Spremamo mehanizaciju za treću berbu kukuruza sami - ćale, burazer i ja. Kao orkestar bez dirigenta. Prošle nedelje je bilo 3 godine kako je otišao. Dopizdeo mu, kanda, vek proveden u štali, na traktoru, na njivi, bez vikenda, bez praznika... Tog dana je spremio sve za berbu, vukao đubre od rane zore, uveče se kao gospodin zavalio u svoju fotelju da gleda Slagalicu i otišao bez reči. U stvari, i nije bez reči, baba nas je ubeđivala da je sklopio neku od 8 slova... Svi su imali više škole od njega - sa njim sam naučio da čitam. Svi su imali više slobodnog vremena od njega - on je sve svoje slobodno vreme provodio sa decom. Svi su bolje videli od njega - jedino je on primetio da "stariji unuk malko baca nogu kad hoda". Da nije bilo njega, verovatno ne bih nosio one šipke kao Forest Gamp. Najtvrđi čovek najmekšeg srca. Najveći mali čovek.

- Ало, чобане, шта слушаш то, не сељачи се. Смањи мало, пробудићеш целу кућу.
- *...и ушур узима, лепа вооооденичаркаааа!* Шта је, бре, сомино? Јок, ћу слушам оне твоје металике, а?
- Па'и сад: *Сикееееен, сикен дистрооооој!* Мош, мош, мош, мош!
- Е, благо теби. Врат ће' да смашиш, лудаче! Јебали те ти твоји енглези, кад не знаш ни шта певају. Па каже: *окреће се коло, така-тика-така...* :кажипрст у ваздуху:
- Ти си човек болестан! Јебало те више и коло и бурек и печење и шљивици и ливаде! Ти бре ниси за у људе! Тебе треба изоловати тамо негде на Руднику, да не силазиш у народ.
- Штооо? Шта би ми фалило? Боље би ми било него теби у овој туђини међу лицимурима, где свога нема и где брата није...
- Ајде, ајде, патетиши још мало, пичко једна. Јок, треб'о сам да останем тамо да ме јебу којекакви полумозгаши са партијском књижицом и да лижем дупета горима од себе. Је л' то?
- Аха, а овде ти сви титрају, причај ми мало о томе. Кичма ти се искривила од рада, белог дана не видиш од посла, те паре што си уштедео, то је само зато што немаш кад да их потрошиш. И стално ти мало, у дупенце те алаво...
- А сећаш се кад нисмо имали ништа тамо, гољо један? Је л' ти тад било добро? Кад си радио за 60 марака цео месец, вук'о болесну кеву по пропалим болницама и гањао се са оцем алкосом?
- Ма то је друго, бре, будало, такво је време било, нико није имао. Ми сад имамо, живели би лепо у завичају, међ' својима!
- Живели би курац, глупи идеалисто! Је л' знаш да би те пељешили на сваком кораку, завидели, правили смицалице... Па је л' теби поента да само ти живиш лепо, скоте себични? И треба да одеш, да те растргну они вуци, кретену носталгични, посерем ти се у завичај!
- Устани кад помињеш Завичај, бедниче! А одакле си ти потекао, тако паметан, љуби те мајка? Да те нија пиргава Мери окотила, кучкин сине?! Ја имам право на носталгију! Од ње су боловали и Тесла и Пупин! Ко сам ја да се томе опирем? Ко си ТИ, човече, не познајем те више?
- Седи бре на дупе, шта ти фали стално, који мој? Јесмо здрави - јесмо. Је л' имамо - имамо довољно. Је л' можеш да одеш тамо кад хоћеш - можеш. Па шта би ти?
- Ма, знам брате, али тешко је.
- Па добро, није лако....

*:непријатна тишина:*


- Де, наспи још по једну, Миле.
- Баш сам то хтео да предложим, Бубреже, брате мој!