogu da pobedim represivni sistem barem ću im zagorčati život! Neću da im plaćam pretplatu, neću da im se sklanjam sa puta kada me pretiču njihove A6-ice sa uključenim rotacijama, na popisu ću se izjašnjavati kao dvimmerlaik i još ću da gledam da li je popisivač spelovao kako treba!
Lokalni put, prošla ponoć, pandur zaustavlja automobil. Auto se zaustavlja 15 metara pre pandura i gasi se, neko komešanje unutra. Pandur prilazi, baterijskom osvetljava auto u kome su tri momka, malo cirke, sva trojica na zadnjem sedištu.
Pandur: Ko je vozio?
Momak: Dobro veče i Vama, izvolite?
Pandur: Saobraćajnu i vozačku!
Momak: Izvolite saobraćajnu, a vozačke imamo sva trojica, čija vam treba?
Pandur: Onoga koji je vozio!
Momak: Ja nisam, vidite da sedim pozadi. Pitajte drugare, "možda" Vam oni kažu drugačije.
Pandur (kapira da je matiran): Dobro, 'ajde, dajte 1000 dinara za pojas pa da vas pustim.
Momak: Radije ne bih: mislim da ću pozvati drugara da me odšlepa i da te pare dam njemu. Zdravo.
Prelomni trenutak kada prosečan Srbin pomisli da neki posao uradi na nekonvencionalan način, ili da neki predmet upotrebi na način ili u svrhu koju proizvođač nije predvideo.
Improvizovani poligon za streličarstvo...
Zoki: Bole, znaš šta mi pade na pamet? Šta misliš, kako bi bilo da odapnemo jednu strelu pravo u vis i da merimo vreme leta? I onda, v=g•t, možemo da izračunamo početnu brzinu strele.
Bole: 'ajde, i mene zanima. Sačekaj da startujem štopericu... OK, spreman, gađaj.
.
.
Zoki: Jebote!
Bole: Ćuti kad ne izgibosmo!
Zoki: Čoveče, 'ladno sam izgubio strelu iz vida; kad se pojavila mislio sam da ide pravo na mene.
Bole: Ja isto, a bio sam 10 metara od tebe. Gledaj kako se tresem! Je l' ostalo šta od onog štoka da se smirim malo?
Zoki: Nema, stukli smo sve. Jedino ako 'oćeš antifriza?
Bole: Daj, ne zajebavaj, nego pakuj opremu i vozi u prvu kafanu.
.
.
kafana
Zoki: E, da smo mi živi i zdravi; imaćemo šta da pričamo unucima.
Bole: Da smo živi i zdravi. Jebote, ja tek sad kontam koliku smo glupost napravili. A da, usput sam izračunao: početna brzina strele je oko 172 km/h, a maksimalna visina leta je 117 metara.
Zoki: Daj, ne pominji mi više.
.
.
Pola sata kasnije...
Zoki: 117 kažeš? Moći će to i bolje.
Odvojiti žito od kukolja, kvalitet od škarta, ono što može da se iskoristi od onoga što je za bacanje.
Mare: Alo, Kizo, šta radiš? Slušaj, organizuj se sa Mitom i Džonijem pa dođite kod mene na slavu.
Kizo: Važi, zvaću ih. A je l' treba šta da donesemo?
Mare: Daj, čoveče, šta ćete nositi, treći dan je slave. Bićemo samo mi, pa sam mislio da pretriorišemo ono predjelo i pečenje što je preteklo.
Kizo: Dolazimo sad odma' sad!
Neupokojeno biće koje, za razliku od normalnih vampira-krvopija, ni Sunčeva svetlost ne može da ubije.
Blejd, Selena iz Podzemnog sveta, Krkobabić iz Vlade Srbije.
Jedna od pratećih pojava tranzicije koja se polako uvukla u sve sfere društva je i oslovljavanje sa "gospodine", bez obzira koliko to bilo neprimereno ili suvišno.
Da bi bio gospodin prvo moraš da budeš Čovek: hiljadu puta mi je draže da mi Čovek kaže "druže", nego fukara "gospodine".
Komunalni policajac: Gospodine, hoćete li da izađete iz autobusa?!
(levicom u pleksus, tri puta)
__________________________________________________________________________
Fulžensio Batista, predsednik Kube, 1957-me u pismu Titu:
E su excelencia, el senor Josip Broz...
Fidel Kastro, predsednik Kube, 1962-ge u pismu Titu:
Tu mi companero...
Po logici lokalnih propaliteta, jedina društvena okupljanja gde se može jesti taze pečenje su sahrane. Za sve ostalo (svadbe, ispraćaji, pomeni...) pokolj prasića se može planirati danima unapred; ovde se zna da je pečenje spremljeno u toku noći ili jutra.
A: 'si čuo da je nastrad'o čiča Milisav?
B: Nisam, šta mu je bilo?
A: Jebiga, petlj'o nešto oko struje, bzcnula ga tačno.
B: Nek mu je laka zemlja. 'oćemo li da ga ispratimo?
A: 'ajmo: groblje blizu, pečenje tazo, šta nas košta.
Atmosferska voda u čvrstom agregatnom stanju. Strah i trepet poljoprivrednika i vlasnika automobila koji nemaju garažu.
Sa druge strane, sintetički indukovana gradljika je rado viđena u čaši žestine, kole, somerzbija...
Tip: Dečko, donesi nam dva pelinkovca i stavi po koju gradljiku.
Ono što pozornik Krebtri stvarno kaže svaki put kada uđe u Reneov kafe, a što je kod nas prevedeno sa "dobar jutar".
Legenda kaže da je prvobitna verzija cenzurisana kao lascivna (šta li bi ti cenzori danas rekli kad bi pogledali bar jednu epizodu Saut Parka).
Krebtri: Dobro 'utro!
Rene: O nou, its det ingliš idiot agen.