Srbi mnogo češće korištahu imperfekt u ranija vremena, prije nego što je perfekat postao dominantno glagolsko vrijeme za izražavanje prošlih radnji. Oni ga tada upotrebljavahu ne za izražavanje davno prošlih radnji (kao što bi se moglo danas pomisliti zbog njegovog arhaičnog prizvuka) već za opis nesvršenih prošlih radnji ili onih radnji koje se ponavljahu više puta u prošlosti. Danas se imperfekt često miješa sa aoristom zbog sličnih nastavaka, ali je njihovo značenje sasvim različito. Upotrebite imperfekt kada želite reći kako ljubljaste strasno i pjevaste glasno, kako vam djeca rastahu, kako vas žene varahu, a vi ih otkrivaste pa tucijaste ili im opraštaste ili i vi njih varaste... i kad god nešto rađaste, ali ne uradiste do kraja ili pak rađaste više puta. Aorist koristite kad nešto uradiste do kraja i to samo jednom, naročito ako to uradiste neposredno prije nego što rekoste. Aorist je kao stvoren za slijedeće situacije: Dobiste otkaz, zapiste i ono malo para što imaste, a ženi još ništa ne rekoste, dok od kuma ne posudiste nešto malo ko zadnja fukara... itd. Napisah što napisah, ne da mi se dalje izmišljati.

Termin koji znači, da negde u paralelnom univerzumu postoje lavovi džiberi, koji nerviraju normalne lavove, tako što stavljaju gipsane statue gastarbajtera na svoje kapije!

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Kaže se gorko-sarkastičnim tonom kad te potera baksuz kome se ne nazire kraj.

Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...

Posebna, i jos uvek malo poznata vrsta sonara koja detektuje samo izuzetno udaljene objekte. Nakon detekcije, na displeju prikazuje uvek istu recenicu: