Dragi nastavniče likovnog vaspitanja, imam jednu lošu vijest za tebe, a samim tim vjerovatno i za sebe: ja vašoj sekciji, iskreno, ne želim da prisustvujem... jeer... jer pokušavam da pobjegnem od svega što ima veze sa likovnom sekcijom i slikarstvom uopšteno, a evo ti i razlog za to:
dok sam bio jako mali, u zgradi do moje živio je jedan nastavnik likovnog vaspitanja, Đurađ. Đurađ je volio da se zakači nogama za granu drveta, baš kao šišmiš, i da nas posmatra iz te pozicije. Tako je bilo ispočetka, dok nam naši roditelji nisu zabranili boravak u parku kad vidimo da Đurađ visi sa hrasta.

U našem društvu bio je i jedan Srđan, dvije godine stariji od nas, koji je jednog dana od Đurađa dobio zadatak u školi da nacrta rad po slobodnom izboru. Srđan je bio domišljat i nacrtao je bezglavog viteza iz čijeg vrata je prštala krv, i taj vitez je jahao konja koji je imao onaj osmijeh pun slobode, osmijeh pun sreće jer je napokon slobodan, napokon je njegov vlasnik mrtav, i sada može da spava kad god poželi, može da trči kad mu se trči, ma može sve.
Srđan je predao taj rad, i Đurađ mu je zaključio keca.

Bio je Oktobar. Srđanova želja da postane slikar ugašena je šamarom njegove majke, koji je odjeknuo kroz čitavu našu ulicu. Evo, danas ga vidim, vuče neki kofer, kaže da ga je majka poslala kod tetke u Doboj, valjda počinje da radi u rudniku uglja, eto, zbog toga ja ne mogu to slikarstvo, dragi moj nastavniče. Jelena, Srđanova drugarica iz razreda, dobila je tada peticu za neki glupi cvijet i ovcu i ogradu, a Srđan... oprostite, ne mogu... stvarno ne mogu.

Он је највећи цар међу свим хемијским елементима, или не, грешка, испочетка ћу, пошто ту ипак нема највећег цара јер сви ти елементи који чине таблицу Периодног система елемената успјевају да изграде неке цјелине те нам пружају све ово што можемо да видимо и не да су нам битни него оно, ево на примјер без кисеоника ми, људи, не бисмо могли да дишемо, а преко дисања долазимо до ваздуха који је примарна потреба наша а врло је битно да се човјек научи да правилно дише, ево ја први пут у животу планирам да бацим дуван пошто сам синоћ тек из једно петог-шестог пута успио да дубоко удахнем, а дисање је, као што већ знамо, врло битно, углавном, шта сад овде да ставим, а да!, дисање је битно ако:
- желимо да створимо лагодну атмосферу класичног јесењег понедељка, за то нам требају ватра, камин и фотеља, а ватру најбоље одржава угаљ, који је грађен на бази угљеника; за камин и фотељу ћемо лако, јер ако имамо угља, имамо и угљеника, а угљеника нема само у правим пустошима, пустињама, односно на мјестима без трунке вегетације, а без вегетације нема правилног дисања, без (правилног) дисања нема живота итд.
- или ако желимо да усрећимо своју драгу, можемо да јој купимо угаљ па да она њиме шара зидове, или да ми из првог лица шарнемо коју велемајторску црту. Чак можемо да јој купимо и дијамант, неки омањи, који је такође изграђен од угљеника, односно хемијског елемента којег некад називамо Це.

То би било све за овај час, надам се да сте данас научили нешто ново. Следећи час намјењен је за једну нову материју, а до тад - дишите дубоко, идите путевима угљеника и љубите што чешће можете! Ћао!

Ozidani vrtovi. Štakori pod sačem. Lavirint od šaša, ruskusa i zlobe! Zauzvrat je, reče, sloboda i vazduh.
Moraću odavde.
Halabuka satra.

Вјеровали или не, истина је да изреке настају спонтано. Нигдје није забиљежено да су некада премудри, а данас цитирани оснивачи изрека сједили са пером у руци, гужвали папире и бацали их у канту док не потрефе онај прави, који потом крију у фиоку, не, оне су најчешће изговорене па тек онда разматране. Изговаране су пијано, гласно и дочекивао их је громогласан смијех. Као и све те њих, па тако и ову, прати једна посебна и занимљива прича.

Otkad se pojavio u obliku u kojem je i danas - a to je bilo prije tridesetak godina, pa sve do sada, internet je izrastao u jedno nepregledno, sveobuhvatno okupljalište. Postao je dostupan svima, mreža raste iz časa u čas, rastu i apetiti al ponuda vodi. Svako ko se pridruži mreži srasta sa njom, daje joj je neku svojinu, ili briše prašinu sa nekog značajnog djela, prepisuje ga i dijeli sa narodom. I opet, koliko god taj svijet kolosalno izgledao, prelazi se u nekoliko klikova. Tako danas na Youtube-u postoje tutori koji nas uče izbacivanju krugova od dima - kroz nos, Google-ov pretraživač iz arhiva, na crvenom jastučiću, iznosi svežanj u kojem se nalazi objašnjenje kako da izazoveš pijetlove na borbu do krvi, klik, ''Vrela Una, 23 godine, diplomirani stomatolog, živi 4 km od tebe, željna'', klik, ''Prodajem kartice za telefonske govornice'', i tako dalje, i dalje, dalje nego što možeš da zamisliš. A zamisli na kojoj se tek kurčevoj dubini nalazi ono čega nema ni na internetu.

Ако би знање окарактерисали као кључ успјеха, а срећу као кључаоницу на улазним вратима у свијет славе, звучно име могло би да се представи као галантан, господски корак преко тог замишљеног прага. То је оно име које се не крије под бомбастичним псеудонимима, јер ниједан псеудоним не може да надмаши чаробни спој боја тог имена. Таква имена су, рецимо, Мајкл Џордан, или Ерик Клептон, или, ево, Петар Краљ, па и Лео Леринц. Да су се родитељи Леа Леринца којим случајем зезнули давши свом анђелчићу из инкубатора неко име типа Родољуб, овај би се стидио свога имена, макар то порицао и клео се у мајку, али сви ми добро знамо да би се стидио, па би му због тога самопоуздање било у курцу и његово упознавање са дјевојкама било би закрчено остругама, његова љевица би такође имала сасвим јадан живот, тумарала би ћорсокацима тмурна и безлична и живот би му се свео на конобарисање иза шанка.

Raslojavanje društva ratom zahvaćenim zemljama Balkana u poznim devedesetim godinama nije bilo primjetno kao u ranijim dekadama, najvjerovatnije iz razloga što su se i oni koji su uspjeli pare od humanitarne pomoći zašiti u dušeke dočepali i saosjećanja sa sirotom okolinom, ili su, sa druge strane, taktički (p)ostajali pritajeni i sakriveni u jazbine dok se buka ne stiša. Upravo zbog te nezavidne materijalne situacije su se u razredima osnovnih škola na preostale prste preostalih ruku mogli izbrojati oni koji se bolje nose, i upravo zbog toga su se pojavile kako fuš tako i alternativne robne marke, na čijem prijestolu su ponosito šamponom od kopriva oprana muda češale jebene Wink patike, koje su palile mesarske čvoke raslojavanju i tjerale ga da radi sklekove pred pekarom u kojoj se uz kupljeni sendvič dobijala i poruka roditeljima u kojoj se zahtjeva izmirenje dugovanja u roku po volji, sa naglaskom na izmirenje.

Wink patike nisu pitale za stalež roditelja, za ukuse, nisu pitale ni za rodbinu u Njemačkoj, ni za boju kose, ni za rezultate sinoćnjih mečeva a kamoli za sportske afinitete, jer patike ne pričaju. Da. Patike ne pričaju. Nisu bile nametljive, bile su prilagođene svima i svi su imali priliku da ih deru na igralištu osnovne i upare sa košom i Jelenom na banketu.

Dolazile su u najobičnijoj crnoj boji, ali sa samo takvim detaljima na sebi: imale su pertle, i to na obje patike, šivane su ručno na praktičnoj nastavi srednjoškolskog centra klinike za oboljele od Parkinsona - smjer Šnnnnajderrice, imale su i dodatnu boju, bijelu, kojom je na jeziku bilo ispisano sveto i svevišnje WINK, boldovano i u italiku. Oni bogatiji mogli su za dodatne dvije ili tri marke priuštiti sebi WINK patiku sa plavom ili zelenkastom bojom tamo negdje pri đonu, što im je davalo prevlast pri izboru za poziciju napadača kad se zakuva fuce.

Reklama za Wink, pitate se? Odgovor prati morfologiju samog proizvoda, jebenog svemogućeg WINK-a. Bilo je tada i Najka, i Adidasa, i svakojakih sranja za pogane bogataše koji su imali svoje kasete za Segu. Najk i Adidas su snimali reklame za svoje proizvode, reklame u koje su ulagane basnoslovne svote love, sa sve pratećim svjetlosnim efektima i dvobojima tadašnjih mađioničara sa fudbalskom loptom u kojekakvim platinastim kavezima.

Reklama za Wink je siromašna reklama, koja nikada nije snimljena, niti ima potrebu da bude. Winku nije bila potrebna reklama, jer je bio nošeniji od Najka. Wink je Najku skinuo oba krila, nadletao ga je dok mu se nije pripišalo i istresao je sav svoj urin na ćelavu glavudžu niskog i debelog uhljupa.

Tihe priče na uvce, sa donjom usnom zakrenutom na stranu. Zbivaju se u ćoškovima kafana ili klupama u parkiću; tamo gdje su oči uvijek budne, osmatranja radi. Za razliku od dosta poznatijih priča na uvce koje su seksualnog karaktera, ove guše sve seksualne apetite i porive u tebi.

Pojavljuju se i u žutoj štampi iz razloga što su zanimljive za uho i oko. Za nos ipak ne, jer smrde samo tako, uh! Ipak, koliko god atraktivno izgledale, nisu sposobne da te zamisle - da potražiš njihov uzrok i u njima pouku, i iako jednim mahom probude grad, one iz nekog straha ili bojazni da će se otkriti istina o njima - a to je da su one, eto, bezvrijedna laž - zadižu svoje suknje i šprintaju u jazbine u kojima ih čeka zategnuta posteljina za još jedan nemirni zimski san.

Staro dobro pitanje koje je ordiniralo nekadašnjim sjatištem, kućom i utočištem zagorjelih, željnih podjebavanja i izgubljenih u vodama dial-up interneta. Taj dom za nezbrinutu djecu se zove pričaonica Krstarice, koja postoji i danas.

Pitanje je služilo da odgonetne sumnje u to da li je tvoja potencijalna meta onog pola za koji si ti zainteresovan; zainteresovan da mu/joj usadiš povjerenje, dobiješ mejl, ostaneš u kontaktu i potom se nekada nađete (Ako si zainteresovan za to, znači da si došao na internet da bi jebo, a toga, burazeru, nema. Ako se kojim slučajem nađeš sa tom djevojkom, tek tada ćeš shvatiti zašto ti je slala samo fotke od pasa na gore, jer sjedi u kolicima i deblja je jedno 700 puta nego na fotkama zahvaljujući gornjem rakursu koji umanjuje vizuelnu kilažu predmeta fotografisanja.); ili da jednostavno, iz čiste dosade, dođeš na čet sa namjerom da bi nekoga podjebavao i čitao njegove poruke u kojima te moli da mu pišeš jer on drka i jaaao, piši mi, pališ me do bola, da li tebe pale moje crvene bokserice sa likom bika na prednjoj strani kojem se puši iz ušiju?, svršiću, samo mi piši, pričaj mi, mnogo me pale tvoja slova, Jeco90.

Деси се, ето, не баш често, да имаш фору која би могла да те прослави; да цијели свијет, тек тако - одједном, постане само твој, бар на трен, и да гледаш и слушаш све те силне смијехове који су твојих уста и твог генијалног ума дјело.

Деси се, ето, не баш често, да та твоја фора, усљед буке или посвећености пажње нечему другом једноставно бива неизречена. Она тада остаје у теби, и преружно упарена са тужном тишином чека неки бољи тренутак.

Biti ubiven na foru.

Савршен, а притом и једини начин да избјегнете унутрашњу кавгу код другара који је само један од клонова Николас Кејџа. Дилема око твог познанства са клоном Кејџовим не постоји. Знаш једног, ако ништа онда макар из виђења.
Николас Кејџ је познат по закупу права на глумљење у филмовима чија се радња збива у глави наизглед обичног човјека. Легенда каже да се у тој глави не воде ратови са самим собом, него са аутодеструктивним силама око самог себе којима није страно да ударе и на тебе, мене, њу, њега или, ако се задеси у близини, на Свен Ханавалда.

''Силе
На
Силуете
Силне
Слине,
Сине.'' - Кејџ, заувијек вољеном сину.

Углавном. Кејџов мозак, као што можете да закључите, представља један спој неспојивог, и неспој спојивог; ту можете срести, ево сада, баш сада, лијепу Алму коју је страх да буде једини сувозач па сашије себи троглаву брезу, назове је Јарагамаљуздра и чешка је по леђима, јер ова тако воли. А када бреза воли, предузимљиву Алму обузме спокој и тек тада њен пут може да крене. Тај спокој траје до прве кривине, и онда опет исто, исто а различито, и борба, бори се, то ниси ти, ти познајеш себе, оног нормалног, јединог себе, којег признајеш, познајеш, али и тражиш.

Кејџ често параноише. Уствари, Кејџ увијек параноише: било да спава, било да баца каменчиће у воду, слуша плоче и тако даље. Све му ствара јауке у глави, он се бори и због тога је Јануаром мршав.

И због свега наведеног, према Кејџу треба бити какав? Па браво! БРА-ВО! Не треба бити! Што му мање ствари одаш, што му мање кажеш и покажеш, знај да чиниш малу ствар за човјечанство али велику за Кејџа, јер његове бриге остају ту гдје јесу, не расту, не распламсава се ватра ужаса око малоприје твојих проблема који, ако му их кажеш, постају његови и тада његов дан постаје гола вода.

Usklik lažne podrške. Sačinjen je od namrštenih obrva tokom tvog teatralnog nastupa, žustre nabrijanosti nalik na onu do koje drže treneri dok bodre svoje pulene u ''biti il' ne biti'' tajm autu, i poslednje - godinama građenog galantnog prizvuka sarkazma dok se izgovara. Kao takav, trebao bi da zamisli prijemnika, da se ovaj sabere, da poradi na interesovanjima, da obuzda svoje nagone, ali - staro dobro ali - na njega djeluje kontradiktorno i on nakon toga još osornije hrli ka sebi obećanom cilju, u kom ga čekaju separe, detalj Zmaja od Cirkona na košulji i bembara trojka i na dnu neonka. Pink neonka.

U moru besmislenih zamisli, kojim u svom postojećem obliku plivaju krezave, nakaradne i ružne teorije, tvrdnje i izjave, postoji jedna koja mi svaki put zaškakilja um, kao onako po rebrima, da kroz osmijeh izazvan nečijim debilnim pokušajem da mi podari osmijeh njemu jebem miša koliko je glup; ta tvrdnja, ta glupost koja vodu pije kod onih koji je šire i koji su mnogo amebe.

Vanzemaljci važe za izuzetno napredne pojave. Da nisu napredne pojave, ''van'' iz njihovog naziva postajalo bi višak i oni bi mogli da se pridruže nama u bioskopu na Hobitu dvojci. Ali, dok mi gledamo filmove koje oni žive, vanzemaljci jašu robot zmajeve, svoje vjerne kućne ljubimce koji pričaju devedeset jezika, za doručak rješavaju zadatke sa sto Venea i zarađuju sebi za život od malena.

Postavićemo se sada u ulogu jednog vanzemaljca: zamisli, evo, imaš oči sa kojima ti je ugao vidljivosti 360 stepeni, pa imaš dvije rezervne noge, skidaš Dalijeva djela za pet minuta po komadu dok recituješ Bodlera, seksaš se neprekidno deset minuta, otporan si na metke i noktima sječeš dijamant. Ime... izaberi kako ćeš se zvati. Vanzemaljac si, boli te kurac.

Život ti je galop lipicanera, sve teče i medi i jednoga dana ti odlučiš da počastiš sebe i svoje društvo. Gledaš gdje da ideš - obišao si četiri galaksije, i sve su bile uau. Neko ti je na četvrtoj spomenuo Mliječni put, našu galaksiju, te odlučiš da vidiš šta je za reći. Sjednete u svoje mašinerije, pa putujete, pišate po zvijezdama, mazite Nereide po sisama, Cezara iz sprdnje bockate mačem, ispunjavate život tako lijepim pričama i evo je - Zemlja.

''Gdje da sletimo, je li, prijatelji, gdje ćemo? Pogledajte tamo, tamo je nešto bijelo, veliko i hladno, šta li je? Ajde, idemo tamo! Idemooo! U stani stani, vozaču stani, da li ste ponijeli skafandere? Da, stani. Treba nam nešto toplije i komfornije... hmm... mrš Britanijo... evo ga! Sahara! Ljuuljaaaj!''

Ludovalo se pet dana, načinjena je manja materijalna šteta i tlo mora nečim da se zakrpi, tragovi da se zatrpaju. Ti vanzemaljici, ti magovi svih zanata, krenuvši od robotike pa do tesanja kamena, mogu da naprave ledeni greben koji leti iznad gradova i umornoj i uspavanoj ekipi žicaroša baca hljeb i namirnice i korpe pune zlata, jednom rječju, mogu sve što im se prohtije. I ti vanzemaljici, ti bogataši, dođu kod nas nakon nekoliko dana putovanja, u ovu pripizdinu kojom odvajkada vlada haos, u zabit u kojoj se u vrijeme njihovog navodnog dolaska pronalazio način da se pređe potok, kada se narod trudio da napravi krov koji neće prokišnjavati, oni dođu i sklepaju neke piramide od kamena u pješčanoj pustinji, zviznu zmajevima koji ih kupe u roku od odma i jašući ih, okreću glave na jedan poslednji pogled na svoja epska remek djela, nabace osmijeh na lice i petom puknu prevoz po rebrima ne bi li se sjetio da malo požuri.

Nemam pojma.

Imaš crnce koji sjede na stepenicama ispred zgrade, jeftino obučeni u sto nekih upadljivih boja, valjaju vutru po kraju, kurčinama maze đonove svojih ofucanih patika i generalno se smaraju po čitav dan. Odu na basket, tripuju AND1 zakucavanja sa panja i vrate se kući na zajednički ručak sa stočlanom porodicom uz pozdrave Mariji molitvom prije.

To su cigani crnačkog svijeta, i na njih se fokus stavlja jedino nikada.

Jebena crnčuga je dvojajčani blizanac goreopisane pojave. Snalažljiviji, podnošljiviji i uticajniji brat po boji kože. Ako je prvi PIN kod mobilnog telefona, jebena čamuga je PUK kod. Posteri&Reakcije vs. Definicije. 2/2, kvota 1, 05.

Nikada nije uzimao sebi za shodno da njeguje staru babu koja se odmah zalijepi za tužnu fotelju na pola metra od televizora kada mu dođe u posjetu, da bi dobio koju markicu od nje. Te poslove je prepuštao mlađoj braći i sestrama, koji su jedva čekali da uberu malo siće za sladoled iz kombija koji pjeva. Nije ga zanimala ni škola, iako je redovno jebavao glavnu čirlidersicu u kotlovnici; ni basket mu nije bio nešto zanimljiv - više pažnje je posvećivao golfu. Otkud mu pare za to, to je jedino njemu znano.

Danas, podebeo, pogotovo u obrazima, sjedi za volanom crvenog kabrioleta. Na mjestu suvozača je njegov mršavi drug iz djetinjstva, a na zadnjem sjedištu od bijele kože su dvije bling bling kurvice koje mlataraju rukama i čije se plave kose vijore toplim vazduhom Kalifornije.

Ispunjavaju ga sitnice, što potvrđuje njegovo kupatilo koje zauzima pedeset kvadrata, odnosno tek četrdeseti dio kuće sa garažom tik uz bazen sa dušekom koji se njiše površinom. Njegov batler, bjelokožac, ogromnim škarama šiša živu ogradu, zamišljeno gleda u taj dušek i razmišlja čime će, kada završi svoje poslove, otići do pošte da pošalje nešto novca porodici svog vlasnika.

Najava zajebane akcije praćena dramatičnom intonacijom orgulja.

On je čovjek burma, provodadžija, benigni mladež advokata, i lijeva i desna komora sreće u dvoje, most na Morači. On miri, dijeli ruže ispred diska i moli da bidermajer upadne u ruke vlasnice pičke koju krasi paučina. Kada vadi ključeve iz unutrašnjeg džepa svoje kožne jakete, prva stvar koja ti zapada za oko su privjesci: mašinica za kovanje burmi i gumeno srce sa kratkom i jasnom posvetom: ''Milane, dragane...''. Iako više ne djeluje pri emisiji ''Sve za ljubav'', ostao je vjeran poslu kojim se bavio - kruži Balkanom u svojoj kočiji noću, vječito je ogrnut crnim kaputom i pomaže nesrećno zaljubljenim, starim i trošnim ljudima, daje im savjete i dijeli flajere sa svojim brojem na koji su pozivi, naravno, besplatni.

Na fakultetima imaš te neke profesore koji imaju trip da su vrsni u svom zanatu, i da bi dokazali prije svega studentima da je to njihovo znanje zanimljivo i vrijedno pažnje, odluče da napišu svoje viđenje predmeta kojim se bave. Skokne nindža tako do biblioteke ili do Gugla, spoji desetak dana kvalitetnog rada i preda uzbu sa sadržajem u lokalnu štampariju. Prvi tiraž od recimo tristo komada uvali se rodbini i poznanicima a studentima se, pod prijetnjom da će ostati bez potpisa ako ne kupe knjigu, proda po prihvatljivoj cijeni. Opšti haos zavlada glavom novopečenog pisca, snobizam i pohlepa rezervišu termin u njegovom životu i na pamet mu pada genijalna ideja: dopuniti prvo izdanje. Dopuna izdanja svodi se najčešće na ispravku pravopisnih grešaka, dodavanje novih riječi koje bi privukle pažnju čitaoca, a kao šlag na kraju dolaze nove korice za čiji dizajn se pobrinuo vješti dizajner korica dopunjenih izdanja knjiga.

Posljedica saradnje univerzuma i pozitivne nule. Javlja se kada univerzumu dopizdi da te gleda tako jadnog, pa te obraduje na svoj način. Dovede te samo do toga da ti skrene misli sa jadikovanja. Skromna neka glava. Ima moć, a dosadilo mu da te gleda i sluša smušenog. Što da ne.
Zataškavanje mana podmićivanjem vrlina. Kompenzovanje zla za dobro. Ili dobrog za zlo. Zavisi šta se traži.

''Prija osjećanje nadmoći nakon putovanja. Vratiš se u svoj kraj, pun novih saznanja, nagledao si se čudesa, razbio monotoniju, razbio arkadu, razbio te makro jer si pokušao zakrajcati kurvu... borba između bogova sa Olimpa da ti pomaze muda. Vedar i čio u elementu nepoznate dimenzije traješ nekih par dana. Uveseljavaš okolinu, prijaš svima, možeš šta god poželiš gdje god poželiš. I, tada na scenu stupa depresija. Depresija nakon euforije. Stanje iz kojeg te čupa mirovanje. Poremećeni zakoni fizike. Uspostavljena je ravnoteža, univerzum može da ide u kadu da se igra sa gumenom patkicom.

Mizerija od kurca i ogromna kola. Velika očekivanja a na papiru pekar u svom selu. Ne prestaje sa pričom o jebanju, a poslednji put se poljubio sa tetkom. Na njezinoj sahrani. Najskuplje patike, najslabije krilo rukometnog kluba ikada. Lopta ispada, tona maze. Prva brzina u životu, peta brzina do smrti.'' - лош тенор

Niknejm mini suknje, one koja jedva da je otkrivala koljena što je tada, kada se pojavila, bio pravi šok. Opjevana je u narodnim pjesmama (''Mini, mini, mini suknja lijepo ti stoji, nosi je stalno, zima ljeto vruće hladno, stoji ti maksimalno!'' - Nedeljko Bajić Baja), od žena je načinila hodajuće vijagre, muškarci su slinili žvaćući Minti žvake dok pored njih defiluje roj dobronogih žena, što će nam reći da je ovaj odjevni predmet svojevremeno bio izuzetno popularan. Tako je bilo sve dok nije ispao iz mode. Za kačenje na ofinger, iliti kraj vladavine minjaua krivo je pojavljivanje hipo-mini suknji i prokleti dan kada su ih počeli furati debeli iscelulitirani ženski morževi za kojim se raja okretala isto kao i za damama kojima je minić dobro prijanjao uz noge, ali jedino zbog čišćenja đona špic cipele od prekrivač usaftale čibave čmarine neandertalke.