Biti prosečan
Повиновати се стандардима данашњице. Навијати за Звезду или Партизан. Ићи у Грчку на море. Смувати прву рибу, која од ортакиње затражи ваш број. Пласирати изанђале фразе из домаћих филмова, као оригиналан хумор. Држати у именику бројеве гомиле људи, које никада нећете позвати, нити ће они вас. Носити "нормалну" одећу. Гледати РТС, стварати одавно створено, и трошити одавно потрошено. Пљувати иза леђа, док се вама иза леђа пљује. Журити на последњи "дневни" аутобус, терати у курац циганче које проси, прелазити на црвено када нема мурије. Стартовати рибе када удари пиво, готивити само немачка кола, седети на клупи само ако није влажна. Ићи на други час, јер на првом не уписује, шацовати раскокане женске гузице у врелини летњих дана. Бити насмејан, по потреби дрзак, пуцати тикет због само једног меча. Користити виљушку јер су дошли гости, уваљивати туки пријатељу у женском друштву, ради његове елиминације. Гласати за десницу, а у друштву величати демократе, шишати се на кратко како доликује, слушати хаус, носити беле патике.
И тек тада нећете изазивати њихов презир. Постаћете само још једна кап, у том бескрајном виру људи. Нико вас неће само кратким погледом одбацивати, због расцветалих крајева ваше дуге косе, и чудног натписа на мајици. Причаће са вама као са себи равним, неће бити тог страшног терета. Тог страшног терета, због којег при уласку у просторију у којој седи десет непознатих људи, бар десет ће вас замрзети, а да нисте још изговорили ниједну реч. По први пут ћете себе почаствовати сјајем из плавих очију непознате девојке. Ходаћете улицама слободно, неприметно, добићете оно што сте одувек и желели, тај јебени мир, који имају други.
Запитаћете се, зашто сте уопште пркосили свему. Из табора "оних других", прећићете у табор који сте мрзели, табор "оних".
Вече на Калемегдану, непосредно након мог препорода. Пушим јефтину цигару, у кораку са мном шета још гомила људи. Сви изгледају као јебени позери, а и ја са њима. Група клинаца у замраченом делу тврђаве, из свог гласа урла, невешто имитирајући скримерске блек метал вокале. Пре коју годину, радио сам исто. Тридесетак људи који су туда пролазили, исмева, псује, или патетично цокће. Постаје ми невероватно чудно, јер сам сада и ја сам, на тој "нормалној" страни. За тренутак себе запитам, зашто једноставно не батале револт, смувају неку рибу, и прикључе се веселом каравану.
Мрзим себе, мрзим јер сам се продао, али први пут за двадесет година, то што ти клинци раде ми делује сулудо. Сада сам на другој страни, емоције се мешају, али ипак схватам: Некако је боље, нема тих ланаца који ме везују, нема предрасуда. Бити просечан, то је заиста бити слободан.
Tu i tamo
„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“
Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.
Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.
Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.
Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.
„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.
Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.
Tamo je ona. Njena dva oka i ono malo čudo u njenom stomaku. Tamo smo mi.
Sa Kosova
Изузетно зајебано порекло са нотом мистике.
- Пи, брате, каква ти је ово брљчина, отровах се!
- Брате, то ми је стриц донео са Косова, то је из манастира.
- Аааааа... (и фарбани метил се претвара у вековно национално пиће)
- Шта ће ти ова наива на зиду, мајке ти, откад ти то волиш?
- А, платио сам то 500 евра, то је насликала слепа баба Помаранџа...
- Видим да је слепа...
- ...она је са Косова.
- Аха... (и цртеж глава са ногама на нивоу блока бр. 4 се претвара у верну слику духа наших народних сабора кроз векове)
- Еј, ти познајеш ону будалу тамо? Реци му да не ломи чаше и инвентар, позваћу му обезбеђење!
- Немој, брате, он је са Косова!
- А, стварно... (и аутентична сировина са D&G мајицом и позлаћеним ланцем за Ладу Риву 2107 се претвара у напаћеног интерно расељеног потомка Лазара и Милоша који је оставио своје вековно огњиште)
Omladinski sleng u serijama Siniše i Ljiljane Pavić
Јединствени сукоб простора и времена које касни. Узрокује мањи заплет у серији павићевском методом "који/какав", а обичном посматрачу изазива забезекнуће, бујицу псовки, акутну непријатност и жељу за показивањем голог дупета екрану.
2011. - "Лепше сутра"
Милорад (отац фамилије): Горане, вуци се у собу и ради домаћи! Доста ми је више да идем у школу због тебе!
Горан: Си, шефе!
Абхазија (мајка, глуми је Светлана Бојковић): Побогу, какве су то речи?! Шта ти значи то "си, шефе"?!
Милорад: Шта то значи?! То значи да ћу до краја школске године да га надзирем и да мољакам по школи као џивџан!
Абхазија: Господе Боже! Какав џивџан?!
Милорад: Па обичан џивџан, она ситна птица што једе мрвице што му баце други, док другу маришу и ћоришу!
2015. - "Биће боље"
Драгомир (отац фамилије): Не можеш у томе у град! Лепо ти ћерко мислиш на себе, после ја треба да бринем! Џигерицу ми поједосте!
Жаклина (ћерка): Тата, пусти ме, баш је суперишка!
Аритмија (мајка, глуми је Светлана Бојковић): Драги Боже, какав је то речник?! Драгомире, шта јој то значи?!
Драгомир: То значи да ћете ви, госпођо, у најскоријем року постати баба, јер ће вам ћерка пре или касније донети вест да је закачила!
Аритмија: Господе Боже! Како закачила?!
Драгомир: Лепо, баш као што сте и ви закачили, госпођо, а ако буде закачила ја ћу да се откачим!
2020. - "Лепше време"
Борислав (отац фамилије): ...а ти би сине, уместо што губиш време, коначно могао да завршиш тај факултет, да и ми добијемо неку добру вест, а овако све црња од црње!
Цакани (син): Ћале, шетај!
Артиљерија (мајка, глуми је Светлана Бојковић): Господе! Шта то треба да значи?!
Борислав: То треба да значи да сам ја матор и да треба да идем на ваздух, а најбоље би било да је то у парку неке установе!
Артиљерија: Боже господе! Какве установе?!
Борислав: Па фине установе, оне где се лече овакви као ја, госпођо, они који су мало пошашавили и подилканили! И могу ли ја коначно да на миру попијем своју кафу?!
Domaći überfilm
Јебе кеву и рођен за цитирање. "Експендаблс" не може да буде куљи од њега. Зајебан до сржи.
(Терен за кошарку негде у блоковима. Која и Бјела одмарају, пију пиво. Зајебани обојица.)
Која: Хмгмбргрм. Рат.
Бјела (зајебано издише дим од цигаре): Бргебрм. Рат.
(Гледају се зајебано, пуни братства и уважавања. Долазе Драган Јовановић, Драган Петровић - Пеле, Жика Тодоровић и Манда са YASSA дресом СФРЈ и Рашица знојницом на челу.)
Манда: Екекеле-кекеле-пичке материне-јајца!
(Сви се смеју.)
ДЈ: Блаблабла, баскет!
Пеле: Курац мој!
ДЈ: Једи говна!
Жика ('оће да бије Пелета): Баболеску хртљике, џиберу!
Манда: Мугурегереге, пичка вам материна! Шк!
(Смире се. Близу њих се зауставља мерцедес са Микијем Манојловићем у Армани оделу који вози две пичке у виду Иване Михић и Ане Софреновић.)
Мики (отвара прозор): Зизуке, деца, ватанабе опудикте, јебете нешто? (Пелету:) Прцокана паре! Петак!
Пеле: Петак, џинџероџерс, кеве ми!
Мики: Вартексвараждин, ти сломим коленца!
(Неочекивано али суверено наилазе Драган Николић и Лаза Ристовски, прилазе Микију, ватају га за нос и уши и кроз прозор извлаче из кола. Ивана Михић незаинтересовано и зајебано жваће жваку.)
ДН: Крке коленца, пичке материне, а? Крке коленца?!
Мики (кука): Ааааа, не, не!
ЛР: Мрш у пичку материну!
(Мики оде, али прстом запрети Пелету. Која и Бјела се гледају са ДН и ЛР зајебано и са пуно уважавања и братства.)
ДМ: Хмгмбргрм. Рат.
Бјела: Србија гегелоку срање.
ЛР: Е, срање... Дркеђоне ратиште. Е то је срање.
Која: Мангулињо пичке!
(Сви се гледају зајебано. Са прозора се јавља Бата Живојиновић.)
Бата: Фрдике, децо! Гургусиште бобињаре Хитлер... Гургустиште ово срање.
(Сви га гледају зајебано и са уважавањем, сломљени зајебаношћу тренутка.)