Grobljanske priče
Mermer i granit ne mogu da slušaju, ne mogu da ispredaju naraciju. Kao ni drveni krst, koji će pobosti povrh svih nas kad za to kucne čas.
Ali oni svedoče, tiho i stabilno, kroz decenije...Kad bi klupe, betonske vaze za cveće, umorni četinari ili oronula kapela, mogli da govore... Sigurno bi ispričali najzanimljivije, ali i najtužnije priče o kojima groblja svedoče...
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se starica kose povijene u maramu. Uvlačila se u svoj ištrikani džemper, kako bi izdržala nalete hladnog vetra koji joj naročito iritira kostobolju. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhvtavu ruku, izvadila je počasti. Kolače, sok, čokoladu... Ali ne i kafu, jer on nije voleo kafu...
Već trideset godina ona, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mesto. U ovaj hram uspomena, stecište svih njenih briga i noćnih mora. Seda na klupicu pored groba zalivenog u meremer i posmatra sliku svog sina jedinca koja leži na već iskrzanom, požutelom spomeniku. Zatim posmatra polomljeni, osušeni krst na grobu svog muža, grobu zaraslom u korov. Ništa nije učinila kako bi mesto njegovog večnog počinka učinila pristojnim, uglednim. Jer on je kriv, zar ne?! On i njegova rakija! Glavni razlog zbog kojeg je, od njihovog dvadesetogodišnjeg sina, mlade uzdanice, ostala samo moždina, krv i drob razlivena po šinama na koje se bacio.
Steže pesnice, pušta suzu niz lice, i još jednom setno zagleda nasmejanu sliku. Zatim odlazi istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće moći da ispriča…
Igra je nameštena
Velika istina koja će te pre ili kasnije udariti u glavu. U šetnji, u kasnoj večeri posle izlaska, u krevetu dok gledaš jutarnji program sa Boškom Jakovljevićem u razdrljenom roze džemperu, na letovanju, na venčanju, ispod kurve u motelu sa noćenjem i doručkom nadomak Guče, udariće te.
Društva u kojima nikad nisi bio prihvaćen, poslovi koje nikad nisi mogao da dobiješ, babe koje u prevozu pilje u tebe da ti izazovu grižu savesti, one sitne finese kojima su te mučile devojke koje nikad nisi mogao da imaš, pare koje si pucao i pucaš na duvan, alkohol i opijate, propaganda koja ti govori da čekaš sutra, jer sutra dolazi puno prilika samo za tebe, ali dana ti ponestaje, a cela zemlja pulsira pod pritiskom kao prepuna čekaonica, dok se, s druge strane šaka ljudi otima za vlast nad stokom kao pijačar za dobar komad mesa, a ti sanjaš činovnički san uljuljkan u kolevku demokratije i slušaš kako govore da je dobro ako ne bude gore i počinješ tako da misliš i shvataš šta se dešava i to ti se ne dopada i onda guraš i zapinješ i znojiš se i stenjući, bez spavanja, stegnutih zuba sasipaš sve samo u korak, pa još jedan korak i napinješ se još jednom, ubeđen da te taj izvlači na površinu, da te oslobađa mehanizma, povlačiš!
I, na kraju, na izmaku snage, a pred sam kraj tvog dana, iscrpljen, izmoren, izlomljen, dok polusvesno teturaš napred, jasno kao svetlo, napokon ugledavaš širu sliku i shvataš.
Igra je nameštena.
I sve vreme si bio zupčanik.