Политички отпад минулих времена, способан да се прилагоди новонасталим условима и исплива на површину. У савршеном моменту напуштају тонући брод и прикључују се новом. Њихова оданост има рок трајања. Док брод не почне да пропушта. И док сконташ да брод тоне, они ће већ бити у сигурнијој луци

Навикнути на привилегије, тешко их се одричу. Стога није превише битно од кога ће их добити. Држаће капетана на длану, док овај држи кормило у рукама.

И кад мислиш да их је нови талас истријебио, преварио си се. Опет ћеш их срести на улици, гледати на ТВ-у. Додуше у новим бојама, са новом демагогијом, али опет пуначке, веселе и задовољне. Псоваћеш их гласно, истовремено се дивећи дебљини њихове коже, одсуству њиховог образа и бескрајној сналажљивости која их краси.

Пацови ће увијек бити ту да те потсјете на прошлост. Наметљиво и директно доказујући да се ништа није промијенило.

Црв Х је посве обичан црв. Мали, слузав, безначајан. У туђим очима. У својим очима је вриједан и живахан. Оран за живота. У својим, напомињем. Као да црв и има очи. Можда само мисли да их има. Да ли би стварно био црв да је способан гледати?

Црв има своју мисију. Проста је. Пронађи јабуку, избуши тунел, остани ту док не умреш. Оћеш ли уништити јабуку? Зависи. Од чега? Водиш ли рачуна о својој јабуци? Да ли мислиш да некога уопште боли курац за твоју јабуку? Твоја је. Буди срећан што је имаш. ЗАШТО БИ СЕ НЕКО ОПТЕРЕЋИВАО ТВОЈОМ ЈАБУКОМ? Црве.

Видиш, поставио сам те на твоје мјесто. Зашто? Знаш ти зашто. Врати се на почетак. Имају ли црви очи? Имају. Виде ли? Виде.
Шта виде? Рећи ћу ти. Виде ципеле. Да, ципеле. Јер су мали. Мали су физички. Мали су духом. Нећеш ваљда да ме гледаш у очи, црве? У ђон гледај. Овај што може да те згази. Ако пожели. Надај се да неће. Црве.

Е сад, расправимо једну ствар. Како си уопште доспио до тога да будеш то што јеси? Немаш појма. Јеси ли се родио као црв? Да ли си генетски предодређен да будеш шака мизерне слузи, бачена у небитан простор у небитном времену? Ниси. Постао си то у међувремену. Негдје на половини оног тунела који си градио. Први си залогај угризао и испљунуо из идеала. Наставио си храбро. Вјеровао си да ћеш на крају бити награђен. Вјеровао си у рајски врт. Бушио си јабуку а надао се грожђу. Негдје на половини си схватио да не иде. Не може тако како си мислио. Потурио си леђа, забољело је. Још пар пута, бољело је јаче. Онда си ухватио кривину. Тунел више није ишао право. Ниси га више градио сам. Помагали су ти. Не због тебе. Због себе. Покварили су твој тунел. Опоганили су твоју јабуку. На крају си нашао грожђе. Но било је кисело. Јео си га. Јео си га са лажним осмијехом на лицу.

Постао си црв. Ситан. Безначајан у свом јаду. Јаду који не видиш.

Стање свијести. Или несвијести. Торнадо на половини пута. Једнако удаљен од свијести. Једнако удаљен од несвијести. Потјера ума за ослонцем. Силазак низ степенице без рукохвата. Не да ти да одеш. Не да ти да дођеш. Дубоко узнемерујући вапај за тлом. Под је спас. Пад је опција. Ухватићеш се за под? Но но.

Један круг. Други. Трећи. Деперсонализована верзија тебе те проматра из угла. Гледаш своје очи. Својим очима. Играју. Трепере у неправилном ритму. Гумене ноге корачају. Као по желатину. Тешке су. Заливене бетоном. 4 5 6 7 11 33 67 785 2. Логика је прежвакана. Непримјењива. Конфузија је једина исправна верзија. Врти се? Вртиш се? Врте се? Мисли. Вијуге. Ноћне страже. Плашљиви наговјештаји слијетања. Пљусак хладне воде је спас. Он је тамо, на пар корака. Пар корака? Превише. Рука се маша за извор звоњења. Чаша није звонила. Није ни пешкир. Сумњам да су и капи за црвенило у очима. Идемо даље. Док не нађем телефон. Лебди. У ритму мелодије. Сезам се отворио. Грануло је....

Још један поглед кроз прозор. Још један призор у високој резолуцији. Олакшање после замућеног призора себе. Успјешно слијетање без везаног појаса. Ко се веже? Нисмо пси. Свој вертиго живимо сами. Држећи се за ваздух који дишемо. До неког следећег. Јачег. Вертига.

Дан после буре. Борбе у глави. Борбе од које зависи, да ли ће сванути следеће јутро. Дан након борбе за опстанак. Дан после дана Д.

Азбука неумољиво троши живот. Врти га у круг. Слова немају важност. Словима обиљежавамо догађаје. Чекамо дан Д. Надамо се да ће дан након њега донијети нешта ново. Дан Д је тежак. Знате то. Слово Д испод пазуха циједи зној. Са косина му се слива крв. Свако га доживљава другачије. Свакоме носи нешта друго. Неке прогута. Испљуне кости. Сломи кичму.

Дан Ђ је другачији. Тих као поноћ. Не жури му се. Он је директна последица дана Д. Али не личе. Ако сте извојевали своју побједу дан прије, дан Ђ је ваша нирвана. Чесма са које ће отећи чемер. Вентил из којег ће исцурати адреналин. Љуљашка ума. Дан живота. Рађање.

Но не побиједите увијек. Не? Неко дан Ђ дочека рањен. Мртав. Сломљеног морала. Некоме ново јутро дочека тијело. Не и глава. Пуних уста пораза. Дан Ђ је и за њих мир. Само он. Нема суза следећег дана. Миримо се са судбином. Лошом судбином. Каквом год. Бура утихне. Вјетар престане узнемиравати мутне очи. Могао би умријети. Не данас. Биће дана.

Крик се не изговара, но ипак се чује даље од обичног, гласног, дозивања упомоћ. Крик није патетичан. Није вапај, који чују само они који стоје у близини. Он не силује бубне опне. Крик силује савјест. Не пробија звучни зид. Пробија мрак. Неочекивано. Као муња.

Крик је дјело. Сурово искрено. Исконско. Изнуђено годинама мрака. Годинама потискивања и тихе борбе са самим собом. Крик има сву снагу универзума, скупљену у једном моменту. Моменту праска. Експлозија која ће створити нешто ново. И свијет је настао експлозијом. Зар не?

Пароле не доносе бољитак. Парче папира са вјешто смишљеном поруком. Бомбастични наслови у новинама. Да ли ико послуша савјете у рубрици здравље? Свијет су изнијела дјела. Дјела тихих. Тихих којима је дојадило. Тихих које је уништио њихов крик. И из крика се родило нешто.

Крик је оштар нож. Убија свог творца. Крик је ватра. Ватра која жеже до пепела. Из пепела се рађа зора. Из зоре се рађа дан. Нови дан. Нова креација. Нови крик, неког новог који ће жудјети за нечим. Нечим новим.

Жудња за новим нас покреће? Зар не? АААААААААААААААА

Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.

Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.

Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?

Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.

Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!

Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!

Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.

Мисао која овјековјечи крај. Безуспјешан покушај. Фејл, рекли би клинци. Некад се изговори наглас. Звучи као правдање. Коме? Себи, вјероватно. Зашто имаш потребу да се правдаш себи? Мислиш да се савјест оптерећује твојим безуспјешним покушајима? Мислиш да ју је брига да ли си дао све од себе? Коме се правдаш стари? Не иде.

Пробао сам. Не иде.
Желио сам. Не иде.
Тражио сам. Не иде.
Писао сам. Не иде.
Живио сам. Не иде.
Иди.
Гдје?
Не иде ми. Не иде ми се.

Неким људима ће епитаф бити ''не иде''. Кад би слова имала душу, ''не иде'' би вриштало очај. Двије ријечи које убијају снове. Пет слова која те предају јаду. Равна линија, која слиједи након покушаја. Не знам и не могу имају наде. Сазнаћеш, моћи ћеш. ''Не иде'' закива последњу чивију у ковчег надања. ''Не иде'' иде на крају. Неће ни кренути. Виша сила. Дао си све од себе.
Јеби га.

Понавља се серијски. Увијек кад се спремам на пут. Исти осјећај. Већ годинама. Другачији амбијент, поставка ликова, репертоар... Другачије мисли... Исти осјећај.

Не одлазим ја заувијек. Никада и нисам. Никада нисам отишао од родног дома, знајући да је заувијек. Али зато никада нисам ни отишао а да нисам помислио, шта ако је задњи пут? Серијски рекох. Пар сати пред пут. Тек толико да ми сметна с ума нешто битно што бих требао понијети са собом. Знао сам да заборавим сочива. Четкицу за зубе. Некада бих заборавио осмијех.

Сједнем тако на праг балконца и посматрам. Упијам ситне детаље. Гледам марелу коју смо посадили одавно. Стари је није добро поткресао па је остала мала. Као жбун. Смијешна некако. Све једно. Мисао ми прекида матер сувишним питањима. Оћеш ли јести ако ти спремим теглу меда? Оћу наравно, скоро без размишљања одговарам. А знам добро да ћу је заборавити чим пређем праг друге куће. Зна и она да не једем много кад одем тамо.
Настављам да посматрам исцијепана дрва. Суше се. Нисмо их сложили јер је падала киша. Гледам земљу којом смо прекрили шут што нам ружаше плац. Неки дан смо је дотјерали. Није се затравила. Није имала кад. Озелењеће. До следећег пута.

Вријеме је обично лоше. Данас и није. Пирка неки вјетрић. Игра ми се са косом. Грије сунце. Прелама се на екрану и не да ми да пишем. Као да зна да бих требао прозборити са својима. Као да зна да пишем залуду. Одлазак. Ускоро. Додуше није дуго, можда мјесец и по. Да позавршавам то што имам па опет назад. Све једно. Ја и даље мислим шта ако?

Да уђем и проговорим? Ипак не. Чујем како шкрипе кашике. Једу. Ја сам појео неко смеће, нисам се удостојио ни да ручам са људима. Можда је грешка. Знам да ћемо још пуно пута ручати заједно. Али шта ако?

Ни сам не знам шта је то ''шта ако''. Нећу отићи заувијек, неће ми се десити нешто. Знам. Али ипак размишљам. Памтим изразе лица. Урезујем покрете. Меморишем осмијехе. Увијек. Понавља се то серијски, знам. Рече неко. Пјесник, ко ли већ.

Почиње ме жуљати овај праг. Већ сам се спаковао. Пут под ноге. Почињемо и срећно. Збогом доме.
Стајете ли прије главне станице? Свако добро. У десни хангар ставите пртљаг.
Еј, нисмо се видјели сто година, направи ми мало мјеста. Путујеш ли на дуже? Ни ја. Враћам се о Лучиндану.

Окончасмо ратове. Хвала Богу. Мало кога више можемо назвати братом по оружју, по крвљу окупаним рукама. И боље тако. Саборци су постојали док је имало смисла спашавати дупе оног, са којим си дијелио комад хљеба, а идућег дана би му тај исти хљеб из утробе просуо залутали куршум намијењен теби. Или неком другом. Трећем. Или можда њему. Нећу вам писати о тим саборцима. Нека почивају у миру.

Саборци су двије индивидуе које наоко не спаја ништа. Различите позадине. Различите приче. Различита храна коју варе свакодневно. Други дуван, друга вода, другачији трептај ока. Ништа. На први поглед. Но око вара. То већ знате. Није савршено као што можда дјелује. Мушица га може омести. Превари га суза кад не треба. Често му се не може вјеровати. Зато и не знаш за свог саборца. Зато га никад нећеш ни упознати.

Саборце не спаја ни идеја. Политичка позадина је смијешна. Саборци мисле другачије. Облаче друкчије прње. Не говоре исти језик. Па шта их онда спаја?
Не знам.

Знам само, да док ово пишем имам свог саборца. Који пише без поенте, рачуна дане и зврји у празно кад и ја. Сабораштво не познаје нацију, границу ни језик. Сабораштво нема заставу којом ће се огрнути, и која ће му бити путоказ да љуби ближњег свог. Саборци немају изговор који их спаја. Они не знају један за другог. Физички. Они се никада неће окупити и пратити идеју. Не. Они се осјећају.

Док гледаш кроз прозор попрскан кишом, са носем приљубљеним уз окно, знаш да имаш свог саборца. Док покушаваш да заспиш у бесаној ноћи, знајући да ти неће успјети, саборац те прати. Док водиш тихи рат у себи, неко тамо ратује са својом савјешћу. На другом меридијану. У комшилуку. На селу. У Камбоџи. Неко тамо управо зубима кида заноктицу. Бољеће га. И тебе је јуче. Пашћеш му на памет док буде гурао прст у ракију. Или нећеш. Није ни он теби, док те палила ђедова јабуковача. Пала ти је на памет само помисао о његовом постојању. Или милион њих... Сабораца.

Не обраћај пажњу на лица људи поред којих пролазиш. Нећеш наћи саборца. Нећеш умјети да га препознаш. И не треба. Онда не би био прави саборац.
Прави саборци су тихи и поенту носе у себи. Поенту. Исту. Суштинску.
Можда, кад отпловиш галијом без повратка, упознаш и њега. Запалићете цигарету и прозборити. Можда га не препознаш ни тада.
Можда је суђено да се саборци не сретну.
Можда.

Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.

Почетак и крај. Ако имаш среће. Мада не мора да значи. Мој се стари родио на патосу поред шпорета. Не фали му ништа. Вози кипера, куне државу и моју мајку што је родила дебила који се не шиша. Сврати некад поред пута, помузе државни камион, прода нафту и обрадује фамилију новим тевеом. Некад је знао да нас обрадује шунком тако. Јебига, била инфлација, радовали смо се мањем. Елем одох далеко.

Четири ногара, пар дасака и душек. То ти је кревет. Мој би га ђед склепао за пар сати колико је прост. Узео аљине, напунио сламом, метнуо преко буковине и Бог те веселио. Просто. Е па није. Кревет није прост. Кревет је најбитнија ствар у твом животу. Кревет те прати цијелог живота. Гдје год пошао. Кревет. Удобан, тврд, прљав, непостојећи. Ма и ледина је кревет.

Да ли му икад придајеш важност коју заслужује? Сумњам. А требао би. Ту се родиш. Он те окријепи кад се вратиш мртав уморан са посла. Он те успава кад дођеш урољан као стока. По њему си повратио. По њему си пишао док те још увијек болио курац за све, и једина ти мисао била да једеш и спаваш. Можда си и јебао на њему... По њему си скакао кад те неко трећи изнервира. Ту си плакао... Није правио питања. Тек би понекад шкрипнуо да те потсјети да није од камена.

Он ће те и испратити тамо гдје нема кревета. Кад милионити пут склопиш очи, он ће ти први рећи збогом. Ујутру ће осванути као и увијек. Али ти нећеш отворити очи по обичају. Милион и први пут нећеш се пробудити. И ето. Док пуцнеш прстом растанете се, а да ниси ни био свјестан колико сте били блиски. Кревет стари. Можда га запале после тебе. Сумњам да ћеш се бунити. А требао би. Тамо нема кревета. Има облака. Жуљаће. Знам да оће. А и бојим се висине.

Ђед се родио у збјегу, стари на патосу, ја на кревету. Вјероватно су зато одувијек више цијенили кревет од мене.
Лаку ноћ. И не шкрипи јебем те у слезену.

Симболичан отклон од свега. Зидање баријере од свијета који те је упропастио. Потез којим дајеш до знања свом уму да си се предао. Склопићеш очи и чекати да се деси оно што мора. Сам. Помирен. Тих... Склопљених очију.

Зашто мртвацу затварају очи? Јер му је све једно. Тамо гдје он путује, ништа се не добија на лијепе очи. Мада, мање је језив са капцима преко јабучица. Нама. Њему је све једно, рекох.

Онај ко те гони не хаје за твоје муке. Било да је у питању жив човјек, било да је у питању онај у твојој глави. Борићеш се дакако. Сви се боримо. Неко до краја живота. И онда изгубиш. Од кога? Лоше мислиш. Смрт је побједа. Нема мука јел де?

Склапање очију је побједа. Симболична смрт. Само, склопљених очију можеш умријети милион пута. И сваки пут побиједити. Оног тренутка кад докажеш себи да више ништа није важно, да могу да ти ураде шта пожеле, побиједићеш. Себе. Њих. Постаће небитан онај коме дугујеш. Нека дође, нек ти поломи прсте. Може. Нећеш марити за звјери које ти походе снове. Нека дођу, нек те престраве. На крају крајева, умро си. Шта могу да ураде мртвом човјеку?

Умро си. Склопио очи. Сад иде финта. Научена из видео игрица. Проста. Отвори очи. Прогледај. Родио си се. По милионити пут рођен опет видиш свјетлост. Чујеш звук. Осјећаш мирис. Умро си а ниси сатрунуо, родио си се а не ниси усрао пелене.
Видиш, магија.

А сад склопи очи, предај им се. Па се опет роди и радуј се, јер живот је радост. Дар. Само је некада тешко, зато учи финте да га зајебеш. Као Џорџ Бест мутаве бекове.
Бест је јебао живот.

Сипаћу бензин и отићи одавде. Звучи као план. Будућност. Блиска додуше, пошто ћу то учинити за пар сати... Сипао сам. Моја будућност је постала прошлост са звуком мотора. Одлазим. У будућност? Или прошлост? Како већ то зовете ових дана када човјек иде дођавола?

Да ли уопште постоји разлика између прошлости и будућности? Не вјерујем. Све што се десило десиће се опет. Све што ће се десити, већ се десило. Има ли поенте онда рећи некоме: ''Ти си моја прошлост'' ? Нема. Ја сам прошлост. А прошлост може имати само будућност, или тачније будућу прошлост.

Конфузно? Јеби га, живот је конфузан. Сваки уздах постане историја оног трена кад направиш нови. А уздисаћеш. Некад од бола, некад од туге, некад кроз плач... Док јебеш ону са којом планираш дјецу. Исту ону са којом си планирао будућност, а која те оставила јер си постао одвећ мрачан за њену простодушну појаву. Будућност не постоји човјече. Будућа прошлост. Сви смо ми она.

Сипаћу бензин и отићи одавде. Звучи као план. Будућност. Ипак не. Немам кинте. А и трапови на мечки су у очајном стању. Сто двадесет четворка. Сијала је. Као и ја некад. Кога лажем? Постао сам прошлост оног тренутка кад сам се родио. Постала си прошлост оног тренутка кад си сишла са производне траке.
И овај моменат је постао прошли са звуком мотора. Лијено се вучемо натраг кући. Још један план је умро прије него ли је и почео.

Бу! Бу матер ти јебем!
Ниси се уплашио. Страх није бу. Страх није ни последица пријетње батинама, смрћу... Ц. Нико ти неће изазвати страх. Онај исконски. Прави. Само ти, сам себи. Само своју крв можеш заледити. Како да се бојиш неког кога тако добро познајеш? Наивно питање. Мислиш да се добро познајеш? Знаш ли на шта си све спреман? Знаш ли шта спава у твојој подсвијести? Шта си гајио у себи свих ових година. Пробуди је и схватићеш шта је страх од ког нестане гласа и срце на моменте покуша да те напусти. Пробуди је и уплаши своју суштину.

Kрви ћу ти се напити!
Олади Ханибале. Ниси ти мој страх. Моји су страхови већи од тебе. Крв ме не плаши. Од ње сам саздан. Волио бих да си ми ти предмет моје бојазни. Било би ми лакше да изађем на крај са тобом. Нажалост имам већег непријатеља. Себе.

Горећеш!
Ти не постојиш змају. Ти си само предмет моје уобразиље. Твој ће се пламен угасити кад догори овај мој. Отићи ћеш кад нестане и дима који те створио.

Пробај да заспеш.
Подсвијести?

Демони не постоје. Тачка. Измислио их је наш мазохистички ум. Зашто? Нисам сигуран. Вјероватно из истог разлога што и новац. Да онај ко га нема буде срећнији од оног који има. Мада није луксуз имати демоне. Дођу бесплатно. А оду... хм. Не оду никад. Ни за какве паре.

Као што рекох, демон је плод нашег ума. Није опипљив. Неће ти опсовати мајку, прекинути спону у траповима аутомобила. Неће то од њега забољети образ. Међутим, такав какав јесте, више утиче на твој живот него ли Томислав Николић. Јест предсједник, води државу, утиче на живот свих нас. Јеси ли сигуран? Лијежеш ли са предсједником? Будиш ли се? Ручаш ли? Са демоном да. Заправо, демон узме први гутљај из твоје чаше. Задњи залогај је његов.

Свог демона не бираш. Бираш пут којим идеш. Успут покупиш и њега. Додуше не мораш. Али деси се. Урадиш глупост једном, добијеш га за читав живот. Као болест.
Временом се навикнеш на чињеницу да ниси више сам. Да неко други доноси одлуке умјесто тебе. Схватиш да те ујутру не буди мајка. Буди те он. Демон.

По некад се притаји. Нема га дуже времена. Ипак знаш да није отишао. Пушта те да прикупиш снагу. За нову рунду. Уморан му ниси занимљив. Презире предају. Доведе те до бијеле заставе, и онда попусти.
Нема га дуго. Али знаш да ће да се врати. Познаш му очи у мраку. Свијетле. Разбијају монотонију. Позивају на пир. Опет је дошао. Идемо изнова. Претвара те полако у демона. Нечијег демона. Нечији ружан сан.
Ти и демон, демон и ти. Макар нисте сами. Или јесте. Демон не постоји. Сам си. Са својим демоном, сам си.
Сам.

Вјечита дилема. Мистика. Четири нуле обавијене велом тајне. Шта је то у том добу дана што нас фасцинира? Да ли је тада мрак гушћи него ли сат времена касније? Да ли си у поноћ мудрији или глупљи? Или можда спаваш? А можда чекаш да се казаљке споје у став мирно. Или са зебњом пожурујеш часовник да откуца минут послије дванаест, да прође та поноћ и симболика коју са собом носи.

Да ли је поноћ почетак или крај? Да ли је у моменту склапања казаљки дан почео или се пак завршио? Одговор се крије у сваком човјеку понаособ. Онај ко је тог дана преживио пакао у поноћи види спас. Почетак новог дана. Оног који ће донијети нешто боље, нешто што ће потиснути горак укус текућег дана.
Ако ти је пак дан био срећан, у поноћи ћеш видјети крај. Крај дана за који ниси желио да се заврши. Крај сна који си хтио да сањаш заувијек.

У поноћ испливавају авети. Потиснуте дубоко у подсвијести, у поноћ добију снагу и раскину ланце којима смо их оковали. Мами их мирис. Мирис ума опсједнутог поноћју. Немају много времена. Свега шездесет секунди. Дјелују брзо. Урнишу мисли, сију страх и остављају укус пораза у устима. Пораза, да. Мишић и кост губе битку са невидљивом утваром скројеном у сопственом уму. Оном истом који би требао да нам мисли добро.
А не мисли.
Не и у поноћ.

Ако си помислио на средство за обликовање колача, преварио си се. Волиш колаче. И ја. И мени би прво то пало на памет. Чуј модла, на шта би ме друго асоцирала него на колач. Неће ваљда на шешир професора Косте Грујића, овај Вулића... Вујића јебем га у шешир таман. Модла - колач. Видиш, исти смо. Исто смо помислили. Као да су нас модлом правили. Као да смо ливени у истом калупу. Упс, ето поенте, паде нам под нос сама од себе.

Модла је систем. Систем који обликује људе по својој вољи. Да буду облика каквог њему одговарају. Да буду укусни како би их лакше сварио. А систем користи различите модле. Има дебеле, танке, мршаве, сразмјерне, смијешне, савршене дабоме. А л' сваки облик је производ маште система. И колико он год мислио да се разликује од оног другог облика, вара се. Из исте су кухиње изашли, исте су их руке мијесиле. А облик, мање је битан, заправо не игра никакву улогу. Систему је било досадно па их је направио више. Зато и постоје, због досаде.

И тако се ми колачићи шетамо униформисани, моделирани по мјери система. Има нас много, личимо, а све чега има у већој количини безвриједно је. Систему неће бити жао да те поједе, баш зато што ће твоје мјесто заузети неко исти као ти. Баш као поштанске маркице новијег датума, произведене у хиљаде примјерака, поцијепаће нас и бацити на улицу. А да си риједак случај, и да имаш неку вриједност, систем би те сачувао. Но о томе не можеш ни размишљати, ипак си ти испао из модле.

Филм је живот пријатељу. Али филм је синоним за невјероватно, рећи ће неко. Па шта? Није ли било невјероватних живота? Лудачких смрти? Момената који трају вјечност? Вјечности сажетих у једном моменту? Није ли то филм? Много добар, много лош, много крвав, пичкаст, набијен адреналином...али ипак филм.

Улоге смо ја и ти. Улога је комшија који бије жену, док му мусава клинчадија гребе око ногавица, молећи га да престане. Улога је и онај лудак који стопира и одговара му било који правац у ком си се запутио. Глувонијеми тип што продаје миришљаве јелке за ауто. И он је улога.

Мајке нас испилише исте, али нас је новац подијелио. Као и филм, на А и Б. А има паре, а шта остаје за Б? Хтио то или не, Б има душу. Она се не носи у џепу. За њу нећеш купити леба, а л' можеш душу неког другог. Душа душу купује, веже је за себе вјечно. Срце дође у пакету, гратис уз ово прво. Поштена погодба. Нема лажи, нема преваре, живот није теле шоп.

Ја и ти смо Б продукција. Једва смо скрпили за овај живот. Колико нам треба, не више. А ипак нас гледају с поштовањем. То што имамо наше је. Ми смо га створили. Нисмо тражили спонзора. Никог нисмо молили. Нисмо ишли од врата до врата иштући да неко плаћа наше рачуне. Поштујемо себе. То ти га дође и најбитније кад навече легнеш и помислиш да ли си био користан тог дана.

Но има још једна битна ствар у свему. Неко мора бити главна улога и у филму Б продукције. Зашто не ти? Није тешко. Не иште пуно времена. Изобјашњавај у пар наврата. Испадни херој кад се траже хероји. Не буди пичка кад сви остали јесу. Обори с ногу ону која се прима само на А продукцију. Можда не можеш приуштити шампањац као ови из прве класе, а л' можеш ракију. Битна је количина брате, главна улога пије много. Чега? Мање битно. Нека буде много и нека буде жестоко.

И још ово, главне улоге не умиру. Макар не у нашим срцима. Памтићемо вас. Док год нас буде. Нас из Б продукције.

Дођу тако времена, кад се човјек најео врућега љеба, нагледао ведрог неба, кад су му опанци виђели прашину свакога друма. Куд ли год баци око у висину, тај комад неба је већ видио, тај га исти мјесец у сутону пратио кући. Нема керета које на њега није залајало. Нема воде да му грло није оквасила. Понестало је пјесама које није чуо.

Покретач човјеков је жеља. Цио му вијек прође у жељењу. У угађању себи. Док жели жив је.
А човјек је ситница. Безначајна играчка у рукама грдне силе. Мисли да је битан. Понекад се уобрази, па умисли да се пита и са онима око себе. А јадан не зна да се не пита ни сам са собом. Не пита се ни са својом жељом. Зато му је у једном тренутку и понестане.

Понестане жеље. Нема више ничег да га одушеви. Нема тога што је више вриједно да му срце опет заигра. Ухвати га нека мучнина. Из стомака ка грлу га стеже. Подиђе га језа. Опет жели. Али не зна шта. Раздире га што не може никог приупитати зна ли можда он шта му треба. Зна ли доктора који би му рекао.

Приупита га жена, што се врпољи, што је ко на иглама. Зашто смире нема. Неће јој објаснити. Не зна ни он. Опет хоће, али не зна шта.

И тражи тако с времена на вријеме узрок свога јада. Можда га нађе, можда и не.
Понекад се покаје што је све жеље потрошио млад. Што не остави нешто за сиједе власи. Прође поред старе чесме, погледа је и прокуне, што је толко пио хладну воду после косидбе. Што не остави мало мерака за сјутра. Што не сачува жељу. Пусту жељу.

Колико сте пута видјели уплаканог кловна? Једном, два пута? На филму можда? Да ли је то стварно био кловн? Да ли кловнови плачу?

Не. Уплаканог кловна нећете видјети. Кловнови плачу код куће, у самоћи. Рећи ћете ''па онда ипак плачу, макар и код куће, кловн је кловн, гдје год био''. И истина је, кловн пусти сузу у тајности, у одабраном друштву, за столом са својом савјешћу.

Но опет си се преварио. Сам са собом кловн то више није. Суза неће потећи низ лице пајаца. Слиће се низ образ човјека. Истог оног који носи маску кловна. Маску, која можда чини његов изглед, али је његова суштина покопана дубоко испод очигледног.

Кловн није језиви чика обучен у, наизглед смијешну и шарену, униформу. Он је твој пријатељ. Онај који никад није тужан. Он у животу нема проблема. И заиста, да ли сте икада причали о његовим проблемима? Да ли је икада поменуо да га нешто тишти док су се остали жалили. Није, он се смијао. Он је увесељавао све вас. Он је био кловн.

Но како то живот обично уреди, они, чије лице најчешће краси осмијех, чији се грохот најдаље чује, унутра су најтрулији. Кловнови пате. Кловнови тугују у себи. Кловнови не оптерећују никога собом. Њихова несрећа је само њихова. Њихова бол се не може подијелити.

Будите добри према свом кловну. Не насмијте му се на понеку урнебесну фору. Можда би он волио да није то што јесте. Можда он и не жели да вас увесељава.
Шта ако он осмијехом брани своје право на тугу?