Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?

Lek za sve strahove i fobije.

Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"

Suptilan način devojke da kaže da se smorila u vezi kao baba u praznom autobusu. Dosta joj je bleje po kraju, sokića sa trafike i bureka sa sirom. Gledala je neki lik-plače-sve-vreme-i-seče-vene-za-droljom film. Hoće i ona to. Da se oseća jedinstveno, da bude debeljuca u Etiopiji, hladno pivo u tvom frižideru. Želi da te od klošara sa klupe pretvori u princa na konju. Ili motoru. Važno da si konj. Poslušan. Hoće da bude kao ona devojka iz raspala-štreberka-koja-postaje-kraljica-jebene-mature filma. Želi da se jebe, a da joj ne uđe. Pokušava od slona da napravi muvu.

Никада нећете бити довољно матора коњина да ваша мајка буде спокојна, без страха од ризика конзумирања сладоледа у новој кошуљи.
Чим ове речи напусте мајчина уста, на вас је бачено проклетство. У наредних 10 секунди закони физике престају да раде, сладолед у кашичици добија неку чудну кинетику, ваше груди постају центар гравитације универзума, а ви, нормално, немате моћ да контролишете те силе, јер су за вас нове. Само можете немо да посматрате како се чоколадна флека разлива по дивном ткању ваше испеглане, уштиркане, беле ланене кошуље. И да осећате немоћ, јер ћете ускоро чути фамозно: "Јесам ти лепо рекла!", а свесни сте да би било узалудно свако убеђивање како се у супротном то не би ни догодило, а искрено, и звучало би крајње идиотски.