Trinaesta priča
*Pronađoh ovo pismo, pod nazivom Trinaesta priča. Naziv mi nije sasvim jasan, mada imam neke indicije. Ne znam tačno ko ga je poslao, nisam siguran ni odakle. Ne znam koliko je istinito, ali osećam potrebu, a i dužnost da ga podelim sa vama. Nalazim se u nedoumici, s toga predviđam pitanja kao što su ova: Po čemu je ova priča važna? Kome i zbog čega može biti korisna? Zašto ja, čitalac, treba da potrošim vreme na ovu priču? Poslednje pitanje je najsudbonosnije i na njega mogu odgovoriti samo: ‘’Možda ćete to uvideti sami.’’ Ali ako pročitaju i ne uvide da je ova Ispovest značajna? Govorim to, jer , nažalost, to slutim.*
***TRINAESTA PRIČA***
*‘’Prvo boje. Onda ljudi. Tako obično vidimo stvari. Ili kako uglavnom ja pokušavam.’’ * Hah, divna misao, zaista, i duboka. Ali kome da je kažem? Svi negde žure. Evo male činjenice – *umrećete*. Svi. Bez izuzetka. I ova ljupka cvećarka, što se smeši svaki dan kao da joj je neko stavio kalup u usta pa ne može da ih spoji. Kako neko može da se smeši svaki dan? I ovaj dečačić. I ovaj student. Tako je zaokupljen svojim ispitima i mislima o budućnosti. A ova umišljena devojčica, nje mi je najviše žao. Pogledaj samo kako hoda na prstima i uzdignute glave. Previše je digla glavu, proći će svet kraj nje, a neće ga pošteno ni videti. Zaista, čemu taj stav? Ah, mladost, nekada sam i ja bio baš ovakav. Bezrazložna uobraženost i naivna umišljenost najlepše su osobine ovih zelenih ljudi. Ova žena je suviše mlada, i lepa, da bi mislila na anđele što beleže naša dela. Za nju postoji samo ovaj svet. Svi ti ljudi, oni misle da žive, zapravo preživljavaju smrt. Svaki dan, po nekoliko puta, prežive smrt.
Ne bih da budem parti-brejker, i baš zato ne volim da se mešam. Eno, ona baka je baš juče trebala da se oklizne niz stepenice. Tako mi je bar javljeno. Ali se vratila u stan po novčanik, a stepenice su se osušile u međuvremenu. Ne volim kad me zovu bez razloga. Nekad mi bude žao što ljudi ne znaju istinu o meni, i nikad neće saznati. Jer sam potpisao glupi ugovor, tačnije ‘’zavet’’ na večno ćutanje. A ovde su puno strožije kazne za kršenje ugovora. Tešim se, možda je i bolje da ne znaju, tako je pravednije. Niti volim svoj posao. Ali nisam imao izbora, a i kažu da sam stvoren za ovo. Zato što volim crno, ćelav sam i izgledam malo zastrašujuće, ne mislim da sam ružan, nego ono, mračan. Valjda me baš tako i zamišljate.
I da, verovatno ste pretpostavili iz teksta, ja sam muško. Kod nekoga je u muškom rodu, kod nekoga u ženskom, ali da znate. Mada je bilo blizu da jedna devojka dobije ovo mesto, prije 3000 godina kad je raspisan konkurs, ali ja sam, doduše preko veze, dobio taj posao. Nisam na to ponosan. Ona je prebačena na ‘’Odel za seciranje duha’’, tako da sam ipak dobro prošao. To je baš odvratno, svakakvih da izvinete ''govana'' se tu nađe, nije baš higijenski. Moje je samo da pošaljem ono što zateknem na licu mesta u Tužilaštvo na veštačenje, onda oni dižu optužnicu ako uvide da ima potrebe, a ako nema odmah ide Sudiji na procenu i on odlučuje šta dalje. Mada, nije ni ovde sve tako organizovano, ima i tu puno propusta kao i svagde. Ne smem previše otkrivati o tim stvarima, to je ipak velika tajna… Za vas. Nekad mi je tužno slušati vaše priče i nadanja, a nekad i smešno.
*Ja najiskrenije pokušavam da budem vedar oko cele te stvari, iako je većini ljudi teško da mi poveruje. Molim vas, verujte mi, ja umem da budem veseo. Mogu da budem i mio. Prijatan. Predusretljiv. A to je samo dio. Samo me nemojte moliti da budem dobar. Dobrota nema ništa sa mnom. Mogu da se predstavim kako dolikuje, ali to nije neophodno. Vi ćete me upoznati uskoro, ili ne toliko brzo, to zavisi od mnogo činilaca. Dovoljno je reći da ću u nekom trenutku stajati iznad vas, najljubaznije što mogu. Vaša duša će biti u mojim rukama. Boje će biti na mom ramenu. Ja ću vas nežno odneti. Stvarno mi je teško da ostanem normalan, spas nalazim u odvraćanju pažnje, to mi pomaže da se nosim sa svim, s obzirom koliko dugo radim ovaj posao. Problem je u tome ko će me smeniti? Ne mora se naglašavati da ja provodim odmore u etapama. U bojama.*
Nalgledao sam se mnogo priča, zaista ne bi verovali na koje načine ljudi umiru. Kakvih sam se duša nagledao. Imaju po 90. godina, a budu lagane, kao dečije. Takve najviše volim. I borim se za njih. Sada nemam toliko posla, prošao je ovaj rat, ''Drugi svetski rat'' kako ga vi zovete. E mogu vam reći, u zadnjih 3000 godina, nikad više posla nisam imao. Obično mi ne pada teško. Ali tada, šta sam video...Čak se i ja stresem, o tome ni ja ne volim da pričam. *Kada je rat završen i Hitler je predan u moje ruke.* To bi izdovio kao najlepši trenutak u životu (hah, smrt priča o životu, ironije li), ako vi uopšte možete zamisliti nešto lepo u meni. Da, video sam mnoge velike stvari na ovom svetu. Prisustvovao velikim tragedijama, i radio za najveće zločince. Sada ćete me osuđivati, ali to je zato što ste me previše ozbiljno shvatili. Kao što sam rekao - *dobrota nema ništa sa mnom.*
*Ali su tu i drugi trenuci. Postoji mnoštvo priča (šačica) kojima dozvoljavam da me ometu u poslu, kao što to rade boje.* (Razmislite koje će boje biti nebo kada dođem po vas) *Skupljam ih na najnesrećnijim, najneočekivanijim mestima na svetu, i trudim se da ih zapamtim dok radim.* Sa nekim sam se susretao i po više puta. Takve imam običaj da pratim posle. To obično budu izuzetne sudbine, divne životne priče, poučne, kakve vi volite slušati. ***New York, 3 minuta, Avenija 27, gušenje, asmatičar -24 godine.*** Međutim, u ovih 3000 godina, izdojila se jedna posebna, najupečatljivija. Upravo sam primio poziv, ispričaću vam je drugom prilikom. Pomalo se osećam kao taksista, kada mi ovako jave. Kao da treba da vozim nekoga kući a ne vadim mu dušu. No dobro, posao ko posao. I još jednom ponavljam, *nemojte me shvatati previše ozbiljno.* Palim sad. Pozdrav i ***do Viđenja***.
Prohtelo mi se da ubijem nekog popa
Odgovor Umberta Eka na pitanje ‘’Zašto je napisao Ime ruže’’, jer mu se ‘’prohtelo da ubije nekog popa’’. Vremenom je dobio različita značenja, mada najčešće kao sasvim banalan i neočekivan odgovor na pitanje ‘’zašto si nešto uradio’’ ili ‘’kako si postigao nešto’’, iznenađujući za sagovornika koji očekuje klasičnu priču o ljubavi, želji za uspjehom i strasti prema tome što radiš koju si gajio od djetinjstva. Posle se često koristio kao jako ironičan i nadobudan stav prema sagovorniku, koji se može interpretirati kao ‘’Zato što mi se može. Jer sam tako u mogućnosti. Ne zanima me vaše mišljenje.’’ Ume da bude jako duhovit i domišljat odgovor, ako sagovornik nije baš totalni intelektualni pajser.
Snaći se
Prevariti. Ići linijom manjeg otpora. Zaobići zakon. Iskoristiti nečije poštenje. Malo zagaziti na punu liniju, nekad prestići na punoj liniji a ne dati žmigavac, zgaziti dijete na ulici pa se vratiti da se uvjeriš da nije preživjelo. Dobro, zanio sam se malo. Ali zašto da ne, mislim prestići na punoj liniji, ako nema radara, a žuri ti se da stigneš.
Izdvojiti se od puke svetinje ne tako časnim načinima, da će ti spjevati narodne epske pjesme i organizovati književne večeri u čast tvog imena, ali svakako dostupnim da bi bilo glupo jednostavno ne iskoristiti prečicu, ako je imaš. Pa postoje trotoari pa ljudi opet nekad pregaze preko trave, i pored znaka da je to zabranjeno, pa šta, sve je to za čovjeka, i poštenog, normalnog a kamoli rđavog.
***Razmišljanja gospodina Prosječnog, veče, uz cigaretu i čašicu rakije***
Nije čovjek stvoren da živi po upustvima koje mu neko nameće, ima on i pravo na svoju volju, svoj izbor i svoj put. Ako su drugi budale da se muče i da ništa ne postižu, ili je to što postižu toliko jadno da nije vrijedno spomena uopšte, što ti to da radiš, zar da budeš budala kao oni? Pa pogledaj ove političare, pjevače, bilo koga ko je išta uspio, kao da je stigao tu pošteno.
***Razmišljanja gospodina Natprosječnog, veče, blag gemišt i instrumental Doors-a u pozadini (suštinski ista kao gospodina Prosječnog, samo malo sufisticiranija)***
Ajde bogati, nije ovo bajka Hans Kristijana Andersena ni braće Grim, već Srbija, bajka Kristijana Golubovića. I nije tu uopšte ništa tako idilično sa filharmoničnim nadahnujućim pratećim varijacijama Paganinija, ne rastu divovske paulovnije u prašumama, niti sekvoje u kojima žive vjeverice i mrmoti, niti u našim močvarama ima lokvanja da sjedneš i pređeš na drugu stranu. Ako ima močvara onda je u njima živo blato, zašto bi i ti ugazio u njega i prepustio se neminovnosti tonjenja u ambis kad možeš da lagano gaziš po onima što se već guše u njemu. Malo im ubrzavaš taj proces propadanja, ali Bože moj, oni tu ne mogu više ništa. Svakako su živi mrtvaci, a da im pružiš kakav štap da se izvuku nema smisla, prvo jer treba čovjek najpre misliti o sebi pa o drugima, a drugo ne bi ti ni hvala rekli, govna su to. Gledali bi da te gurnu tu gdje su bili pa da gaze preko tebe, vjerovatno su i oni pokušali ugaziti pa se okliznuli ili ih neko gurnuo, malo je poštenih, a da ja gađam ne pada mi na pamet.
Sve ovo može biti opravdanje za prosječnog i natprosječnog građanina Zemlje zašto da se ipak ne pati, ne znoji i ne krvari, već malo zaobiđe standardne procedure i hop – evo te ne drugoj strani, evo te na Gondoru. I tada ćeš ti pokazati da si zapravo dobar čovjek, sada, kada si tu. Prije si im htio pomoći, ali nisi imao načina. Sad imaš moć, sada ćeš im pokazati pravi put, sada ćeš, sa tog mjesta propovjedati istinu i pravdu. Ne kontaju oni to. Jer zato si to radio, zato si prešao preko svog ponosa, da bi mogao pomoći, tada nisu shvatali tvoje plemenite ciljeve. Sada si propovjednik, učiš mlade generacije, otvaraš im vidike i horizonte i pričaš kako će sve biti dobro ako budu pošteni. Al’ što je najgore, i sam vjeruješ u to. Moral je sasvim napustio tvoje biće, ostala je ljuska puna samosvijesti o vlastitoj vrijednosti, uživaš u sebi i svojoj pojavi. Hej, sanjao si o tome, izdvoio si se uspio. Al’ što je super, ljudi ovdje stvarno slabo pamte, tako da vrijedi gaziti po njima, i preći na drugu stranu od one na kojoj su oni, obični smrtnici, jer će te ti smrtnici zaista uzdizati, zaboraviće za neko vrijeme sve tvoje podvale i laži, da si ih redao kao stepenice do vrha Ajfelove kule. Ko im jebe mater, kad su glupi, nek’ trpe sad. Neću im poklanjati svoje mjesto i svoje zasluge, ako hoće i oni nek’ se bore, ako neće, nek’ crknu. Nije džaba Darvin pričao o preživljavanu najinteligentnijih, najsposobnijih jedinki. I pokvarenost je neka vrsta inteligencije.
Postoji samo mali problem, treba naveče zaspati. Ali bensedin, koja tableta za spavanje će umiriti to malo savjesti što je ostalo ako je ostalo.
*Samo hoću da vam ukažem na činjenicu da je Kosovo i Metohija mnogo važnija tema od bilo kakvih pridruživanja I fašisoidnih ideja gospođe Marković i nekih drugih u ovoj sali, hvala Vam najlepše.
I moja kuća, i na svakom mjestu čitave familije Vučića a nismo mala familija, na svakom mjestu biće baš ovo, da vam pokažem (Ul. Generala Ratka Mladića)
Hoćemo li da idemo sa Sjedinjenim Američkim Državama, sa onima koji hoće da nas unište, sa onima koji su ubijali ovaj narod, sa onima koji su rušili mostove, da li to neko pokušava da ih amnestira ili pokušava da natera da zaboravimo šta su nam radili prethodnih godina i šta nam I dalje rade.
Pa bi bombardujte, ubijte jednog srbina mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje…*
.
. (*UJED NEIDENTIFIKOVANOG BIĆA*)
.
*Da mi smo za ulazak Srbije u Evropsku uniju, mi vidimo Srbiju u Evropskoj uniji, naš put je Evropski put.
Srbija ima nesporne i nedvosmislene međunarodne obaveze i prava, koja je sama preuzela donošenjem zakona o narodnoj skupštini, u koje spade i hapšenje generala Mladića.
Voislav Šešelj je običan lažov.*
.
.
.
*Ulazi u stan, po stanu se širi miris skuhane kafe…Hmm, galijano reklo bi se. To je sigurno njegova dobra ženica spremila da ga sačeka…’’da li me stvarno voli?! Možda je tu samo zbog ovog velikog stana i novca..a možda nije ni bitno. A stvarno, ko bi odolio, koliki stan, kako sam ja srećan čovjek. Nije ni posao tako težak..možda malo psihički, stalno me tuže za nešto..al’ ljubomoran narod, šta sam očekivao..sad si tu a oni su tamo, njih to boli. Moraš to trpiti zarad ovog života, ovakvog..A vrijedi..da imam priliku da se vratim opet bi isto postupio…jašta, ugled mi je malo skrnavljen, i ponos, al’ hajd’ , to su sirotinjske discipline, jer ne znaju za bolje…’’
(uobičajeni, svakodnevni i isti kao u zadnjih 10 godina razgovor sa ženom… o poslu, djeci, planovima za sutra bla bla bla… Poslije je tiho odšetao u sobu, spavaće sam, umoran je, bilo je sranja na poslu a i nije raspoložen za društvo žene niti bilo koga.
Liježe u krevet sam,i shvata koliko je prazan. Al’ više ga muči to što je prazan nego što je sam, naći će već neko društvo, to je bar lako. Počinje da ga boli glava i osjeća neku čudnu mučninu u stomaku. ‘’O ne. Opet isto, kao i svake večeri. Zar svaku noć moram isto da trpim i kroz isto da prolazim. Kako se ta dosadna savjest može uspavati i udomiti u stomaku, nije mi jasno.Tu joj nije mjesto. Ali izgleda da tu najviše voli da spava.’’ Noć stvarno nije laka za one koji po danu žure. Soba se smanjuje, zidovi se skupljaju i počinje da ga guši već.*
***Bože, zašto sam to radio, molim te oprosti mi, jer ja ne mogu sam sebi, svi ti ljudi, svi ti nedužni ljudi sada pate zbog mene, jer sam ja govno. **Pije bensedin** To sam radio iz najbolje namjere, da bi moja djeca živjela bolje, nema ničeg lošeg u tome…samo sam se….snašao!***
Oda kapitalizmu
Ne mogu da podnesem, ovaj svet me tako guši,
Ovaj svet je tako stresan, ovaj narod, tako tuđi,
Ovi ljudi, nisu ljudi, ovi ljudi, to su zveri,
Niko sretan, svako besan, svi se plaše, jedni drugih.
Očima vučijim gledaju svet, na svaku žrtvu njih najmanje pet,
Ko nije za borbu taj završi let, ko nije zver taj je za mret,
Kad nisi grizli tad drugi te grizu, kad jednom se sjebeš nemaš reprizu,
Kad padneš u krizu, tad krize se nižu, jer sam si u tome, a sranja, tek stižu.
Kad jedan je silan tad drugi je kivan, kad jedan padne svi drugi se smiju,
I plaše, da jednoga dana to oni baš budu, da jednoga dana, baš oni, budu na dnu,
Ni tada im neće, pomoći niko, pa sad dok može, pljuvaće ispod.
Oda zelenom
Kad ideš kroz prirodu, ne žuri.
Uspori.
Stani i poslušaj,
Poslušaj tišinu. Sve je mirno oko tebe.
Ako se dovoljno uživiš, biće gotovo stvarno.
I onda čarolija, čuješ nešto, nešto kao zvuk.
On te tjera da se opustiš, lagano mu se prepuštaš.
Sam si na svijetu.
Zatvori oči, slušaj, primaš signale iz druge galaksije,
Zovu te. Napuštaš ovu dimenziju, odlaziš u drugi svijet.
Odlaziš u nepoznato.
Ni ti više nisi isti, nisi uopšte čovjek.
Pretvorio si se u oblak. Lagan si i providan.
Ne možeš da se odupreš vetru koji te vuče i rasipa poput dima.
I onda, nestaješ. Ili postojiš, u drugom obliku, u drugom univerzumu.
Ti si sve i ništa odjednom. U svijetu cvijeća i leptira, ti biraš ulogu.
Igrač staklenih perli
Pojam igra staklenih perli ima svoju istorijsku interpretaciju, međutim mnogo poznatija po kultnom istoimenom Hesseovom romanu. Ona u osnovi označava igru, koju su u 18. vijeku igrali intelektualci, a koja ja na početku služila kao duhovit način vježbanja pamćenja i improvizacije, uglavnom kompozirora, koji su stvarali svoja djela i svirača koji su trebali da zapamte obimne notne zapise simfonija, opera, etida itd... Ova specifična kombinacija matematike i muzike čovjeka treba da navede na različite meditacije i uživljavanja u sopstveni duh. Igra je kroz nekoliko decenija izgubila omiljenost kod muzičara, već je svojom domišljatošću i kombinacijama zadivila matematičare, i nauku koja je tada bila u usponu. O načinu igre neću govoriti, jer nije toliko ni bitan.
Međutim, njena stvarna istorijska pozadina je uglavnom nepoznata, dosta je poznatija njena fikcija i njeno značenje koje joj daje genijalni Hesse. Kroz Jozefa Knehta, muzički izvrsno nadarenog dječaka, koji je Igru doveo do savršenstva, postavši najzad Magistar igre staklenih perli, sve dok u jednom momentu, samovoljno i naizgled neogovorno ne odluči da napusti i jedno i drugo da bi se posvetio običnom vaspitačkom pozivu. Ovaj čin, naizgled paradoksalno postavlja mnoga važna pitanja poput: Da li čovjek može da se ogradi od ovozemaljskog, da li može da ''zaobiđe'' bar na trenutke svakodnevicu i njene muke, i bavi se neprolaznim istinama, i da li je tehnilogija, stvorena od duha Frankeštajn koji će ubiti svog tvorca. Veoma važna pitanja, složićemo se, ali nažalost, roman ne daje odgovore. Ova mala digresija je napravljena da bi se što bolje dočarao smisao ovog izraza.
Naime, besmislenost ovog čina, kao i samog djela kao ''tražalačkog'' koji ne daje odgovore, ali kultnog jer ostavlja plodonosni muk, ogledava se jer Kneht nakon što bira pedagoško služenje, svijetu istine i duha odaje počast i okončava život časno u hladnim jezerskim dubinama. Knehtova ponosna smrt kruna je tragalačkog života: simbol opiranja dehumanizaciji u savremenim uslovima.
Igrača staklenih perli ima i u savremenom svijetu, uglavnom su to natprosječni intelekti. U potrazi za izgubljenim duhom, u potrazi za unutrašnjim svijetom i skladom u njemu padaju pod pritiskom svakodnevice i tehnologije (može li se iko totalno ograditi od istih?!) da bi na kraju istom dali otpor i gađenje. Nećete ih primjetiti jer su tihi i neprimjetni običnom čovjeku, ali kada zasijaju u svojoj genijalnost, zasijaju najjače i svijetle vijekovima, nekad i vječno. U ovu grupu spada većina naučnika i drugih velikih umova, tihih radnika za čije se ima sazna obično kada umru, međutim ima ih mnogo i među običnom intelektualnom elitom. Onaj koji nikada ne zasija i ne uradi ništa značajno, je ostao vječito nepopravljvi romantik, nezadovoljni buntovnik, tražilac puta i rješenja, melahnolični očajnik.
Mislim da svi znamo barem jednog Igrača.
Čvoka
Slengovski ovo znači dupke pun, na knap, do kraja, taman i slično.
Takođe može značiti i perfektno, bez greške, po PS itd.
- Dobio stari novi službeni u firmi, Dačiju Sandero autić vrh, troši tri i po' litra haha. Zove njega Zoka šef pita šta da pišem koliko troši, kaže stari piši cenera, nek' ima viška. Sad kad god vozi, šlauf i usisava, kod nas rezervar uvijek čvoka, vozim kad 'oću.
.
.
- Gazda šta još ovde da se radi?
- Kako šta da se radi, sve zamijenite novo stavite, počistite za sobom hoću čvoka da bude kad se vratim.
Reč
Nekad svetinja, danas ništa. Nekad odraz misli, danas eho duhovne praznine.
Promjenjiva čija vrednost opada kvadratnom funkcijom.
Nekadašnja vremena
Referenca na vremena koja se zapravo nikad nisu ni dogodila, na prošlost više kreiranu u glavi nesretnog i poraženog pojedinca, opsjednutog jadnika kojega je društvo kakvo jeste bacilo na dno nakon što je prošao sito i rešeto vođen ambicijama, težnjama i nadom da će, ako se bude trudio i dao sve od sebe (tako su mu govorili stariji, koji su uglavnom, na tom dnu ostali prikovani cijelog života) izaći iz jame u kojoj se slučajnom lutrijom rodio, ne sluteći da će toj lutriji dati svoj danak, prije ili kasnije, ako ne bude imao đavolsku sreću.
Zato on, bolno izrevoltiran društvom koje sistematski uništava svaku čovjekovu pozitivnu misao , u glavi sebi pravi lažnu sliku o boljem juče, o boljem ''nekad'' jer u bolje sutra više ne vjeruje. Tu iluziju o boljem nekad sebično čuva u sebi i ne da joj da umre, jer bi sa njom nestao i on, kada bi morao da prizna da toga nema i nije bilo, jer bi time rekao sebi da je niko i ništa, da je cijeli život to bio i da će ostati.
Zato, nikada ne prekidajte starije kada prepričavaju svoj život, kada vam bake govore da su svi momci gledali u njih na prelima i djedovi kako su bili glavne čivije u stanici i miljenici direktora, šefova itd, jer to je njihova egzistencijalna laž, bez te laži oni su živi mrtvaci koji slepo tumaraju prema provaliji. Ne oduzimajte im to, ni po koju cijenu.
Postoji samo jedna stvar koja je bila bolja u mladosti, a to je jer mlad čovjek gleda prema gore, iako je na istom dnu. Čovjek je uistinu potpun samo dok se bori i vjeruje u snove, nezaustavljiv sve dok zamišlja sebe u kalupu svojih ambicija. On lebdi u oblacima svoje mašte i gleda neprestano u visinu i još više luta nošen nezadrživim entuzijazmom i voljom, dok u starosti obori pogled i vidi turobno dno. Ljudi to nazivaju staračkom ravnodušnošću i mudrosti, ja bih to nazvao poraženošću.
- Milane, šta misliš da se dotjeramo, i odemo na večeru, kao u nekadašnja vremena?
- Koja nekadašnja vremena Slavice? Mladost? Kada sam radio kod onog švabe za nadnicu, mamicu mu jebem dušu je vadio za onu vreću brašna...Šta je poslije bilo, rat? Kada sam se skrivao u sobi dok su Arkanovi tigrovi marširali i šišali na ćelavo, ti znaš da ja ne bih dao, da su me našli bila bi samohrana majka danas, znaš to... Kada si sa stomakom do zuba skupljala puževe i pila kafu od zobi jer nismo imali za prave...Je l ta nekadašnja vremena? Pusti me molim te, i ti i nekadašnja vremena...
- Šta ti je, samo sam htjela da jedan jebeni dan zaboravim na kuću i posao, da budem sretna...
- Izvini, stvarno, nisam tako mislio...Oni mangupi na poslu me opet iznervirali, nije mi do mene. Došla inspekcija, okrivili me za neki kvar nisam taj dan ni bio u smjeni...Ići ćemo drugi put, obećavam.
Je l' ti to meni odgovaraš?
Pitanje koje postavljaju roditelji kada pokušaš da im se opravdaš, čak i kada oni to zahtjevaju od tebe.
- Sram te bilo, je l' ja od drugih moram saznavati o tebi, tvoj sin ovo tvoj sin ono, hoću li kad nešto lijepo čuti, samo gluposti. Šta glumiš ti, istjeruješ pravdu po kafićima, tučeš se a ne znaš vola u guzicu ubosti, stidi se...šta će sad rodbina misliti o tebi, jesi razmišljao o tome? Šta će misliti o meni, što sam te odgoio takvog? Umjesto da se ponosimo sa tobom, da učiš, da kažu kako si pristojan, dobar, ja čujem kako se opijaš, pušiš, još počni i da se drogiraš, ako već nisi, jesi li?
Šta sad šutiš, pričaj šta je bilo sinoć.
- Šta će biti, napio se i jebiga...
- Je l' ti to meni odgovaraš? Kako te nije sramota.
Bludno svetkovanje
To je pljuvanje po običajima, demoralizacija duha tradicije. Zamjena teza. Promašena suština. To je bludničenje pod pokroviteljstvom vjere, lažno rodoljublje. Obilježavanje svetaca, koje čovjeku treba da posluži za duhovno uzdizanje i podsjećanje na sve one najljepše čovjekove osobine koje se u svakodnevici, nekako usput zaboravi ili izgubi, postalo je oličenje grijeha i nemorala. Pogotovo nacionalni praznici, kada tenzije i netrpeljivost kuliminiraju.
Možda najbolji primjer za ovo je proslava Pravoslavne (''Srpske'') nove godine. Ustvari, to je Nova Godina prema jednom starom, astronomski nedovoljno usklađenom kalendaru(istine radi nijedan nije potpuno usklađen). Ne bih davao neke opservacije o tome koliko često se trebaju usklađivati kalendari, šta je kalendar uopšte, koji je tačniji(šta to znači?), da li nam je život praktičniji, lakši ili možda živopisniji sa više kalendara. Sigurno svako ima svoje argumente da odbrani bilo šta od navednog. Sigurno ima argumente koji su dovoljno jaki da ponekoga ubijede, nekoga natjeraju da razmisli, ali sigurno: nikoga ne uvrijede. Ako baš neće da uvrijedi nekog. Ali problem je u tome što uvreda, poniženje, omalovažavanje drugih često biva osnovni motiv organizacije raznih dešavanja, dok sam naziv događaja dođe kao neko nevješto obrazloženje suštine ( Kao što alkoholičar što traži povod da se napije). Možda ja ne shvatam dovoljno šta se želi postići ovim orgijanjem urnebesnim, gomilom nabildanih alkoholičara, sa uzdignuta tri prsta obješenih na vrata džipova zarađenih prodajom droge ili zelenašenjem. Razulareni primitivac koji je pun priča o pravoslavlju, patriotizmu i heroizmu, prije dolaska na hrišćansku proslavu, prebio je jednog nesavjesnog pravoslavca da bi izvukao pošteno zarađenih 100% kamate mjesečno koji su bratski dogovorili, a dati izdajnik nije našao za shodno da mu vrati, i to baš danas, kad ti je najpotrebnije: treba da da novac na ikonu, treba častiti društvo: kakav je on pravoslavac ako se ne oleši za novu godinu, toliko da ga osvjedočeni prijatelji moraju donijeti kući. Treba mu i za municiju: jer kakva je to hrišćanska proslava ako se ne ispuca redenik metaka. Ma to ispuca svako, a on kao vođa grupe boraca za pravoslavlje i otadžbinu, mora baciti bar pokoji tromblon ili bombu, čisto da se zna ko je ko.
Ja pamtim tiha zimska jutra, kad me djed budi i izvodi vani u mrak da vršemo. Šta vršemo? Zob, pšenicu, raž. Da nahranimo životinju i domaću i divlju, da nahranimo svoje ukućane i putnike namjernike. Odlazimo u staju, gdje kovrtanj okrećemo volovima oko rogova i dajemo prvo njima zalogaj, odlazimo u voćnjak dajemo ptici slame da napravi gnijezdo i da se nahrani, da ne uzima previše, a mi ćemo dati koliko možemo. Tek poslije odlazimo u kuću, da ono što je ostalo podijelimo sa svojom porodicom. A kuća topla, u njoj miris cicvare koju je baka tek spremila, ljubimo se i čestitamo jedni drugima Mladi Božić.
Selekcija
Ja sam vrijedan, poseban i nezamjenljiv, stoga sam izabran. Ja sam vrijedan, poseban i značajan, zato mogu da biram.
Koliko puta smo upali u zamke datog razmišljanja koje nam je prostrto kao zamka za miševe. Razlika je samo u sadržaju mamca, dok je suština mamca ista: kao što je mišu prirođeno da vapi za slaninom,tako je i nama bliska gordost, potreba da se izdignemo iznad ostalih. I ako imamo vanjske podražaje koji će nahraniti tu gladnu zvijer, ona će se izdvojiti iznad ostalih poriva i urlati slijepa u želji da utoli vlastitu glad. Kad gordost dovoljno razviješ, ona izgubi bilo kakvu vezu sa realnošću: dovoljno je da se navede bilo kakav razlog kojim će se obrazložiti nadmoćnost nad pukom svjetinom, bez te tebi date osobine(možda još nekolicini odabranih) i ma kako obrazloženje bilo u ljutoj zavadi sa logikom ono će da živi svoj život i oblikuje postupke tog opsjednutog jadnika.
Ti si pripadnik te i te porodice, koja ima natprirodne osobine, te je dovoljno samo tvoje prezime da bi ti se ljudi klanjali i štivali te kao ikonu(možda pripadnik naroda u najgorem slučaju). Naravno, određene fizičke osobine: visok i mršav, plavih očiju što svjedoči o tvom božanskom porijeklu; nizak i debeo i ćelav što naravno svjedoči o tvom nadmoćnom intelektu;sa jednom nogom kraćom, pa naravno kao lord Bajron, sve to može dati opravdanje za srce puno samosvijesti o sopstvenoj vrijednosti koju nije uopšte potrebno nadograđivati, pošto je samo postojanje stvorilo toliku razliku između tebe i ostalih, te bi bilo previše da se eventualnim proširenjem duhovnih ili fizičkih mogućnosti, ta razlika povećava( možda fizički i nekako, ako ti je Bog dao neki biceps, triceps ili slično). To ti svakako daje pravo da prema svom božanskom nahođenju i u mjeri koju procijeniš da li teba da poniziš, omalovažiš ili jednostavno ukloniš po tebi primjeren broj manje vrijednih sa lica zemlje.
Svaka ocena je za đaka
Najneargumentovanije opravdanje koje je ljudski um smislio od velikog praska do danas. Roditelji su alergični na ovu prozaičnu floskulu.
Ćale: Šta ima u školi?
Sin: Jedan iz geografije.
Ćale: Opet? Šta je sa tobom? 'Si ti normalan čovječe? Cijeli vikend si napolju, mangupišeš se i zevzečiš sa svojim jalijašima a nemaš vremena za knjigu? Od sad ćemo drugačije, malo ćemo zamijeniti te prioritete, knjiga će da bude na prvom mjestu. Sledeći vikend nema nigdje, sjedićeš u kući i učiti, je l' jasno?
Keva: Pusti ga Mladene, svaka ocena je za đaka.
Ćale: Nemoj da ga braniš. Ne uči i imaće posledice zbog toga. Je l' ja treba da mu plaćam kad dobije jedan, da mu kupujem poklone? Ja to podržavati neću, a ti ako hoćeš - samo izvoli. Hoćeš da bude propalica? Da visi na birou cijeli život i kumi za posao? Da mu svaka šuša ispod nosa mlati, k'o što je i meni mlatila? Hoćeš od mene tražiti 5 maraka za cigare za 10 godina? Želiš biti kao Danijel i kompanija ispred zadruge što im je životni cilj popiti pivu i i pričati prazne priče po celi dan, psovati državu i društvo što im nisu obezbedili nikakvu budućnost? Ti krojiš svoju budućnost, sada, sa svojim ocenama i što prije to shvatiš bolje za tebe. Meni ovo ne treba, ja ću još malo u penziju, ja i majka ćemo nekako živeti, ne treba nam puno. Ovo zbog tebe pričam, jebe se meni, mogu sutra umreti, i ne bi žalio, samo da znam da si ti krenuo pravim putem i da će biti od čovek od tebe. Nažalost ja to ne vidim, vidim da si svakog dana lošiji u svakom pogledu, ne samo u školi. Zar ne vidiš da nam je država da izvineš u kurcu, da smo dno Evrope, a nemam viziju da će se išta promijeniti u skorije vrijeme. Ajde briši u sobu, odmah me iznerviraš. I počni učiti od sad, važi?