Ljudi koji imaju težak život. Imaju tonu iskustva, koje ih je nateralo da budu obazrivi. Žive socijalno i nestabilno, zavise od mnogih faktora. Poseduju izuzetnu količinu upakovanog straha, ponekad sasvim neopravdanog. To su osobe koje će se pre nasmejati nego one koje je život mazio, koje su site, ali taj smeh neće biti od srca. Taj smeh će skrivati sivilo, prekrivati tugu. Neće dati vihoru zla da odvuče i preostalu snagu kojom te osobe raspolažu. A te snage je malo.

Gledaju da nikoga ne uvrede, da se ne mešaju u tuđe živote. I svoj im je veoma komplikovan i nimalo lak. Predstavlja nerešivu enigmu. Ne nameću se, zatvorene su u sebe, izjedaju se iznutra. Ne žele nikome da govore svoju muku. Niko i ne zna šta ih muči. Mada se mogu prepoznati na prvi pogled kao osobe koje imaju određene nedostatke za sreću, niko ih neće gledati sa razumevanjem, neće nuditi pomoć. Sklanjaće se od njih kao od neke bolesti. Želeće da ih što pre prođu, preskoče, da ne stupe u kontakt s njima.

Mnogo brige obuzima takve ljude, ali se ipak oni zadovolje i najmanjim stvarčicama. Nisu halapljive, štaviše, sasvim malo im treba za sreću. Ali to *malo*, nikada ne dobiju. Brižljivo čuvaju ono što imaju, ne želeći da izgube ni delić onoga što poseduju. A poseduju veoma malo. Zbog toga su i obazrivi.

Kupuju crni hleb, gledaju po radnjama gde je šećer najjeftiniji, preračunavajući se koliko im je ostalo, ne bi li deci kupili bar litru mleka. Uvek jedu posle dece, i to ono što ostane. Nekada su bili zadovoljni svojim životom, a danas se sa velikom dozom sete sećaju tih dana, kada su umesto sebi pomagali drugima. Kada su imali mnogo više nego danas. Kada su bili srećni.

Danas, krišom kupe novčić na ulici, zgazeći ga i gledajući da ih niko ne vidi. Pre se tako odlučuju da skrpe za život, nego tražeći milostinju od drugih.
Ljudi koji rado pomognu, bar koliko je u njihovoj moći.

Crtać koji se prikazivao devedesetih godina u Srbiji sa namerom da ubije monotoniju koja je vladala nacionalnom frekvencijom. Dosadili su više prenosi skupštine, slike spaljenih ognjišta, reportaže o redovima za hleb i zejtin, afera oko rumunske nafte... Trebalo je doneti nešto novo. Bez nasilja. Nešto veselo.
Glavni likovi su bili: iskrivljeni kaktus, dosadni ananas, žuta **made in taiwan** banana sa rancem u obliku zakrivljenog penisa, luda mandarina, gradonačelnik jagoda i domaćica patlidžanka.

Zbog živopisnih boja, sinhronizacije i glasova, gotivili su ga i stariji.

Resto govana na WC-šolji koji (slučajno) ostaviš za sobom po obavljenom zadatku. Jebiga - voda nije sprala, boleo te kurac da rabiš četku.

Inače, prilično zajebana stvar ako živiš u rendom tipu životne zajednice...

Лик из манга цртаћа, веома сумњивог порекла. Кева му је сигурно Јапанка, ту никад дилеме није било, али се сумња да му је ћале сиромашни Румун, некада фудбалер Шахтјора Разван, побегао под налетом Секуритатее у Јапан и постао Мандарин. Претпоставља се да је у Румунији био Ромун, па је зато и крајњи степен сиромаштва пренео и на свог сина Гокуа.